Uličarska Ilijada

O koje sreće, koje li radosti! Iz Moskve su mi stigli trojanski cepteri! I, kako su samo lepi, kako moćni! Kao trojanski vladari koji su ih nosili. A ima ih posrebrenih, pozlaćenih od nerđajućeg podunavskog gvožđa koje je kovano još u davna vinčanska vremena kada smo vladali Prvom Evropom.

Elem, satima gledam reprodukcije trojanskih ceptera iz monografije “Riznica Troje”. Pa i nakit, ženski nakit od zlata. Kao da je pravljen za boginje. Ali, cepteri, cepteri su me omađijali. Podsetili su me na staru trojansku slavu, na Aleksandra Velikog, velikog u ratu, velikog u duhu....

I u predgovoru monografije, i V.P. Tolstikov piše da je Aleksandar Veliki pri pohodu na Persiju, prvo svratio u Troju, na poklonjenje. Od tada (Šlimanovu) Troju i nazivaju Aleksandrija Trojanska ili Novi Ilion (Novum Ilium).

Dobro, neka vam, još malo, Šlimanove topografije dok vam je ne srušim u prah i pepeo. Ali, gde je onda STARI ILION, gospodo draga, ako vam je Troja - NOVI ILION!? Nije li jedan trojanski cepter nađen u delti Dunava? Nije li tamo Stari Ilion? Ali, vredi li i vama Srbima to govoriti kada se vi lomite oko drugih civilizacijskih dilema, kada se lomite između Tome i Bokija?

Milujem moje trojanske ceptere iz Moskve. Milujem ih kao moju Crnu što bih milovao. Uradim seriju sklekova, pa ih gledam. Pa serija trbušnjaka, pa, opet, stavljam ceptere u krilo. Koliko li je ahejskih lobanja puklo pod Hektorovom sekirom dok nije pala Troja?

Eto, sa tom mišlju žurim za Vrčin. Na mobu. Burazerov komšija Branko pravi temelj za garažu. A sunce upeklo, žeže. Ali, gde da eskiviraš mobu, to ti Srbin zlopamti, neće ti to nikad zaboraviti. A ovi u američkoj ambasadi na Dedinju su ga, baš, slavili za 4. jul, Dan borca. Bili i Voja i Boki, za Vučelu nisam čuo. Imali i tortu k’o američka zastava. I pojeli slatko tu svoju zastavu! Gde se, bre, to radi? Eh, Jovane, Jovane moja zimska slavo, praštaj ako možeš!

Elem, burazer Dragiša šaluje, mešalica za beton spremna, moja Crna dahće na travi u ladovini. I prekoreva me: “Nisi pošteno pogledao ni mene, ni decu moju, a već ideš u komšijsku mobu!” Ćutim, šta da kažem? Čim čujem mešalicu za beton da brboće, uzbudi mi se, bre, organizam načisto. Jer, Crnotravcu je u krvi da uvek nešto gradi. I, što jače sunce u teme bije, što mekša rakija u grlu, Crnotravac bolje radi, cement mu lepše miriše, cigla se bolje slaže. E, sad, dobro, zidaju i ovi slobodni zidari sa Dedinja, ali njino se nekako uvek surine, a ovo naše crnotravsko ostane.

I krljaj, guraj kolica, beton pućka, poskakuje, dok se ne prući, dok se ne smiri, dole, u temelju. Da li ću i ja jednom da budem temelj Srbima, mislim, kada se prućim, ako se već ne može ranije dok hodam u klompama po ovoj zemlji trojanskoj...

A komšija Branko, inače radikal, dobar gazda: daje pauzu i pivo. Cugam pivčugu i šta mi bi da uzimam bajate “Večernje novosti”? Kao: “Homerova Ilijada, klasični ep grčke (čuj grčke!?) i svetske književnosti, zahvaljujući stručnjacima kompjuterskog giganta Majkrosofta, svedena je na svega 32 reda!”

O, Gospode, znao sam da će se to desiti! Znao sam da je to pitanje dana. Malo im što su nas bombardovali tomohavcima, njinim sekirama (!!?), nego hoće da nam ubiju i Homera. Bil Klinton nas rokao s neba, a Bil Gejts sa zemlje. A ko diže ruku na Homera, u njemu je Sotona. I, vidi šta ćeš sa ova dva Bila debila, moj Gospode, jer i Tvoje crkve su, već, mrtve.

“Majkrosoft” se još hvali da je prvih pet, od ukupno 24 knjige, koje imaju 37 000 reči, uspeo da sažme u jednu običnu SMS poruku na mobilnom telefonu. To im je uspelo, kako sami kažu, korišćenjem “jezika ulice”.

Kad, i na mom mobilnom SMS poruka! Ovi moji iz redakcije pitaju me da li znam kako da “stignemo do mojih zemljaka Pavkovića i Lazarevića”. Zovem aleksinačku vezu, ali veza nedostupna; kupa se na Adi Ciganliji. I šta ću? Ajde, priđi mešalici, beton ne sme da čeka. A Olja i Crna uživaju, gledaju Vimbldon. Obiđem Crnine mačiće, moju braću i sestre po Gospodu. A oni se, iz kartonske kutije keze, frkću na mene, kao Josifova braća, kao Kain što se kezio na Avelja... Nego, što u Vrčinu malo ne padne vimbldonska kiša!? Valjala bi i betonu i paradajzu. Ali, Gospod zna svoje. A valjda je znao šta je radio i onda kada je Troju rušio.

I, ode vikend. Ode letnji Sveti Jovan.

U ponedeljak, celo pre podne u redakciji lomatam se po Internetu kao Odisej po Đerdapu. Tražim “Majkrosoftovu” Ilijadu. I ne nađemo je. Ali, zato nađemo srpsku uličarsku Ilijadu, brale. I to, duplo kraća od Gejtsove, sažela je braća, u ČETRNAEST REDOVA!

A sada se spremite za srpsku verziju: “Ta Ilijada traje k’o gladna godina. Vođa jedne ekipe mazne ribu od vođe druge ekipe. Onda ovaj prvi, da ne ispadne jajara, skupi ortake i opkoli ih ko Babo Sarajevo. Ali, ovi prvi ispuše, onako žestoko, jer su ovi drugi bili do jaja spremni. Onda jedan tip smisli kul foru da zajebu ove druge. Šatro, kao boli ih kurac za ribu, važan im je biznis koji može da se sjebe zbog nastale frke. Da pokažu da su iskulirali, oni odu i ostave šleper cigara drugoj ekipi u kome su sakrili deo ekipe. Ovi prvi su mislili da su ih sjebali i počeli da slave. Kad se ponapijali i udrogirali, ovi drugi su izleteli iz šlepera i jebali im kevu ko u Mortal kombatu.”

Pročitam dva, tri puta ovu srpsku uličarsku Ilijadu. I smeje mi se i plače mi se. Jer, ima duha, a opet, s druge strane, njesra, brate, do bola. A, Karla del Ponte se fiksirala na Mladića i Karadžića, na pogrešne pisce.

Nego naložim se na “svetske klasike” sa Interneta. Kad, vidim da ni Tolstoj nije prošao bolje. “Rat i mir” sjeban u osam redova. A ovako ide: “Pre 200 godina Francuzi krenu na Ruje i dođu do Moskve (kao u Pancer General-u). Onda je došla zima i Francuzi se posmrzavaju ko pičke i onda se napasu muda Rujama ko zec kelerabe. Knjiga ima soma strana, tu ima i neke ribe, žurke, žvaću nešto, njesra sve vreme.” A nagrajisao i Dostojevski. “Zločin i kazna” u deset redova.

I taman pomislim da su srpski uličari sa Interneta u službi globalizma, jer krljaju samo pravoslavce, kad, vidim i Šekspir dobio po njonji. Kao: “Romeo i Julija su žabari iz Verone... i, kao, nešto se kriju i kenjaju jedno drugom da se vole, a ne karaju se. Na kraju, jednom prilikom upadnu u loš trip i roknu se.”

A Kafka? NJegov “Proces” je opevan u JEDNOJ JEDINOJ REČENICI. Kao haiku poezija: “Tipa uvate drotovi bez razloga i drkaju ga kroz celu knjigu i na kraju ga sjebu do koske.”

A kad Homera i Kafku sjebeš do koske, šta ti ostaje, Srbine? Šta ti ostaje ljudski rode? I nešto razmišljam: da li su talibani rušenjem džinovskog kipa Bude samo hteli da pošalju SMS poruku svetu da u Avganistanu deca umiru od gladi i da nemaju lekove? I šta je tu varvarstvo i divljaštvo? Majkrosoft ili talibani?