Zašto smo prespavali rušenje Berlinskog zida

Foto profimedia.rs

Rušenje Berlinskog zida značilo je pad komunizma, poraz Istočnog bloka, trijumf Zapada i Sjedinjenih Država, ujedinjenje Nemačke, ali ne i kraj istorije. Jedan od ključnih zahteva revolucije 1989. bio je povratak Evropi. Ne i za Srbiju. Dok su se drugi otvarali, pluralizovali, prelazili iz planske u tržišnu privredu, iz zatvorenog u otvoreno društvo, naša elita govorila je o nestranačkom pluralizmu i nestranačkoj demokratiji. Srbija je nastojala da sačuva sistem za koji su drugi shvatili da se urušio. Odsustvo osećaja za trenutak i za kontekst ogledalo se u pokušaju spasavanja komunizma, međunarodnog prava i Jugoslavije. Kod nas je sve, uključujući pluralizaciju, izvršeno pod pritiskom. Od tada do danas, ta formula ostala je delotvorna. Naše okruženje bilo je jasno opredeljeno za Zapad, mi smo ostajali vezani za Istok. Predugo smo bili mimo sveta. Za srpske komuniste Gorbačov i Jeljcin bili su prilično meki! Imali smo jogurt i balvan revolucije, mitinge i kontramitinge, raseljenja i otcepljenja, sankcije i vojne intervencije.

Svega je bilo osim zdravog razuma. Jer da ga je bilo, mimoišlo bi nas bar nešto. Naizmenično su nam se događali narod i vođa. U godini kada je srušen Berlinski zid, vođa je na Gazimestanu izgovorio ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo. Srbija je izgubila ratove u kojima nije učestvovala, teritorije koje su i dalje u njenom Ustavu, prijatelje za koje se ne zna ni da li ih je imala. Ukinuli smo autonomiju Albancima na Kosovu, danas nemamo problem da im priznamo državu. Bojkotovali smo slovenačku robu a danas je ona najzastupljenija u Srbiji.

Demokratizacija Srbije bila je isprekidana i bez kontinuiteta. Berlinski zid u Srbiji srušen je deset godina kasnije, 5. oktobra 2000. O slabostima njegovih učinaka obično se kaže kako se nikada nije desio 6. oktobar. Političke promene nisu konstitucionalizovane, nije uspostavljen diskontinuitet, nije izvršena lustracija, nije namirena pravda. Lustriraju oni koji su mogli biti lustrirani. Ubistvo premijera Zorana Đinđića 12. marta 2003. zaustavilo je proces demokratizacije i evropeizacije. Nismo imali sluha za promene kojima je ovaj deo sveta bio obuhvaćen. One države koje su ranije raskinule sa prethodnim režimom, ranije su i uspostavile novi. One države koje nisu imale dileme oko članstva u EU, već su postale njene članice. Kao u retrovizoru, vidimo da smo imali demokrate bez demokratije, liberale bez slobode i legaliste bez pravde. Nije izvršen transfer vlasti sa ličnosti na institucije, već sa institucija na ličnost. Država nam je zarobljena, demokratija defektna, srednja klasa razorena, privreda opustošena, građani uplašeni. Danas bivši radikali svojataju Đinđića a demokrate se nadaju povratku Šešelja.

Bez konsenzusa o ključnim pitanjima unutrašnje i spoljne politike, političke elite u Srbiji lutale su između Istoka i Zapada, između četiri stuba spoljne politike, gradeći kuću sa dvoje vrata a ona je ostala nasred puta. Veliku odgovornost imali su i intelektualci - od Memoranduma do belih listića. Bez kritičkog ogledala, teško je videti sebe i početi ispravljanje sopstvenih grešaka. Dobro zvuči priznanje premijera da smo prespavali rušenje Berlinskog zida.

Nije sve do nas, kao što nije sve ni bez nas. Nije ista perspektiva ulaska u NATO zemlje koju je ovaj savez bombardovao i onih koje je ovaj savez zaštitio. Nije isto ako dajete povoda da vas vide kao ruski faktor i ako vas vide kao jasno evropski orijentisane. Do konačne odluke imaćemo zavrtanje ruku i zavrtanje gasa.

Ono što smo morali da uradimo 1989. nismo ni do 2014. Gledali smo vozove kako prolaze, a zbog kalkulisanja i neodlučnosti ostali smo skoro sami na peronu, okruženi članicama EU i NATO. Države koje su bile odlučne, iskoristile su šansu i postale lokomotive razvoja (Češka, Poljska, Mađarska, Slovenija). Za razliku od njih, kao da smo ponovo na početku. S tom razlikom što danas nemamo ni entuzijazam, ni resurse, ni kapacitet kao pre 25 godina. Delujemo prilično umorno i istrošeno. Obnavljajući energiju i čekajući šansu za novi početak, uz malo više osećaja za vreme i za kontekst, dobro bi bilo da konačno budemo jasni i sebi i drugima šta hoćemo i gde želimo da idemo. Bez toga, umesto da izađemo na auto-put - kako bi Đinđić svojevremeno rekao, u najbržu traku - mi ćemo i dalje ostati zaglavljeni u sporednom koloseku koji vodi ka periferiji.