Plima sećanja i oseka realnosti

Jedno istraživanje koje je nedavno sproveo tiražni beogradski dnevnik pokazuje da nešto više od 43 odsto ispitanika veruje da će se Srbija odupreti pritiscima da Rusiji uvede sankcije, dok 50 odsto smatra da će aktuelna vlast, ipak, popustiti i prikloniti se zahtevima Zapada. Nešto preko šest odsto anketiranih ne može da predvidi razvoj događaja. Istovremeno, anketa na jednom internet-forumu ukazuje da 60 odsto ispitanika misli da Beograd neće uvesti sankcije Moskvi, a dobar broj anketiranih osim ekonomskih razloga svoj stav osnažuje tvrdnjom o istorijskom prijateljstvu Srbije i Rusije. Ako za trenutak sklonimo u stranu metodologiju ovakvih istraživanja oličenu u nešto različitoj formulaciji pitanja, verovatno i starosnoj i obrazovnoj strukturi anketiranih, doći ćemo do saznanja da u oba slučaja u prilično zavidnom procentu opstaje uverenje o vekovnom srpsko-ruskom prijateljstvu.

Specifičnost ovog trenutka svakako ne leži u istorijskoj istini da nismo prvi put u situaciji da se opredeljujemo u geostrateškoj partiji koja daleko nadilazi adute kojima raspolažemo, već se očitava u činjenici da ovo može biti poslednja ruka, imajući u vidu katastrofalno stanje u kome se Srbija kao država nalazi. Možda upravo zato akademik Milorad Ekmečić nedavno poručuje da ne isključuje mogućnost da se Srbiji ponovi 27. mart.

A kad smo već kod istorije i emocija, Srbija na svojoj grbači vuče teški bagaž stereotipa o vekovnim prijateljima, zakletim neprijateljima, preobraćenim saveznicima i razočaranim političarima, neprestano prenebregavajući često citiranu izjavu Vinstona Čerčila o tome da nema večnih prijatelja već samo večnih interesa.

Većina istoričara složiće se da je emotivno određivanje u globalnoj političkoj igri iracionalna kategorija koja, uprkos svemu, ima svoju emocionalnu matricu. Istoričarka Branka Prpa kaže za NIN da je kod Slovena ta matrica ideja panslavizma. Malo se zna da je Hrvatska stranka prava Ante Starčevića insistirala upravo na tome. Jedan od lidera HSP-a Eugen Kvaternik, smatrao je da je spas u majci Rusiji, a ovo uverenje temelji se na činjenici da su se Sloveni nalazili u sistemima gde vladaju drugi. Nad Hrvatima i Slovencima Austrijanci, nad Srbima Turci.

Miloš Ković, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, smatra da se emocije u politici zasnivaju na istorijskim iskustvima i ispoljavaju kao određena vrsta kolektivnog sećanja. On u izjavi za NIN ukazuje na to da se u raspadu Jugoslavije mogu jasno videti i tragovi političkih prijateljstava. Nemačka je snažno pritiskala evropske zemlje da priznaju nezavisnost Hrvatske i Slovenije. Bošnjaci su i te kako imali podršku islamskih zemalja, a Jeljcinova Rusija slala je signale da će pomoći Srbiji. Do toga, naravno, nije došlo jer je i sama Rusija prolazila kroz težak period. Britanija i Amerika, iako dominantno protestantske države, takođe su Hrvatsku i Sloveniju videle kao zapadne zemlje. Upravo u ove dve zemlje postoji predrasuda da su Srbi tradicionalni prijatelji Rusa. Ovaj stereotip menjao je oblike tokom velikih ratova, imajući u vidu da su bili na istoj strani sa Srbijom, ali se nakon toga iznova vraćao.

Ono što je nepobitno, jeste da Srbija ima bogato iskustvo političkih prijateljstava i na istoku i na zapadu. Tako su se Karađorđevići oslanjali na Rusiju i Francusku, Milan Obrenović za svog vakta na Austriju, Francusku smo zbog pomoći u Prvom svetskom ratu voleli ko što je ona volela nas, Britaniju tretirali kao pouzdanog saveznika, Ameriku gledali kao neodoljivu femme fatale koja svima nudi podjednako slobode i hleba... Valja, nakon svega, priznati da je dosta toga bilo političko pakovanje sa debelim nanosom interesa.

Istoričar LJubodrag Dimić kaže da je čitav 20. vek zapravo period diskontinuiteta u odnosima sa velikim silama. Pogledajte samo činjenicu da se Srbija još 1804. odlučila za Evropu, ali se u tom konceptu opredelila da joj oslonac bude Rusija. Istorijski gledano, Rusija se mnogo puta pojavljivala kao država koja je štiteći svoje interese, štitila i Srbiju. Ali ista ta Rusija je u Prvom svetskom ratu pritiskala Srbiju da ustupi teritorije Bugarskoj. Istovremeno, ne možemo govoriti o nekakvom bratskom odnosu sa zemljom koja se prostire od Evrope do Vladivostoka, ukazuje Dimić.

Sa stavom da je na stvaranje srpske države presudan uticaj imala Rusija slaže se i Branka Prpa koja tvrdi da bi bez oslonca na Moskvu Srbija bila austrougarski dominion. Ni Prvog ni Drugog srpskog ustanka ne bi bilo bez Rusije. Dovoljno je pogledati konferencije, od Berlinskog kongresa, Versajske mirovne konferencije, trojnog sastanka Ruzvelt-Čerčil-Staljin 1943. u Teheranu i videti da je Rusija uvek zastupala interese Srbije. Zapravo Srbija je u geostrateškom smislu jedino značajna zbog veze sa Rusijom i koliko god taj odnos na prvi pogled delovao kao nešto što se zasniva na emocijama, zapravo je reč o racionalnoj kategoriji.


Foto Dušan Milenković

Ali kada govorimo o odnosima sa Rusijom, jasno treba razdvojiti period postojanja SSSR-a. Amplitude uzajamnog razumevanja i razilaženja vrlo su okomite, posebno nakon Rezolucije Informbiroa i razlaza sa Staljinom, te ugovora sa Turskom i Grčkom iz 1952, kojim je stvoren Balkanski pakt, a za koji mnogi stručnjaci i danas smatraju da je Jugoslaviji neformalno obezbedio članstvo u NATO iako taj status de facto nije postojao. Novo zahlađenje usledilo je 1968. nakon ulaska sovjetskih trupa u Čehoslovačku. Za Sovjetski Savez pozicija Jugoslavije, koja je ostalim zemljama iza gvozdene zavese pokazivala da socijalizam može postojati i mimo čeličnog stiska Moskve, bila je nesnošljiva. SSSR je bio neprijateljski nastrojen prema takozvanom velikosrpskom nacionalizmu. Čak bih rekao da je spoljna politika Moskve bila naklonjenija hrvatskom nego srpskom nacionalizmu. Uostalom, Sovjetski Savez je forsirao priču o federalizaciji Jugoslavije. Jugoslavija je bila Trojanski konj u Varšavskom paktu i kao takva opasna po Staljina. Sa obnovom Rusije, odnos se drastično menja i podseća na onaj nekadašnji koji je pokazivao mnogo više razumevanja za interese Srbije, kaže Miloš Ković.

S druge strane, odnosi sa zapadnim zemljama pre svega Velikom Britanijom i SAD znatno su kompleksniji. Ković objašnjava da je Britanija država koja je izuzetno pragmatična u međunarodnim odnosima i ukazuje da je i u Britaniji i u SAD izrazito prisutna rusofobija. U takvim okolnostima na Srbiju se gledalo kao na rukavac koji se uliva u veliku rusku reku. Forin ofis je u dve Jugoslavije tradicionalno podržavao Hrvate. Šef britanske vojne misije Ficroj Meklin odigrao je ključnu ulogu u Čerčilovoj odluci da podrži Tita, a okrene leđa Draži Mihailoviću i ravnogorskom pokretu. Podsetiću i da su dva najveća anglofila Dositej Obradović i Slobodan Jovanović shvatili da Srbija ne može dobiti podršku u Londonu, a Dositej po dolasku u Srbiju vlastima poručio da podršku traže tamo gde je mogu dobiti.

Kada je reč odnosima sa Vašingtonom, stvari su još zamršenije. Kolektivno sećanje još pamti američkog predsednika Vudroa Vilsona koji je bio izrazito naklonjen Srbiji i na Versajskoj mirovnoj konferenciji tražio da joj se omogući izlaz na more. Kolektivno sećanje još je jače kada je u pitanju savezništvo u dva svetska rata. Da ne govorimo o tome da su se čitave poratne generacije formirale na američkoj popularnoj kulturi. Kako kaže LJubodrag Dimić bila je to borba verskog i nacionalnog u nama sa obrascima na kojima smo odrastali. Utoliko je rigidnije izgledala odluka Klintonove administracije da digne ruku na Srbiju i to mimo bilo kakvog mandata Ujedinjenih nacija. Kada je nestao bipolarni svet, morali smo da se okrenemo Vašingtonu. Jugoslavija nije više bila potrebna nikome, ni međunarodnoj zajednici, ali ni našim republičkim elitama, smatra Dimić.

Jugoslovenska država se srušila jer nije bila reformisana. General Nikola LJubičić najtešnje je bio vezan za SSSR. Veze naše vojske sa ruskom armijom nisu još dovoljno istražene, ali se može reći da je vojska u Jugoslaviji bila moćni parapolitički vladalac. Može se reći da su Jugoslaviju srušili komunisti, iako je i involviranost velikih sila u raspad te države bila ogromna, kaže Branka Prpa.

Vraćajući na ovom mestu priču na početak i izbor između Rusije i politike EU, naši sagovornici zaključuju da u najmanju ruku nije pristojno od Srbije tražiti samokažnjavanje. Branka Prpa kaže da je Unija izgubila repere i da počinje da liči na Austrougarsku sa početka veka, što sigurno neće doneti sigurnost, posebno malim narodima. Ona smatra da će aktuelna vlast učiniti sve osim okretanja leđa Rusiji i dodaje da tako nešto nije ni pametno.

U tom kontekstu treba primetiti da Srbija ovog trenutka vodi suverenističku politiku koja je misaona imenica i za mnogo jače zemlje. Ali ovakva pozicija mnogo više je posledica iznudice, nego stvarne strategije. Dakle, stvari su onakve kakve su i imajući u vidu da je 1. septembar označen kao crvena linija do koje Beograd mora da donese odluku, ne bi bilo dobro da se ispostavi da vlada umesto smislene diplomatske akcije zapravo samo kupuje vreme. Takvo razmišljanje ima svoj rok trajanja, a u ovom slučaju on je dramatično skraćen.
U svakom slučaju, reč je o igri u kojoj ne može biti pobednika. Tim pre što su i Rusija i Evropa priča duža od naših života. Makar i samo zbog činjenice da se čak ni fizički ne možemo dislocirati.