Arhiva

Živeti za smrt

Sonja Lapatanov | 20. septembar 2023 | 01:00
Živeti za smrt
Oblast Tana Torađa, na ostrvu Sulavezi, često nazivaju „zemljom nebeskih kraljeva“, dok na bahasa i lokalnom jeziku njeno ime znači „zemlja ljudi sa planina“. U svet ove čudesne zemlje ušla sam kroz veliku kapiju na kojoj je pisalo selamat datang – dobro došli. Na vrhu kapije nalazila se oveća maketa tongkonan kuće, porodične kuće Torađa naroda, čija karakteristična arhitektura privlači posebnu pažnju. U malim selima razbacanim po planinama i skrivenim u izmaglici, posebno upadljivi su zakrivljeni krovovi kuća, nalik rogovima bivola, pokriveni slojevima rascepljenih bambusovih stabljika, ili nekim drugim prirodnim materijalima. Za Torađe, krovna konstrukcija kuća simbolizuje pticu u letu, ali i nebo. Selo Torađa naroda sastoji se iz dva reda paralelno postavljenih porodičnih kuća, neobične arhitekture. Ove kuće na stubovima, postavljene na kamene cokle, predstavljaju pravo arhitektonsko čudo, u čijim zabatima se nalaze prelepi rezbareni floralni i životinjski motivi i geometrijske šare. Svaki ukras na kući ima svoje religiozno značenje i obojen je svetim bojama: crnom koja simbolizuje smrt i tamu, žutom koja simbolizuje Božji blagoslov i moć, belom, bojom ljudske kože i kostiju koja simbolizuje čistotu, i crvenom, bojom krvi koja simbolizuje ljudski život. Svoje impozantne porodične kuće Torađe i danas grade od drveta i bez upotrebe ijednog eksera. Gradnja kuća je veoma naporan posao i u njoj učestvuje čitava porodica, odnosno klan. Raspored Torađa kuća prožet je simboličkim značenjem. NJihova orijentacija ima kosmološke konotacije, a dizajn rezbarenih ukrasa sa prednje strane kuće ima simboličko značenje, jer sadrži razne poruke o društvenoj hijerarhiji, strukturi i odnosima sa svetom duhova. Način i obim ukrasa na kućama zavisi od socijalnog statusa vlasnika, u čemu se posebno ističe ona koja pripada starešini sela. Na prednjem delu kuće, na potpornom stubu, obavezno se nalaze pričvršćeni mnogobrojni rogovi bivola, koji ukazuju na socijalni status vlasnika. Što je više rogova, to je viši socijalni status vlasnika kuće. Iz istih razloga, na bočnim stranama kuća vise i bezbrojne vilične kosti svinja. Torađe žive u troklasnom društvu, klase se nasleđuju i ne mogu se menjati, a parcele se nalaze u vlasništvu porodice i samo ona u celini može da donosi odluke o njima. To ukazuje da je za stranca gotovo nemoguće da u Torađi stekne vlasništvo nad zemljištem. Danas, 700.000 Torađa pripada hrišćanskoj crkvi, a samo pet odsto su muslimani, jer zbog svinjetine koja spada u deo njihove ishrane nisu prihvatili islam. Kako bilo, obe vere čine samo tanki prekrivač preko prastare vere kojom dominira animizam, jer preostalih 50 odsto Torađa još neguje aluk todolo, tradicionalno, animističko, versko opredeljenje, utemeljeno na poštovanju kulta predaka. Život Torađa podređen je ritualima, prastarim verovanjima i drevnoj religiji, dok se u centru duhovnog i kulturnog života nalazi obožavanje kulta predaka. To obožavanje drevnog kulta posebno je uočljivo u jedinstvenim pogrebnim ceremonijama, koje se uglavnom obavljaju posle žetve pirinča, odnosno tek kada rođaci prikupe dovoljno sredstava za sahranu, što često može da traje mesecima i godinama. „Najpoznatije čekanje na sahranu“ vezuje se za selo Kete Kesu, koje je uvršteno u svetsku kulturnu baštinu. U selu se nalazi mumija žene koja je preminula pre 40 godina! NJeni rođaci očigledno nisu u mogućnosti da prikupe dovoljno sredstava, niti da okupe sve rođake da bi pokojnicu sahranili u skladu sa tradicijom i običajima Torađa naroda. Smrt, sahrane i zagrobni život su najvažniji događaji u životu ovog naroda, a gosti su uvek dobrodošli, jer njihovo prisustvo uvećava ugled pokojnih. U Torađa selima postoji stroga hijerarhija koja se bezuslovno poštuje, a ceremonije mogu da potraju i po nekoliko dana, što zavisi od društvenog statusa pokojnika. Bez obzira na činjenicu da mnoge porodice posle ovakvih ceremonija zapadaju u ogromne dugove. Za Torađe je život na Zemlji samo prelazni stadijum, dok je onaj pravi život koji nastupa posle smrti. Za njega je potrebno izložiti se mukotrpnom i dugom putu kako bi se stiglo do Puđe, zemlje duša i zagrobnog života. To je daleko mesto iza južnog horizonta, do koga se stiže samo ako ožalošćeni ispune propisane posmrtne rituale. Iz Puđe pokojnici mogu da se popnu na sveto brdo Bambapuang i na taj način uđu u carstvo gornjeg sveta. S obzirom na to da je put preko sedam gora i sedam planina pun tegoba, moguće ga je savladati samo uz pomoć bivola, koji zbog toga zauzimaju centralno mesto u životu i smrti Torađa naroda. Što se više bivola žrtvuje, to je veća mogućnost da se stigne u gornji svet. Na velikim pogrebnim ceremonijama se zbog toga žrtvuje i preko 100 bivola, što zavisi od društvenog statusa pokojnika. Bivoli među Torađama slove za simbol moći i bogatstva, a glavnu ulogu u ceremonijama igraju ružičasti albino bivoli svetlih očiju i ružičasti bivoli s crnim flekama. Ovi veličanstveni primerci bivola koji mogu da se nađu samo u Torađi koštaju čitavo bogatstvo i smatraju se svetim, a njihovo meso se ne jede. Crni bivoli su jeftiniji, i koštaju 1.000 do 2.000 evra. Torađe veruju da bi preci osudili i prezreli rođake koji su škrtarili na organizovanju ceremonija. U tu svrhu, rođaci preminulog pripadnika aristokratije će za potrebe pogrebne ceremonije izgraditi čitavo selo, u kome će boraviti brojni ožalošćeni rođaci i gosti. Kult smrti sveprisutan je u zemlji Torađa i zbog toga je svuda moguće videti različite vrste grobnica, ali ipak, posebnost čine pećine-grobnice, sa tau tau lutkama. Ove lutke sa likovima pokojnika, bezmalo u prirodnoj veličini, atrakcija su za sve one koje put nanese u zemlju Torađa. Budući da Torađe veruju da pokojnici sa sobom na onaj svet mogu da ponesu sve, njih daruju vrednim prilozima i poklonima. Zajedno sa darovima, telo se polaže u bogato izrezbaren drveni kovčeg u obliku broda, koji se zatim podiže i polaže u prirodne pećine, ili grobnice uklesane u krečnjačke litice. Zbog učestalih pljački, Torađe su odavno pribegle ovakvom načinu sahranjivanja i sakrivanja preminulih u pećinama, a kasnije u grobnicama. U ovakvim pećinama-grobnicama ima mesta za čitave porodice koje čuvaju čuvene tau tau lutke. Lutke su prava slika i prilika pokojnika, kompletno su obučene, uz obavezno prisustvo asesoara i nakita. Tau tau lutke ne predstavljaju kako mi to doživljavamo samo statue, jer po verovanju Torađa, one služe pokojnikovoj duši kao prebivalište. Dok Torađe posećuju grobnice samo u svečanim prilikama, posetioci vlažne i klizave pećine mogu da posećuju sami, ili uz pratnju vodiča, uz obaveznu upotrebu baterijske lampe ili fenjera. Ne sačekavši neku „posebnu priliku“, krenula sam sa vodičem kroz klizave prolaze u obilazak pećine. Na različitim pozicijama, u udubljenjima, ležali su kosturi, lobanje, pokloni i rezbareni kovčezi, uglavnom otvoreni, raspadnuti i istruleli od vlage. Mnogi kovčezi stari su i po nekoliko stoleća, i bez obzira na stanje u kome se nalaze, predstavljaju prava remek-dela umetnosti rezbarenja. Kako li su samo Torađe uspevale da svoje pokojnike sa kompletnom opremom donesu do skrovitih mesta, kada smo se mi s mukom probijali kroz uske i klizave prolaze, zapitah se. Na kraju mog dance macabre, iz pećine su me tupim, „zurećim“ pogledom, pomoću koga po verovanju Torađa naroda lutke čuvaju granicu između ovog i onog sveta, ispratile mnogobrojne tau tau lutke.