Isterivači duhova

Na prvom spratu zgrade Ministarstva kulture, na suprotnoj strani hodnika od voštane figure Draže Mihailovića nalazi se kancelarija gospodina Borisava Đorđevića. Savetnika ministra za rokenrol muziku. Na zidovima kancelarije: plakete, plakati, zahvalnice. Na stolu problem uličnih svirača u Beogradu koji savetnik ministra pokušava da reši ovih dana. Ali i zabeleške o Evropskom prvenstvu u fudbalu. (“Rezervni sastav Češke, igra sjajno i bez greške, rekao im onaj Baroš - ‘ajd’ sad svako u svoju varoš.” “Ispadoše Španci od domaćih Ganci”. “Trudili se Švedi, ali šta im vredi, Ibrahime crni sine, šutaš loptu na tribine.”). Mi smo, ipak, ovde zbog koncerta. Onog, velikog rođendanskog. 25 godina “Riblje čorbe”, 20 godina “Zabranjenog pušenja” tj. “No smoking orchestre”,kako se sada zove rok atrakcija Doktora Karajlića. i kao predgrupa 18 srpskih rok bendova. Svi oni sviraće u subotu 3. jula na Ušću.

Dakle, posle Slobodana Miloševića na Ušću: Bora Đorđević i Nele Karajlić.

- Da, mislim da niko nikada nije svirao na Ušću. Jedino se igralo Kozaračko kolo. Ipak, hteo bih da naglasim da će pre nego što mi nastupimo doći sveštenici da osveštaju prostor i oslobode ga zlih duhova. Onda, na taj čist prostor stupamo mi i “Zabranjeno pušenje” ali pre nas i mnogo mladih odličnih grupa kao što su “Bjesovi”, “Ivana i Negativ”, “Edžesburn”, “Blaža i kljunovi”.

Leto je, počela je sezona godišnjih odmora, u Novom Sadu se održava muzički festival “Exit”, u toku je Evropsko prvenstvo. U takvoj situaciji da li je malo pretenciozno da “Čorba” i “Pušenje” prave koncert na Ušću? Ipak, to je prostor na koji mogu stati stotine hiljada ljudi?

- Ja sam smrtno uplašen kako će sve to proći. Jer, zaista jeste pretenciozno. Mislim da smo krenuli da pojedemo zalogaj koji ne možemo da progutamo. Ali, zbog prezauzetosti Kuste i Neleta ovo je bio jedini termin koji nam je odgovarao. Kad je već tako nismo hteli da nešto pomeramo i da se ravnamo prema nečem drugom već smo rešili da sviramo tada, pa šta bude. Stvarno ne očekujem da može doći svih 100 hiljada ljudi i kad bi došlo 20, 30 hiljada - bio bih prezadovoljan.

Koncert se zove “Ostajte ovde”. Šta time dva najveća srpska rok-benda poručuju ljudima?

- “Ovde” je naslov našeg poslednjeg albuma i učinilo nam se zgodno da koncert nazovemo “Ostajte ovde”. A i kao poruka, mislim da je na mestu. Ja, recimo nigde ne bih mogao da živim osim u ovoj zemlji. Ma koliko to bilo teško. Jer ovde nije dosadno, kao u ostatku civilizovanog sveta. Odem, recimo u Sloveniju, ljudi mnogo rade, uredno se napijaju samo subotom, sve je uređeno, pikavac ne možeš naći na ulici. Onda prolaziš kroz Mađarsku koja je takođe ušla u Evropu, sve je sređeno, sve je cakum-pakum, sve je jako fino ali nije to to. Onda uđem u našu zemlju, da li je linija puna ili isprekidana, da li je žuto ili je malo pocrvenelo tek zaustavi me policija a iz policijske motorole se čuje: “Ludi Stanoje opet pravi sranja na pumpi, znaš kakav je zajeban, može da potegne oružje, polako u intervenciji.” I meni, verujte odmah nekako toplo oko srca.

Naravno, postoje geografski prostori koji su mi dragi, gde volim dugo da ostanem ali ovde se nekako najbolje osećam.

Svojevremeno sam napisao pesmu “Ne ostajte ovde” jer “sunce tuđeg neba, mnogo puta lepše greje, ovde te svako zajeba i sjeba, ovde ti se svako iza leđa smeje.” Možda i jeste tako ali moja poruka je ipak: Ostajte ovde.

“Riblja čorba” je ostala na barikadi a “Zabranjeno pušenje” je otišlo u neku vrstu “njorld” muzike. Jeste li vi imali ambicija da izađete “preko” i, po vašem mišljenju, ko je izabrao bolji put?

- Čuo sam da su imali sjajne koncerte po Južnoj Americi i na tome im zavidim, jer je to jedino parče sveta koje nisam posetio. Na kraju, teško je reći. Lagao bih kad bih rekao da me odlazak napolje nije interesovao. Ali, sve je to skopčano sa gomilom kompromisa koji se moraju napraviti da bi se uspelo. Recimo, relativno skoro na nekom našem nastupu u Americi bio je neki producent iz neke njihove velike diskografske kompanije. Posle nastupa je došao kod mene i rekao da imam divan glas za kantri-muziku. Rekao sam hvala. Jednostavno, nisam bio spreman da pravim kompromise. Možda i na sreću jer, rekao sam već najbolje funkcionišem ovde.

Naša rok muzika izgubila se negde u devedesetim. Vaš posao u Ministarstvu je pre svega rokenrol. Kako oživeti našu rok scenu, kako napraviti novog Boru ili Neleta?

- To samo roditelji mogu napraviti. Kriza autora je očigledna. Sve je manje jakih autorskih ličnosti koje imaju svoj pečat. Pri tom, sad govorim kao mudri starac, mladi treba da dobiju kilometražu.

Svojevremeno svirale su se igranke, od 8 do 12, i ako ne biju muzičare, zabava propala. Sve to ima svoje. A danas se klinci zavuku u sobu, sednu za kompjuter i misle da komponuju. To nije tako. Treba vratiti ljude živim instrumentima i živim svirkama.

Mogli su da čuju Metaliku, sve to ide uživo i zato su to što jesu. Kad se sa programiranja vratimo živim instrumentima, dakle kad nazadujemo, biće mnogo bolje.

Kad ste počinjali sa “Ribljom čorbom” jeste li mogli zamisliti da ćete četvrt veka kasnije sedeti u Ministarstvu kulture?

- Naravno da ne. Ali, drago mi je što sam ovde, jer sam došao da pomognem. Ne zbog plate, ionako više zaradim na kladionici, ne zbog moći i uticaja, jer sam potpuno zadovoljan uticajem koji sam imao do sad, već samo da pomognem. I ako uspem da bar malo pomognem rokenrolu i mladima koji se bave ovom muzikom, ako uspem da pomognem ovim beogradskim uličnim sviračima koji imaju problema sa policijom, biću veoma srećan.