Politici ulaz zabranjen

Da li je održan taj EXIT? Jeste! Hvala bogu! Umalo zbog njega ne upadosmo u političku krizu iz koje nam ne bi bilo spasa. Bilo je: EXIT ili smrt - odlučite sami.

Ako niste znali, EXIT je jedan muzički festival, kolektivna žurka, koji se po četvrti put održao u Novom Sadu. Na prvi pogled, ništa naročito. Međutim, EXIT se, u predizborno vreme, ispilio u politički problem jer su neki od njegovih organizatora pritvoreni pod sumnjom da su se bavili korisnim malverzacijama glede ličnog boljitka.

Ali, kada je dotični kandidat vladajuće koalicije propao u prvom izbornom krugu, pritvorenici su skinuti sa zatvorske hrane, pa je EXIT održan. Za njegove organizatore to je predstavljalo razrešenje hamletovske dileme - biti il’ ne biti. Ovo otuda jer oni misle da je EXIT važan činilac u našim evropskim integracijama, a obaška je još i faktor koji sprečava odliv sive mase tako što zapošljava preko hiljadu mladih ljudi. Pa će oni, je li, odustati od odlaska iz zemlje zato što su, dan-dva, ukivali letve. Da nije pretenciozno?

Otvaranju EXIT-a prisustvovao je i izabrani predsednik Boris Tadić, što nam je značajno proširilo vidike: sada bar znamo da on voli sve što vole mladi. No, u tom svojstvu, kao ljubitelj, Boris je imao ulogu “potrošne rekvizite” za istupe protokolisanih dupeuvlaka, koje, znajući da je Tadić za put u Evropu, uskliknuše da smo, preko EXIT-a, već u Evropi, te da zato na tom festivalu nema neozbiljnih političara koji žive od povratka srpskim korenima. Baš ga preteraše. A ovamo se bore protiv tranzicije. EXIT je nešto što, van svake sumnje, liči na Evropu. Uzgred budi rečeno, festival je održan pod parolom protiv trgovine ljudima i narkomanije. Policija je, međutim, od posetilaca “otuđila” nekoliko grama heroina, nekoliko pilula ekstazija i busen “trave”. Kakvi smo Evropljani, toliko nam droge pripada.

Mada nisam fan Igija Popa poput onog mog komšije, nemam ništa protiv muzičkih (i drugih) festivala. Pod uslovom da se na njima ne valja droga i drugi opijati. Ali, što jest-jest, ne znam za taj muzički festival koji je iskazao (ili iskazuje) odlučujući politički značaj. Da li je festival na ostrvu Vajt, koji organizatori EXIT-a sigurno smatraju krucijalnom (evropskom) činjenicom, uticao na izmenu ponašanja engleskih fudbalskih huligana? Ne verujem. Pre može biti suprotno. I to je ono protiv čega se treba boriti, a ne zamajavati (političku) javnost fundamentalnim aspektom letava i metli.

Festivali ovog tipa bi valjalo da služe za đuskanje. Zato se i organizuju svake godine. Dok ne propadnu. Jedini mizički događaj te vrste koji pamtim kao političku činjenicu bio je ad hoc festival u Vudstoku, avgusta 1969. godine, kada je pola miliona klinaca, po nesnosnoj kiši, tri dana uspešno sprovodilo seksualnu revoluciju. Nije bilo nikakve štete od toga. Šteta se pojavila otud što omladinski lideri nisu znali da profitiraju na toj činjenici. Pa je nova generacija, deceniju ili dve kasnije, pokušala da organizuje reprizu Vudstoka, i to baš na onaj dan kada je uhvaćen Karlos. Jeste bilo simbolično, ali nije bilo odlučujuće za propast već viđenog. Vremena su se, jednostavno, promenila. A Kurt Kobejn je izvršio samoubistvo.

Ovo još ne govori ništa protiv EXIT-a. Niti se protiv njegovog održavanja može (zlo)upotrebiti podatak da su, uz nekoliko izuzetaka, ne više od dva-tri, pozvani izvođači uglavnom anonimni, ako već nisu bivši ili potencijalno budući. Šta se ima, to se nudi. Bivša vladajuća garnitura pokušala je da, ničim izazvana, Beogradu ponudi Rolingstounse upravo u funkciji političke pilule za smirenje živčanog nezadovoljstva. Jedino što Stounsi o tome nisu ništa znali. Baš šteta. NJihov koncert u Beogradu mogao bi da bude inicijalna kapisla novog 5. oktobra. A za tako nešto nisu baš neophodni DŽeger i Ričard. Oni su samo matori muzikanti koji izvode dečje pesmice. Zato su najveći.

Da je ulaganje političkog marketinga u kulturu jalov posao pokazalo se baš u Beogradu tokom iste one predizborne kampanje čija je žrtva trebalo da bude EXIT. Dok su se predsednički kandidati mlatili po trgovima, drali se, obećavali med i mleko, obaška hleb za tri dinara, Karleušu u svaku kuću, u Beogradu je (po četvrti put) svirao čudesni Nejdžel Kenedi, a tvrdi rokeri zvani Metalika su (po drugi put) održali svoj ovdašnji koncert, uz obećanje da uskoro ponovo dolaze. Ako ih zdravlje posluži. Na ovoj turneji umalo nisu ostali bez bubnjara.

No, je li to imalo nekog efekta na predizbornu kampanju ili, obratno, da li se predizborna kampanja poslužila ovim događajima? Ništa od toga. Jedino je neki podnapiti radikal gađao Kustu konzervom piva. Politika i kultura mogu se odvijati paralelno, bez ikakvih neposrednih međusobnih uticaja. Tako i treba da bude. Još i više od toga: bogata kulturna ponuda čini, na duži rok, politiku stabilnom, ukidajući posredno referendumski karakter naših dosadašnjih izbora, čiji ishodi, zarad pomenute im prirode, zavise i od sudbine EXIT-a, a o tricama i kučinama već i da ne govorimo.

Šta ja zapravo hoću da kažem? Da li je meni do stabilne politike (ako tako nešto ovde može zaživeti) baš toliko da ću dopustiti kulturi ulogu lipicanera u Augijevoj štali? Ma, koješta! Sve što se, preko kulture, može desiti sa politikom, jeste kolateralni višak. Predlažem svima da to ipak zanamare, da se prave kako to ne primećuju. A i zašto bi? Ako svira Nejdžel Kenedi, politika je aut. Neka tako bude svaki dan. Zato je EXIT potreban. Taj festival je ziheraški realan, on ostvaruje nemoguće. Ili to bar pokušava. Ali se tu njegova funkcija okončava. Više nije ni potrebno. Bar kada je taj EXIT u pitanju. Inače je potreba za kulturom - pa ma kakva ona bila - neophodna; zapravo - ona je pitanje života ili smrti. Pokazalo se toliko puta da je politika rođena sestra smrti. S druge strane, čak i Mlađan Dinkić (čiji je Monetarni udar učestvovao na prvom novosadskom festivalu) rado pevuši onu stvar Dejana Cukića: Ja bih da živim još malo...

E, pa, živeli! EXIT je spasen.

I to je Evropa, hteli vi ili ne.