Podsticajna tragedija

Umetnički Beograd je u prvoj polovini jula u znaku Halila Tikveše (69). Istovremeno se održavaju tri izložbe ovog slikara, rođenog u Šurmancima, prekoputa Počitelja, u Hercegovini, koji je diplomirao i završio postdiplomske studije na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Pre četiri godine je penzionisan kao profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Tokom sedamdesetih godina prošlog veka njegova dela bila su veoma tražena, dobro prodavana i nagrađivana. NJegov prepoznatljiv čun na Neretvi bio je tada najunosnija grafika za određivanje statusnog simbola vlasnika. U galeriji HAOS publika će videti crteže nastale od 1958. do 2004, a u galeriji Grafičkog kolektiva grafike po kojima je Tikveša najpoznatiji - pomenute lađe i ilustrativne kompozicije hedonističkog života.

Biće posebno zanimljiv susret sa ostvarenjima Halila Tikveše nastalim u periodu od 1993. do 2004. koja govore o tragediji tokom rata u njegovoj rodnoj Hercegovini - u Mostaru, Stocu, Počitelju... Ovi asamblaži i objekti izloženi su u galeriji ULUS-a. Treba napomenuti da je ove izložbe finansijski pomogao Sekretarijat za kulturu Beograda.

Nije vas bilo više od jedne decenije, a sada odjednom tri izložbe - retrospektiva i predstavljanje onoga što ste radili u godinama rata u Bosni i Hercegovini do danas?

- To nije sasvim tačno. Imao sam dva istupa, ili nastupa, da se malo našalim, ali su oni bili skoro anonimni. Reći ću da je to pre svega zbog činjenice da ja nisam čovek koji obilazi redakcije. U aprilu 1997. imao sam izložbu u galeriji Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Reč je o 20 crteža velikog formata koje sam radio 1996-97. na zgarištima Mostara pod zajedničkim nazivom “Pozdrav iz Mostara”. Reč je o jednoj skoro dokumentarnoj izložbi koja je od strane sredstava informisanja bila prećutana, ili prešućena. Jedino je gospodin Vasilije Sujić napisao veoma dobru kritiku u “Večernjim novostima” i te godine je uvrstio u pet najboljih izložbi. Potom sam 1997. u jesen imao izložbu u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, u Paviljonu “Veljković”. Tih dvadesetak kolaža nastali su kao moja reakcija na događanja u četiri ratne godine od 1993. do 1997. Ta izložba je bila naprosto ignorisana od zvanične javnosti. Pojavio se jedan prikaz Jovana Despotovića u tadašnjoj “Našoj Borbi” i ništa više.

Da li je ova izložba finale te vaše ratne tematike koja vas je opsedala poslednjih deset godina?

- Jeste, što se tiče tematike, ali kad je reč o otkriću i iskustvu u novim likovnim disciplinama, mislim da sam se obogatio, da ne kažem da sam profitirao sa tim novim materijalima, jer onim klasičnim nisam mogao da dočaram ekspresiju koju sam nosio. Tako sam posegnuo za ovim asamblažima, pravio sam sliku od različitih elemenata. Inače, ovo što prikazujem je blago u odnosu na prizore koje sam doživeo. Trebalo je da bude još brutalnije, još krvavije. Ali, u meni još uvek postoji jedna polovica onog lirskog slikara a druga polovica nastoji da bude slikarski svedok tih događaja.

Ti vaši asamblaži su zapravo eksponati za koje ste koristili i ono što ste nalazili na zgarištima u Hercegovini?

- Pravio sam objekte od elemenata koje sam tamo nalazio, a koji su imali jedno metaforičko značenje. Jedan izložak sam napravio od nekoliko aluminijumskih štaka i nekoliko štapova za skijanje koje sam uvezao u snop kao nekakvu skulpturu koju sam nazvao “Putovanje”. To označava ironičnu metaforu, ali i tragediju, zavisi kako ko doživljava taj vizuelni objekat. Kao pandan tom objektu ranije sam imao jednu skulpturu napravljenu od desetak starih vesala koja sam pasionirano skupljao pored Neretve, koja sam takođe povezao kao snop i dobio vertikalnu skulpturu pod nazivom “Putovati”.

Ratna tragedija je učinila da vam zavičaj postane jača inspiracija nego što je to inače bio?

- Iz zavičaja sam, na jedan klasičan, tradicionalan način, i inače crpeo inspiraciju. Ovi ratni događaji su bili snažni ne samo u smislu žalosti, već prvenstveno - to moram da priznam iz egoizma jednog slikara- jer, recimo, taj razrušeni most u Mostaru bio jači podsticaj za moju slikarsku interpretaciju nego dok je stajao onako lep kao šećerlema, osvetljen sa svih strana, kad je bio simbol kič reprodukcije i kič slika za jeftinu prodaju. Ta tragedija je za mene, u stvaralačkom smislu, bila podsticajna.

Koliko vas je ta tragedija pogodila lično i porodično?

- Moja porodica je isterana iz mog rodnog sela, raseljena po svetu. Bilo je i smrtnih slučajeva, sve to nije bilo ništa drugačije nego u drugim krajevima. Ne bih govorio o tim intimnim događajima, samo ću reći da su oni potakli moju emociju jer je za mene jaka emocija oduvek bila važna da bih napravio jaku interpretaciju. Za mene važi ona sintagma da je umetnost jednako emocija.

Na konferenciji za štampu u galeriji HAOS kazali ste da mnoge vaše kolege ni na koji način nije dirnulo ono što se događalo u njihovom komšiluku. Šta vas je najviše pogodilo u proteklih deceniju i više kad je reč o sredini u kojoj ste završili fakultet i proživeli najveći deo života?

- Svako ima pravo na svoje emocije i svoju interpretaciju. Mene je pogodilo to što su mi mnogi zamerili da sam se odrekao svoje poetike i stavio u službu nekakve propagande, da sam počeo da slikam nešto što nije stvar umetnosti već politike. Govorili su da se samo propagandna umetnost i plakati rade u takvim okolnostima i takvim povodom. Ja sam se poveo sam za svojom subjektivnom potrebom da kažem nešto o tim događajima, ali sam doživeo neprijatnosti i bio optužen kao nekakav nacionalista samo zato što sam pokušao da iskoristim pravo da saopštim svoju interpretaciju tih događaja. Vreme će pokazati koliko sam bio blizu objektivnosti, ili sam, kako se to onda govorilo, u tim svojim interpretacijama govorio samo o patnji “svoga” naroda.

A kad je o kolegama reč?

- Šta danas da kažem o kolegama koji su šutili o događajima koji su im bili tu u komšiluku ili prekoputa? Reč je pre svega o ljudskoj potrebi da se ružne stvari zaobiđu. Oni koji su gradili svoju kreaciju na komercijalnim rezultatima, nisu se hteli odreći svoje firme jer u građanskom društvu postoji ta praksa da kad napipaš erogene zone publike, to neguješ i ne ispuštaš iz vida jer drugačije nije profitabilno. Ja nikada nisam živeo od prodaje slika jer sam bio zaštićen kao profesor i mogao sam slobodnije da razmišljam, a bio sam i genski radoznao, sklon istraživanju i otkrivanju.

Situaciju u likovnom životu Beograda u poslednjih petnaestak godina označio bih pre svega lenošću i racionalnim razmišljanjem umetnika o komercijalnim rezultatima svog stvaralaštva. Ili su se prihvatali neke mitske tematike, ili uobičajenih tema kao što su mrtva priroda, pejzažići i tako dalje. LJudi to radije kupuju i drže iznad stola, kreveta, jer ne žele da znaju za tragove tragedije u svojoj blizini. To mogu da ilustrujem na svom primeru: nijedan od ovih radova koje sam uradio u poslednjih desetak godina nikada niko nije ni kupio niti pitao koliko bi to koštalo! Mnogi su govorili kako im se dopada, ali da bi ga imali u stanu, tu važi ona: daleko mu lepa kuća!

Koliko je na stvaralaštvo vaših kolega, zemljaka, protekli rat ostavio traga?

- Od tih svojih kolega, zemljaka, kojih bi ovaj rat isto trebalo da se tiče, slušao sam i čitao njihove izjave, kako će sačekati desetak godina da bi možda napravili nekakvu bosansku “Gerniku”.

Da li velika slika nužno mora da ima pečat naroda kome umetnik pripada?

- Naravno da ne mora. Postoje univerzalne teme. Međutim, kod mene je presudna emocija. A ona je najjača kada se ruši moj zavičaj. Kao što me se, na primer, ne dotiče rušenje Iraka, i kad racionalno razmišljam, sramim se zbog toga. Ali, činjenica je da je ljudsko biće tako sazdano i ja ga sada ne mogu promeniti.

Dotiče li vas rušenje srpskih spomenika na Kosovu?

- Naravno. Ja sam voleo taj kraj i te manastire. Sećanje na Hercegovinu i na te sakralne spomenike budi u meni istinsku emociju. NJihovo rušenje, to ubijanje kulturne baštine je, usuđujem se da kažem, ružnije od ubijanja ljudi. To je nenadoknadiva šteta. Ali, na Balkanu je uvek bilo najvažnije, važnije od ubijanja ljudi, porušiti tuđu baštinu, dokaze tuđeg identiteta. LJude su progonili, a baštine su spaljivali i minirali.

Prošle godine u ovo doba imali ste veliku retrospektivnu izložbu u Sarajevu. Da li je tamo neko poželeo da kupi neku od vaših slika iz poslednjih desetak godina?

- Imao sam izložbu u velikom prostoru gradske galerije “Kolegijum artistikum”, na 1 600 kvadratnih metara. To je kao ove tri izložbe puta deset. Izložba je trajala mesec dana i bilo je raznih komentara. Ni tamo niko nije ništa kupio osim nekih lirskih, romantičnih slika, odnosno grafika. A država ili neki muzej, nisu se ni okrenuli na to što sam pravio poslednjih godina.

Ne znam kakva je situacija u Sloveniji ili u Hrvatskoj, ali na ostalom prostoru bivše Jugoslavije sve je manje-više slično. Ovde u Beogradu više nema para za otkupe slika za muzeje, jednako kao i u Sarajevu. Slike uglavnom kupuju privatnici, koji najviše traže cveće i mrtvu prirodu koji će im stajati na zidu kao lepa slika života. LJudi ne vole da drže na zidu interpretaciju srušene ili spaljene kuće, ni srušenog mosta...

Valjda svi žele da zadrže u sećanju most u Mostaru onakav kakav je bio pre nego što su ga srušili pripadnici hrvatskih snaga?

- Ilustrovaću vam to jednim detaljem. Oko ruševina i tog pomoćnog mosta počeli su da niču razni dućani puni suvenira, slika i antikvarnih detalja. To je pravljeno za strance, vojnike UNPROFOR-a, policajce, koji dole služe po šest meseci i vraćaju se kući. Pre polaska obavezno kupe neku uspomenu sa Balkana. Za njih, lokalni slikari, amateri, koji su slikarstvom počeli da se bave posle rata, prave sličice od deset-petnaest evra. I nigde, ni na jednoj od tih slika, nećete videti Stari most srušen. Ne, uvek je to Stari most kako je nekad izgledao jer niko ne voli da kupi srušen most.