Kalifat umesto demokratije

Kruna pobedničkog pohoda sunitske radikalne grupe Islamska država Iraka i Levanta (IDIL) u Iraku je proglašenje islamskog kalifata, sistema vladavine okončanog pre gotovo sto godina. IDIL već kontroliše značajan deo iračke teritorije na kome su bogata nalazišta nafte, te nekoliko velikih gradova. Da li je u pitanju uspeh džihadističke grupe od čijeg radikalizma zazire i sama Al kaida, ili je pak u pitanju rezultat kreativne destabilizacije, kako neki već nazivaju praksu Sjedinjenih Država u severnoj Africi i na Bliskom istoku? Ili će, na šta je ukazao poznati istoričar Erik Hobsbaum, rased koji će obeležiti 21. vek predstavljati sučeljavanje zona u kojima postoje države i zona u kojima država jednostavno - nema, odnosno, da će se svet deliti na države koje komadaju druge zemlje i one raskomadane?

Destabilizujuća stabilnost koju kreiraju zapadne zemlje u saradnji sa naftnim monarhijama Persijskog zaliva digla je u vazduh sekularne režime Libije, Iraka, one na rogu Afrike i u centralnoj Africi; srušila je i ponovo ustoličila sekularne režime u Tunisu i u Egiptu; izazvala je podelu Sudana, kao pre toga secesije na Balkanu i Kavkazu; nije, zasad, uspela da raskomada Siriju, dok je ostavila neoštećene, ako ne još i ojačane, naftne monarhije Zaliva. A u Iraku je, u stvari, postignut cilj Izraela i SAD: balkanizacija zemlje i njena faktička podela na tri kantona - sunitski, kurdski na severu i šiitski na jugu

Situacija za aktuelno iračko rukovodstvo je katastrofalna. Tempo ofanzive boraca IDIL previše je intenzivan za irački sistem odbrane. Značajni deo zemlje je zauzet u jednom dahu. Plaća se ceh odluke Amerikanaca da, kada su kompletirane snage bezbednosti novog, demokratskog Iraka, ne angažuju nekompromitovane bivše oficire armije sadamovskog Iraka, koji su imali solidno vojno obrazovanje. Sada Bagdad žanje plodove ove nepromišljene politike. Potrošeno je 15 milijardi dolara, uloženi ogromni napori, ali iračka armija se svejedno očas razbežala pod udarcima islamista. Dodatna ironija je pritom u tome što se vojno rukovodstvo IDIL dobrim delom sastoji upravo od bivših iračkih oficira iz Sadamovog doba.

Hitro zauzimanje Mosula, drugog po veličini iračkog grada koji sa 1,8 miliona stanovnika predstavlja i tačku koja zemlju povezuje sa Sirijom i Turskom, iznova je potvrdilo kako su sukobi u Siriji i Iraku rezultirali novim usponom radikalnih islamista, koji se pritom sad još i lako u oba smera kreću kroz poroznu iračko-sirijsku granicu. A koliko još 2009. tadašnji direktor CIA Majkl Hejden zaključio je da je Al kaida na ivici strateškog poraza u Iraku. Pet godina kasnije, odmetnuti, još ekstremniji izdanak Al kaide kontroliše znatan deo severnog i centralnog Iraka; prilično je, dakle, jasno da je IDIL ojačao zahvaljujući trogodišnjem građanskom ratu u Siriji, odakle dovodi regrute, ali i sofisticirano naoružanje.

Američko-britanska vojna operacija protiv Sadamovog režima 2004. je pokrenuta zbog sumnji da je Irak u dosluhu sa Al kaidom i da razvija oružje za masovno uništavanje. Nakon okupacije Iraka pouzdano je ustanovljeno da ni jedno ni drugo nije istina, a cena je strašna: rat je prema jednoj računici NJujork tajmsa odneo 4.500 američkih i najmanje 500.000 iračkih života, dok je finansijski stručnjak sa Harvarda Linda Bilmes procenila da ukupan trošak SAD u ratu u Iraku iznosi četiri biliona (hiljada milijardi) dolara.

Haotično stanje u Iraku je tokom proteklih godina stvorilo uslove da on postane stecište pripadnika i pobornika Al kaide iz čitavog sveta. Vremenom, oni su u savezu sa domaćim džihadistima formirali radikalnu grupu Islamska država Irak, čiji su pripadnici i sastavi izvodili sistematske, najčešće samoubilačke napade na okupacione trupe i iračke snage bezbednosti. Izbijanjem građanskog rata u susednoj Siriji, ovaj ogranak Al kaide je deo svojih efektiva prebacio u Siriju, s ciljem da sruše režim Bašara al Asada; u tu svrhu organizacija je promenila naziv prvo u Islamska država Irak i Sirija (IDIS), a potom u Islamska država Iraka i Levanta (IDIL).

Jedan od inicijatora i ključnih aktera invazije na Irak pre deset godina, bivši britanski premijer Toni Bler, ni danas ne prihvata nikakvu odgovornost, a kamoli krivicu za trenutno stanje u Iraku. Treba da se oslobodimo ideje da smo mi (tj. Zapad, prim.) prouzrokovali ovo. Nismo. Možemo da debatujemo da li je naša politika u tom trenutku bila od pomoći ili nije, i da li je akcija ili nečinjenje bolja opcija. Ali istinski uzrok krize leži u samom regionu, a ne van njega, kaže on danas. On dalje navodi kako je prošlogodišnje američko odbijanje da interveniše u Siriji dovelo do stvaranja povoljne klime za bujanje terorističkih grupa koje sada uzimaju danak zbog takvog nečinjenja. Koliko mu se veruje govori i skorašnja ocena gradonačelnika Londona Borisa DŽonsona koji je u jednom tekstu napisao kako je bivši premijer lud te da mu je potrebna profesionalna psihijatrijska pomoć budući da odbija da prizna činjenicu da je američko-britanska invazija na Irak direktno uzrokovala današnje krvoproliće i divljanje džihadista u toj zemlji

Blerovu tvrdnju da je IDIL finansijski i vojno stasavao u Siriji pobijaju ili potvrđuju - ali i u ovom drugom slučaju nikako krivicom predsednika Asada - rezultati istrage koje je nedavno objavio Vorld net dejli, nezavisni istraživački portal iz Vašingtona. Pripadnici IDIL su 2012. od strane američkih instruktora obučavani u tajnoj bazi u Jordanu, potvrđuju jordanske obaveštajne službe, preneo je ovaj portal. Jordanski obaveštajci su rekli da su, kao deo tajne pomoći pobunjenicima koji su se borili protiv Asadovog režima, u vreme kada su oni bili tamo prisutni, desetina članova IDIL prolazili obuku, mada naglašavaju kako se smatralo da se IDIL kasnije neće koristiti za akcije u Iraku.

Pripadnici jordanske obaveštajne službe su rekli i da su svi militanti iz IDIL koji su prošli američku obuku kako bi se kasnije borili u Siriji proveravani imaju li bilo kakve veze sa grupama poput Al kaide. Ova tvrdnja je, primećuju posmatrači, prilično neuverljiva, jer je IDIL nastao nakon likvidacije Abu Musaba al Zarkavija i pod komandom Abu Bakra al Bagdadija, obojice istaknutih lidera upravo Al kaide Vorld net dejli je, uostalom, još u februaru 2012. objavio izveštaj u kojem stoji kako SAD, Turska i Jordan upravljaju bazama za obuku sirijskih pobunjenika u jordanskom gradu Safavi, u severnoj pustinjskoj regiji te zemlje; izveštaj je bio potkrepljen brojnim dokazima i prosleđen svim svetskim medijima.

Danas, ambicije IDIL se na završavaju na Siriji i Iraku. Organizacija je nedavno objavila video-snimak u kome se preti invazijom na Jordan i likvidacijom kralja Abdulaha, proglašenog za neprijatelja islama zato što je u aprilu zatvorio granicu sa Sirijom i otkazao gostoprimstvo pripadnicima svih islamističkih grupa koje su Jordan koristile za upade u Siriju.

Da bi ostvario ovakve vojne prodore na terenu, IDIL mora da ima i značajnu logističku i finansijsku podršku. Odakle ona stiže? Najvažniji izvor finansiranja do sada je bila podrška iz država Persijskog zaliva, pre svega iz Saudijske Arabije, ali i Katara, Kuvajta i Ujedinjenih Arapskih Emirata, navodi Dojče vele. Ova podrška iz sunitskih država u Zalivu motivisana je pre svega željom da se vidi pad Asadovog režima u Siriji, jer zemljom u kojoj su tri četvrtine stanovništva suniti vladaju manjinski alaviti, koji pripadaju zasebnom ogranku šiitskog islama. Ali IDIL novac obezbeđuje i klasičnom pljačkom: samo iz ogranka Centralne banke Iraka u Mosulu odneli su, tvrdi se, neverovatnih 429 miliona dolara, a opljačkane su i druge banke u Mosulu i oblastima koje borci IDIL kontrolišu.

Eho najnovijeg razvoja situacije u Iraku odzvanja u Amanu, Bejrutu, Kuvajtu, Ankari, pošto se u celom regionu strahuje od novog versko-političkog zemljotresa. Povrh svega drugog, faktičkim cepanjem Iraka reaktivira se i dugo tinjajuće nerešeno kurdsko nacionalno pitanje: ironično, baš dezintegracija Iraka i Sirije stvara uslove za rešenje (ili rešenje) kurdskog pitanja. Informacije da su Kurdi dobro obezbedili svoj deo teritorije na severoistoku Iraka i da na tom prostoru nema krvavih sukoba ukazuje da ne sede skrštenih ruku u nastojanjima da stvore svoju de facto državu; na istoku Sirije takođe drže svoj deo teritorije.

Nove okolnosti na terenu, pored drugih paradoksalnih razvoja situacije, oživele su i sad više ne samo hipotetičku mogućnost da se SAD i Iran nađu u ratu ne jedni protiv drugih, već na istoj strani i protiv zajedničkog neprijatelja u Iraku. Takve spekulacije su očekivano brzo odbačene, ali pripadnici elitne Iranske revolucionarne garde navodno već jesu u Iraku, dok se američki predsednik Barak Obama, za sada, odlučio da u Irak pošalje nekoliko stotina vojnika i vojnih savetnika kao pomoć šiitskoj vladi, te obezbeđenju američke ambasade u Bagdadu. Kako primećuju američki mediji, tobožnji savetnici nisu ništa drugo nego vojnici, ma kako ih vlada krstila - isti termin je, podseća se, svojevremeno korišćen i za prve američke snage upućene u Vijetnam

Irak, kako sad stvari stoje, izgleda čeka sudbina Libije, zemlje koja kao jedinstveni entitet faktički više ne postoji. Tamo se vlada u Tripoliju uglavnom neuspešno bori za premoć s nekoliko radikalnih grupa, dok penzionisani general Halifa Haftar - za koga nije jasno čiji je zapravo čovek - sa njemu lojalnim delom armije vodi sopstveni rat za čišćenje zemlje od svih islamista, uključujući i one u vladi.
A za to vreme u iračkom Mosulu, na teritoriji samoproklamovanog kalifata, već primenjuju šerijatske zakone, dok su tamošnji preostali hrišćani i Jevreji prinuđeni da plaćaju tzv. džiziju (250 dolara mesečno), poseban porez za nemuslimane koji je postojao i u Otomanskom carstvu. Ne liči baš na obećanu demokratiju.