Metke u muzej

Kao što 19-godišnji Gavrilo Princip 1914. nije mogao razumeti složenost svetske politike, tako ni mladi 16-godišnji opozicionar 1990. nije mogao razlikovati junaštvo i patriotizam od tragičnosti čina Mladobosanaca, kao ni dobro od zla u činu čoveka sa “prezimenom koje označava najviše moralno načelo” (citat iz gornjeg teksta) kao što to čini deceniju i po kasnije kao mladi istoričar i pisac teksta “Senka Crne ruke” - Čedomir Antić. Kažem to iz ličnog iskustva.

Početkom sedamdesetih godina kraći boravak u Češkoj iskoristila sam da sa porodicom posetim Terezin. Bili smo retki posetioci iz SFRJ, i ljubazni Česi su nam ponudili i otvorili da vidimo ćeliju u kojoj je kaznu od 20 godina izdržavao Gavrilo Princip, najpoznatiji zatvorenik Terezijenštata. Gavrilov nežni organizam nije izdržao surovi zatvorski režim - u ćeliji zidova debelih pola metra, bez prozora, gde nije dopiralo ni sunce ni mesec, nije dočekao kraj rata, umro je u aprilu 1918. Pre njega, 1916. umrli su njegovi drugovi Nedeljko Čabrinović (21 godinu star) i Trifko Grabež (20). Ćelija je bila pretvorena u spomen-sobu - zidovi oblepljeni fotografijama i novinskim člancima o atentatu i suđenju.

Mnogo godina pre toga Principovu fotografiju prvi put sam videla u stanu mog strica - srpskog nacionaliste, a austrougarskog vojnika i zarobljenika u Prvom svetskom ratu! Fotografija je bila od pre Drugog svetskog rata i ispod nje je pisalo: “Gavrilo Princip - ponos srpstva”. Dugo sam ga shvatala tako, ali kao i ponos svih naroda u Jugoslaviji, što je bila velika zabluda. A onda su došle devedesete i rat koji nije bio “slavno vojevanje” i gde se “ginulo na sve četiri strane” pesmom opevano i oveličano. Bio je surova stvarnost. Ali da se vratim Principu, koji je tih godina često prizivan. A taj Princip prema romanu “Severni zid” Dragana Velikića (kolumniste ovog magazina), na severnom zidu tvrđave ispisao je sledeće stihove: “Voleo bi da sam živeo i druge živote, voleo bi da sam bio mornar na malom brodu za Braziliju, voleo bi da sam bio mudrac u planinama Himalaja, vlasnik bara u luci, gde bi me budile ujutru sirene brodova i sunce nad vodom. Voleo bi da mi se sada rađa dete”. Ako su stihovi autentični, a pisac tvrdi da jesu, nameće se pitanje da li je to Princip posle smrti svojih mlađih drugova razmišljao drugačije o životu, o svom ali i o tuđem?

Devedeset godina posle Sarajevskog atentata od Principovog mladalačkog sna nije ostalo ništa: ne postoji država o kojoj je sanjao, a od njegove Bosne ostao je srpski entitet koji svetski moćnici bez milosti uteruju u multietničku BiH federaciju, pa pesimističko pitanje književnika Dušana Kovačevića upućeno 2000: šeta li Princip gore među svojim seljacima i pita li se zašto je pucao u Sofiju i Ferdinanda, danas je još aktuelnije. I zbog toga što pisac Svetislav Basara ovih dana upozorava kad kaže da metak Gavrila Principa luta Srbijom i da je pogodio Zorana Đinđića.

Ovih dana smo iz medija saznali da je decenijama zagubljeni Principov pištolj pronađen u jednom jezuitskom samostanu i predat muzeju Vojne istorije u Beču, gde će povodom obeležavanja 90 godina od Sarajevskog atentata biti izložen kao pištolj “koji je ubio devet miliona ljudi”.

Mislim da je bilo previše i ciljanih i zalutalih metaka i da je mecima Gavrila Principa, za sva vremena mesto u muzeju, a da “najviše moralno načelo” (princip) treba da nam bude ideja o životu, najpreča od svih drugih.

Mirjana Kuzmanović, Beograd