Problem identiteta

Novosadsko pozorište Ujvideki sinhaz, jedina je institucija kulture koja u svom imenu nosi ime ovog grada. To je drugi teatar u Vojvodini u kome se predstave igraju na mađarskom jeziku, a titluju se na srpskom. Pored tog formalnog, njegovo suštinsko obeležje je otvorenost i interkulturalnost, prostor za eksperiment. To je deo njegove dobre tradicije. Na takvoj orijentaciji, ovo pozorište je postiglo i velike uspehe angažujući najbolje reditelje, postavljajući na scenu zanimljive komade.

Prošle godine, Ujvideki sinhaz je obeležilo četiri decenije postojanja. Tačnije, produžilo je proslavu na celu sezonu: To nam je bila prilika da izrazimo zahvalnost svima bez kojih ovo pozorište ne bi postojalo. Pre svih gradu Novom Sadu koji je osnivač ovog teatra i koji je u najtežim okolnostima obezbeđivao maksimalno povoljne uslove za naš rad, saopštava nam direktor Novosadskog pozorišta Valentin Vencel, koji je započeo karijeru kao glumac u ovoj kući, a radio je u Kapošvariju, gradu na jugozapadu Mađarske koji ima uspešno pozorište, u teataru u Egeru, takođe u Mađarskoj, gde je igrao, režirao i bio profesor. U međuvremenu je doktorirao, i posle tog dvadesetogodišnjeg bivstvovanja po evropskim krajevima gde se govori mađarski jezik, ali i radeći i u Teatru na Ruru (Milhajm, Nemačka) slavnog Roberta Ćulija, vratio se u Novi Sad i pre nešto više od godinu dana postao je direktor ove pozorišne kuće. Bio je raspisan konkurs, on se javio, u gradu je vođena kampanja među pozorišnim radnicima protiv njegovog dolaska (glumci su jednodušno bili da ostane dotadašnja upravnica Kata Đermati), danas se mnogi od njih kaju zbog toga. Poslednjih godina, iz budžeta grada godišnje stiže nešto više 85, a manje od 90 miliona dinara za rad pozorišta. Na pitanje imaju li sponzore koji pomažu ovoj kući, Valentn Vencel objašnjava:

Ta aktivnost je bila zapostavljena poslednjih godina i zanemarljivi su izvori prihoda koji stiže na taj način. Sada smo u fazi pravljenja plana kako da se približimo što multinacionalnim kompanijama, što nekim jakim privrednim institucijama koje bi nam pomogle. Pridobijanje sponzora smo stavili u program rada.

Novosadsko pozorište broji 52 zaposlena, od čega su njih 20 glumci. Koncepcija koju sledi i naš sagovornik, jeste da nema zaposlenih reditelja, scenografa, kostimografa. Zaposlen je dramaturg, a ostali umetnici potrebni za postavljanje komada se angažuju sa strane. U ovom trenutku, na repertoaru je šest predstava. Pre dolaska novog upravnika, u pozorištu se igralo sedam-osam predstava mesečno. Pod Vencelovim vođstvom, u prošloj sezoni je taj broj podignut na 12 do 15 predstava mesečno i on veruje da je to optimalan broj za teatar kamernog tipa.
Od našeg sagovornika saznajemo za praksu koju je u rad kulturnih delatnika u Novom Sadu uveo Vanja Vučenović, član Gradskog veća zadužen za kulturu. On je osnovao kolegijum koji čine rukovodioci gradskih ustanova kulture koji se sastaje jednom nedeljno. Tu se rešavaju svakodnevni problemi, neposredno, operativno. Saznajemo da i Valentin Vencel spada u zagovornike tvrdnje da nije toliki problem u novcu koji se odvaja za kulturu, već u njegovoj raspodeli:

Ovo pozorište koje vodim ima budžet isti kao teatar u Egeru. Ali, teatar u Mađarskoj ima 140 zaposlenih i 10 premijera godišnje a odigra između 250 i 280 predstava godišnje. Jedan glumac u Beogradu ili Novom Sadu, sa stažom od pet do osam godina, u neto iznosu ima platu kao mađarski prvak u provincijalnom teatru. Po mom mišljenju, najveća disharmonija je između cene koštanja rada reditelja i glumaca. Rediteljski honorari su evropski honorari, glumački su daleko od takvog poređenja. Ogromna je nesrazmera između vrednovanja rediteljskog, scenografskog i kostimografskog rada i glumačkog rada. A pozorišta ima bez svega, samo nema bez glume. Nažalost, glumac je najmanje vrednovan.

Teško je čuti upravnika koji nasledi svoju prethodnicu Katu Đermati na tom mestu i kaže kako mu je osnovni cilj očuvanje kontinuiteta:
To na prvi pogled, zvuči kao opšte mesto, ali uopše nije lako održavati kontinuitet jednog pozorišta koje je bilo na tako visokom nivou u trenutku kada sam došao kao upravnik. Mislim da sam to bez ostatka ostvario. Imam iza sebe jednu godinu u četvorogodišnjem mandatu, bez obzira na to što to nije bio moj repertoar, u kojoj je ovo pozorište postalo pobednik Sterijinog pozorja sa predstavom Neoplanta u režiji Andraša Urbana i apsolutni pobednik mađarskog nacionalnog festivala u Pečuju sa predstavom Opera Ultima u režiji Kokana Mladenovića. Ja sam u svom programu napisao i da je jedan od mojih ciljeva prezentacija balkanskog brenda u Mađarskoj i mi smo pobedili upravo sa tim balkanskim brendom.

Kako dalje u pozorištu koje je deklarisano kao veoma kritički, angažovan i provokativni teatar u odnosu na socijalno i političko okruženje? Upravnik nas uverava da se taj profil debatnog teatra mora očuvati, ali da na repertoaru mora biti više klasike, da se pozorište mora više oslanjati na literarne predloške:
Neću insistirati ne nekom konvencionalnom teatru, na nekom zastarelom govornom teatru u kome će dominirati tekst i samo tekst. Jednostavno, mislim da pisac savremenik mnogo više zna o našoj savremenosti nego pozorište. Mi koji radimo u pozorištu pre svega treba da apsorbujemo ono čime sa bavi pisac, tačnije da krenemo od onoga što pisac vidi u svom delu a mi ne vidimo.

Novosadsko pozorište, odnosno Ujvideki sinhaz ima dvojnost koja podrazumeva da je ovaj teatar deo srpskog, ali i mađarskog pozorja. Valentin Vencel nam skreće pažnju da je mađarsko pozorište konzervativnije u odnosu na srpsko kad je reč o mejnstrimu, ali ima tekovine koje treba da se prezentuju u vanmađarskoj kulturnoj sredini:
U Srbiji je već odavno takva atmosfera u kojoj se drugačijost tretira kao kvalitet, a ne kao eksces. Naša publika je u značajnom delu nemađarska i nju zanima naša autentičnost, a ne to koliko ličimo na dominantnu kulturu. A iz naše autentičnosti ne možemo eliminisati pripadnost određenoj kulturi, kaže Vencel.

Ova sezona u Novosadskom pozorištu ima zajednički imenitelj problem identiteta. U taj korpus se uklapa i poslednja, upravo izvedena premijera operete Imrea Kalmana Kneginja čardaša u režiji mlade Margarete Taboroši. Praizvedba ovog dela bila je u Beču pre 99 godina, a danas se njegovim stavljanjem na repertoar na svojevrstan način obeležava i 100 godina Prvog svetskog rata. U pripremi je komad koji režira Andraš Urban, a u januaru u pozorište ponovo dolazi Kokan Mladenović da radi novu predstavu. Posle toga počinje projekat sa Novosadskim muzičkim svečanostima povodom 35 godina postojanja NOMUS-a, a onda iz LJubljane dolazi Dušan Jovanović da bi postavio tekst Danila Kiša Elektra. Ako bude novca, radiće i Egon Savin jedan tekst Edvarda Bonda.

U međuvremenu, problem oko vlasništva zgrade u kojoj se nalazi Novosadsko pozorište, Ujvideki sinhaz, ostaju nerešeni. Zgrada u Jovana Subotića ima tri vlasnika i više od 30 godina nisu regulisani pravno-vlasnički odnosi. Tako je, u svojoj kući, ovo pozorište podstanar.