Svakog odmora dva i po dana dosta

Foto Đorđe Kojadinović

Srpski premijer je odustao od odmora. Učinio je to tiho, herojski, sedeći na dvoiposedu u svom kabinetu u Nemanjinoj ulici, u kasne sate, daleko od očiju javnosti i svojih saradnika koji su tada već odavno otišli svojim kućama da se uz daljinac izležavaju na sofama.

Branićemo naše pravo da se ne odmaramo. Borićemo se na plažama (Budve, Pefkohorija i Kušadasija), borićemo se na brdima (Avale, Kopaonika, Kosmaja i Fruške gore), borićemo se na poljima i ulicama (punim kafića i diskoteka), nikada se nećemo predati (hedonizmu zvanom odmor). Zato prionimo na naše obaveze i učinimo krajnji napor kako bi naš rad bez trunke odmora potrajao hiljadu godina, mislio je sigurno u sebi tada premijer.

Shvatio je premijer da je dva i po dana njegovog isplaniranog odmora na Borskom jezeru previše dug period sada kada narod jedva sastavlja kraj sa krajem. Svakog odmora dva i po dana dosta, pomislio je on, šta će mi toliko, dosta su mi i dva i po sata. I eto, dok pročitate ovaj broj NIN-a, od Ćulibrka, koji se sada verovatno baškari na obalama Rzava, a tekst je ostavio sekretarici, pa do nas koji smo kolegi koji piše o ljubavi i modi uvalili da napiše ovo, Vučić je već završio svoj odmor. Ali, za razliku od Ćulibrka, nas, i tebe čitaoče, nije on uživao za to vreme. Pokušavao je premijer da da malo oduška i zamisli sebe kako leškari na peščanoj plaži od dva i po kilometra, ali podsvest mu nije dala mira pa je tih 150 minuta napaćivao svoje meko srce razmišljanjem o svim mukama koje su snašle njegov narod.

No, budimo realni, ma koliko da nam je teško to da priznamo, nije baš sve tako pohvalno po našeg premijera. Svaka medalja ima dve i po strane, a premijerova je imala i svoju tamniju. Iako se herojski odrekao svog zakonskog prava na odmor, velika istorijska odluka, kako to u životu često biva, povukla je sa sobom visoku cenu. Borani, koju su dve i po nedelje pre toga uvežbavali jezerski slet, danima učeći pokrete Ester Vilijams u Balu na vodi, ispali su sada kolateralna šteta u premijerovom otkazivanju aranžmana. Počevši od recepcionara u hotelu koji se nedeljama spremao za slučajan dodir premijerove ruke, okupan i namirisan, preko osoblja koje je tražilo da besplatno radi u dve i po smene, pa sve do slučajnih turista koji su spontano zakupili sve sobe hotela baš u vreme kada je premijer trebalo tu da boravi, svi su oni doživeli istu sudbinu. Kada su ljudi čuli da on ipak neće doći, spontano su se porazboljevali, nenadano dobili vanredne obaveze na poslu i našli jeftinije aranžmane na Srebrnom jezeru, te otkazali sve rezervacije. I osta hotel Jezero prazan kao srce predsednika koji letuje u Bodrumu.

Šteta je nemerljiva. Tolika da će u Boru najverovatnije biti proglašena dvoipodnevna žalost. Zastave će na pola koplja biti spuštene u petak popodne, otprilike u vreme kada je premijer trebalo da stigne u grad, i ponovo biti podignute na vrh koplja u nedelju uveče, baš u ono vreme kada je premijer, osvežen i punih baterija, trebalo da napusti Bor. Neminovno je da se s vremena na vreme desi kakva nesreća u rudniku, ali nesreća ovolikog tipa u Boru se odavno ne pamti.

Ali, nije li upravo to ono što je premijer i želeo da njegovi nesuđeni domaćini osete? Pročišćenje od greha zvanog užitak i ekstaza. Naravno da jeste. No, bez obzira na sve, pevaće se ovih dana po Boru, krišom iza vrata klozeta Kolko košta kad unutra plačem? Dva i po dinara druže!