Čudo od dece

Ni po jada ne bi bilo da su deca komunizma samo potiskivala grehe predaka. Treća generacija te prefrigane dece je prebacila kompletnu krivicu svojih predaka na ljude koji sa njihovom silom i obešću nisu imali nikakve veze.

Nesrećni provincijski lekari, srednjoškolski profesori i ini koji su poverovali u demokratiju na srpski način i pomislili da je sasvim svejedno u koju će partiju ući, 90-ih su preko noći, ulaskom u jednu ndash; potom omraženu, postali crvena banda, jer su perfidna deca znala da narod, koji ništa ne pamti i ni o čemu ne razmišlja, mora na nekome da iskali bes nagomilan njihovom i vladavinom njihove prethodne dve generacije, a od onih, koji su oni a i vlast tako bezočno žrtvovali i obrukali, boljih nije bilo. Izlazili su narodni predstavnici razočarani i uplašeni kroz vrata za poslugu restorana Narodne skupštine, jer je u masu koja je na glavnom ulazu urlala: lopovi i bando crvena, iz svojih razloga, jedino izlazio Scaron;ešelj, kao i onda sa pištoljem u ruci.

Tako su deca sa Dedinja slala studentima ndash; srpskoj pameti ndash; kod Terazijske česme topla peciva i sokove da izdrže u rušenju poslednjeg bastiona komunizma u Evropi, dok su istovremeno Miloševićeve komšije sa Dedinjapisale peticiju da se on iseli, jer ih je bilo sramota da im on bude komšija, njima ne manjim uzurpatorima i otimačima tuđe imovine.

Tako su se na istoj strani 2000. našli ravnogorci i Dražin tužilac.

Dragan Vidaković,

Prilike