Iskušavanje hrabrosti

“Znaš li ti šta je hrabrost? Znam. To je kad te neko pita: znaš ti, bre, ko sam ja? A ti-ne znaš.” Ali, Mlađan Dinkić zna, samo se pravi da ne zna zašto je njegov prethodnik Božidar Đelić prvo sve zainteresovane iznenadio namerom da među državne monopole uvrsti i sportske kladionice, pa onda od toga još brže odustao. Nije doprlo do ušiju i očiju javnosti, ali nije teško pretpostaviti šta je zbog ove briljantne ideje snašlo vickastog Božu. Tek, sportske kladionice su nastavile da niču kao pečurke posle kiše. Navodno su odobrenja za njihovo otvaranje davale dve žene u Grupi za igre na sreću pri Ministarstvu finansija, pa se doguralo do 2000, kako tvrdi Bojan Krishto iz istog ministarstva, ili čak do 3000 registrovanih, kako tvrde u društvenim lutrijskim preduzećima. One neregistrovane ne računajući. “Igre na sreću, odnosno kockanje, predstavljaju ozbiljan društveni problem”, a da se “nijedan ministar finansija dosad nije usudio da uredi ovu oblast na korist društva”, tako je Dinkić obrazložio i najavio svoj pohod protiv sveprisutnih kladionica, kojima baš ide, ali i protiv društvenih lutrijskih preduzeća, kojima baš ne ide.

Hoće li Dinkić, poput Đelića, na kladionice, među čije vlasnike glasine ubrajaju i neke sa kojima se nije šaliti, udariti frontalno? Ma, kakvi! Sportske kladionice će i dalje biti otvarane odobrenjem, a visok kapitalni cenzus koji se zahteva od njihovih osnivača samo će ići naruku onima “sa kojima se nije šaliti” u obračunu sa sitnom konkurencijom na tržištu. Ali ima Dinkić i svoj omiljeni način. Konverzijom njihovih dugova prema državi - odnosno poreskim organima pod njegovom upravom - Dinkić će podržaviti društvena lutrijska preduzeća čime će država u potpunosti realizovati svoj, predlogom zakona, utvrđeni monopol na priređivanje klasičnih igara na sreću u koje spadaju: lutrija, sportska prognoza, loto, keno, tombola, fonto. Samo država, odnosno Državna lutrija za čije osnivanje je predviđen iznos od milion evra, imaće pravo da organizuje i igre na sreću putem Interneta, telefona i drugih telekomunikacionih veza. Kad organizaciju ovih igara na sreću monopoliše, a društvena lutrijska preduzeća podržavi, Dinkić planira da dobrom organizacijom klasičnih igara na sreću potisne sa tržišta snažan talas sportskih kladionica. Dakle, ne restrikcijom nego pozitivnom energijom.

“Kod nas se jako puno kocka - imamo 2000 kladionica, 3000-5000 automata, desetak kazina i tri državne lutrije, pa nagradne konkurse proizvođača različitih proizvoda, pa kvizove koji su, u stvari, nagradne igre sa elementima faktora sreće. Dakle, puno se kocka, a Državna lutrija koja bi trebalo da organizuje igru loto, nije afirmisana. U svakoj zemlji sme da bude samo jedan loto, a ne njih deset, jer kad imate deset, nagrade su manje, nije interesantno, pa ljudi idu u kladionice,umesto da kupuju tikete lota”, kaže za NIN Bojan Krishto, član radne grupe koja je pripremila Zakon o igrama na sreću. Po njegovom mišljenju, ovako prikazana situacija kriva je što država od organizacije igara na sreću ubira samo devet miliona evra fiskalnih prihoda. “Nadamo se da će loto kod nas da bude kao u Engleskoj pošto je tamo jako dobar”, kaže Krishto. Ako sve bude kako su ministar Dinkić i njegova ekipa zamislili, država bi već u prvoj godini primene novog zakona trebalo da ubere prihode od 70 miliona evra. Direktor Lutrije Srbije, jedne od tri lutrijske organizacije, mr Ivo Lubarda ljut je na Ministarstvo finansija zbog “bezobraznog načina na koji, koristeći se Šešeljevim izmenama sada važećeg Zakona o igrama na sreću, želi da se domogne 20 miliona evra vredne imovine” njegove firme.

KLADIONICE: Mada u nekim vladinim resorima misle drugačije, nije potrebna ni velika pamet ni posebno interesovanje da biste svud oko sebe uočili pravu poplavu sportskih kladionica (“e, vi ste otkrili rupu na saksiji”, kaže jedna službenica vlade kao da sama nije učestvovala u pravljenju te rupe), što opet znači da je to posao koji se ili veoma isplati, čak i ako u jednoj relativno maloj ulici postoje četiri kladionice, ili služi kao paravan za neki drugi još bolji posao. “Ne znam na šta mislite”, kaže Krishto. A pranje novca? “Ne”, kaže on. “Da biste oprali neki novac, morate da prijavite neke poreze, da se vidi gde je taj novac legao. S obzirom na to da je tu prijavljivanje poreza bilo jako nisko, onda sumnjam da se prao novac. Mislim da ta teza nije tačna.”

O detaljima bolje ne pitajte. Nikog i nigde. Jer, ma gde da pokušate, dočekaće vas čitava salva najrazličitijih neprijatnih reakcija. Pitajte u kladionici za gazdu kladionice. “E, pa on nema mobilni, a fiksni telefon mu ne radi.” Pitajte u ministarstvu koje daje odobrenja. “E, to je poverljiva informacija, ne možemo je dati.” Kao što je poznato, podaci iz sudskog registra su javni. Pitajte gde su sportske kladionice registrovane i kako: kao pravna lica ili STR? Jao, zlo i naopako. “Pa vi pojma nemate! A kao takva ne smete o tome ni da pišete.” Jedan službenik vlade, drugim povodom, priča kako se sreo sa četvrtim ili petim čovekom u jednoj firmi koja se bavi sličnim poslom i kako posle tog susreta ne bi nešto slično upriličio sa samim gazdom - lično ni po koju cenu. E, u toj vladi na pitanje smeju li da se o vlasništvu i načinu registracije interesuju roditelji čija maloletna deca u tim kladionicama ostavljaju roditeljski novac, odmah imaju savet: lepo otidite i prijavite miliciji. Je li? kažem, pa da roditelje neko ubije. Možda je bolje nekog od onih koji su im dali odobrenja, a sad nisu u stanju da ih kontrolišu? “To da mi kažete? Telefonom? Neću sa vama više ni da razgovaram.”

Ministarstvo za finansije je svoju ekipu slalo u Sloveniju, Bosnu, Hrvatsku, Veliku Britaniju, Austriju da vidi kako to tamo izgleda. Postoji li u Sloveniji i Bosni ovakva poplava sportskih kladionica? “U Bosni postoji, Bosna je jako slična nama, dok u Sloveniji ima, ali nema toliko. Jer, Slovenija ima kazina koja su atraktivna za Italijane i Austrijance, pa Slovenija najveći fiskalni prihod ostvaruje od svojih 15 kazina”, kaže Krishto. Lubarda, međutim, napominje da u Sloveniji postoje dve državne lutrije: Lutrija Slovenije i Športna lutrija, sa 500-600 prodajnih mesta, da je, dakle, organizacija sportskih klađenja državni monopol. “Kod nas je sportskih kladionica toliko i zbog našeg mentaliteta, ali i zato što ih je bilo jednostavno otvoriti, a jednom otvorene bile su bez ikakve kontrole, tako da je sav prihod išao u džepove osnivača, a država od toga nije imala ništa”, kaže Krishto.

Zabranjeno u kazinu Član 50 Predloga zakona o igrama na sreću ... Priređivač može zabraniti ulazak pojedinim licima ili grupama lica, a da ne navede razloge za to. ... Ulazak u igračnice dozvoljen je punoletnim licima uz obavezu priređivača da obezbedi trajnu bazu podataka (lični broj ili broj pasoša, datum i vreme ulaska iz igračnice i dr). ... Ako se osnovano veruje da određenom licu prihodi, odnosno imovinske prilike ne dopuštaju ili dopuštaju u ograničenoj meri učestvovanje u igrama na sreću, priređivač može trajno ili na određeno vreme zabraniti ulazak u igračnicu, ili ograničiti broj poseta tom licu.

On priznaje da se zakon nije pozabavio, a možda je trebalo, eventualnim postojanjem konflikta interesa u ovoj oblasti. Recimo, da isti čovek bude na čelu fudbalskog kluba i lanca sportskih kladionica. Ali pita on: na koga, recimo, mislite? Pa, u novinama su sportski radnici prigovarali predsedniku FK “Železnik” da je istovremeno i vlasnik lanca kladionica “Lavovi”. “Ali nije”, kaže Krishto. “Mi smo pogledali u registru, i ne vode se kao isti čovek. Pa ne mogu da vam kažem ko se vodi kao vlasnik, to su poverljive informacije.”

Prema sadašnjem stanju stvari, na tržištu je 9-10 većih organizacija za sportsko klađenje i nekoliko manjih. Krishto tvrdi da nijedan lanac ne kontroliše, recimo, 30 odsto tržišta. “Pa to bi bilo 600 kladionica. To je mnogo”, kaže on. Predlogom zakona je predviđeno da odobrenje može dobiti samo organizacija sa minimum 30 kladionica, tako da će, uzimajući u obzir i velike novčane obaveze, do ukrupnjavanja neminovno doći. Što znači da će nekoliko već moćnih progutati one sitnije? “Pa znate šta, oni su neformalno već povezani sa većim sistemima koji imaju kvote.”

Ukoliko Dinkićev zakon prođe u obliku u kome je predložen, kladionice će ubuduće biti otvarane na osnovu odobrenja još neosnovane uprave za igre na sreću. Odobrenje može dobiti samo pravno lice sa osnovnim kapitalom od 150 000 evra, namenskim depozitom u banci na teritoriji Republike u iznosu od 3000 evra po svakom uplatnom mestu i riziko depozitom u blagajni u iznosu od najmanje 150 evra dinarske protivvrednosti po uplatnom mestu. Odobrenje se daje na tri godine i može se produžiti. Za dobijanje odobrenja plaća se naknada u visini od 200 evra mesečno u dinarskoj protivvrednosti po uplatnom mestu. Zatim se plaća i naknada za priređivanje klađenja u dinarskoj protivvrednosti 600 evra mesečno po svakom uplatnom mestu. A ukoliko priređivač ostvari veći godišnji promet od 100 000 evra, dužan je da na prekoračeni iznos uplati naknadu od 10 odsto.

LUTRIJE. Što se kazina tiče, zanimljivo je da nijedan veći hotel u Beogradu nema kazino. Ni “Hajat”, ni “Metropol”, ni “Jugoslavija” ni “Interkontinental” čija se avantura sa kazinom “Aleksandar” završila katastrofom za firmu “Geneks”- sud je presudio da ta firma vlasniku kazina Miloradu Majkiću, koji je u međuvremenu za 150 miliona dinara kupio beogradski hotel “Union”, isplati višemilionsko dolarsko obeštećenje jer ga je navodno onemogućio u radu. Prema manje-više lošem uvidu koji u ovo tržište ima država, u Srbiji trenutno radi desetak kazina. Koliko je poznato Lubardi, koji je “inficirao sve velike kockare u Beogradu”, u glavnom gradu kazina postoje u hotelu “Slavija”, zatim kazino Fair Pladž u Kasini na Terazijama, u “Londonu”, na Tašmajdanu, kazino ima i hotel “Palas”, a na Autokomandi kazino drži i fudbalski klub “Partizan”. Dok petnaestak kazina u Sloveniji obezbeđuje gro slovenačkih fiskalnih prihoda od igara na sreću, kod nas to nije slučaj.

Prema Predlogu zakona o igrama na sreću, Vlada Srbije daće najviše 10 dozvola za otvaranje igračnica. Igračnicu ili kazino može otvoriti pravno lice čiji osnovni kapital (sve u dinarskoj protivvrednosti) ne može biti manji od milion evra. Dozvola se izdaje na 10 godina i za sve to vreme vlasnik kazina mora imati u banci, sa sedištem na teritoriji Srbije, namenski depozit od najmanje 300 000 evra. Priređivač posebne igre na sreću u igračnicama mora svakoga dana na blagajni imati i riziko-depozit u iznosu od najmanje 50 000 evra. Vlasnici kazina plaćaju i naknadu za dobijanje dozvole i ona ne može biti manja od 500 000 evra, a deo je ponude priređivača posebnih igara na sreću pri njegovom učešću na javnom pozivu koji objavljuje vlada. Kazina plaćaju i naknadu za samo priređivanje igara : tri odsto mesečno od bruto uplata kod igara koje igrači igraju jedan protiv drugog i 25 odsto od razlike između uplata i isplata kod ostalih igara.

E, sada sledi drugi kraj priče bez koga početak sa sportskim kladionicama ne bi imao smisla. Predlogom zakona o igrama na sreću osniva se Državna lutrija. Zakon je njenom osnivanju namenio iznos od milion evra. Sve tri - Lutrija Srbije, Lutrija Vojvodine i Lutrija Beograda - sada postojeće društvene lutrijske organizacije, postaće samo agenti za prodaju klasičnih igara na sreću koje će osmišljavati Državna lutrija.

“Ma šta će oni osmišljavati kad je već sve izmišljeno i osmišljeno. Od 1620. godine, kad je Benedeto Đentile napravio Loto di Đenova, nije izmišljeno ništa novo”, ljuti se direktor Lutrije Srbije Ivo Lubarda. On nema ništa protiv osnivanja Državne lutrije, kad bi samo država Lutriju Srbije htela da ostavi na miru. Ali, ne može.

Kao patologija Strast za kockanjem kao patologija individue i predmet interesovanja psihijatrije postoji i treba je razlikovati od patologije društva, kaže za NIN dr Blagoje Kuljić iz Instituta za mentalno zdravlje u beogradskoj Palmotićevoj ulici. “Ako je u pitanju patologija određenog čoveka, može da se radi o patološkom kockanju. Kao što postoje kleptomani, kao što postoje piromani, kao patologije iz grupe poremećaja impulsa, tako postoji i patološko kockanje: ljudi znaju da to ne valja, ali moraju da se kockaju. Druga je stvar šta se dešava i kako funkcionišu igre na sreću u nekim zemljama gde postoji kriza i gde to nekim ljudima postaje kao jedina nada. To bi više bio društveni, sociološki problem, a kod patološke strasti za kockanjem pojedinca problem je psihijatrijski”, kaže dr Kuljić. Ako se strast za kockanjem javlja kao psihijatrijski problem, uzrok mu je obično poremećaj u kontroli impulsa. “Postoje ispitivanja prema kojima je u osnovi svega poremećaj nekih neurotransmitera, može biti varijanta poremećaja kontrole nad svojim akcijama, stalna težnja za potencijalnim nagradama. Postoji više uzroka”, kaže dr Kuljić, ali on ipak veruje da je kod nas to više sociološki problem, odnosno više problem celog društva nego patologija pojedinca. “Ne mislim samo na pravo kockanje, nego danas šta god da kupite, istovremeno vam se nudi i mogućnost učestvovanja u nagradnoj igri. Oni vam uz svoj proizvod daju nadu za još nešto. I vi nonstop, na primer, gledate neki nov automobil koji možete dobiti kupovinom čačkalica za zube i onda ćete reći: zašto da ne kupim baš te, kad kupovinom nekih drugih nemam nikakvu šansu da dobijem nagradu. To je krajnje razumljiv i efikasan marketinški postupak.” Sam dr Kuljić nema puno slučajeva pacijenata koji se leče od takve individualne patologije.”Sad je već i pitanje šta u našem društvu postaje normalno, a šta se još smatra za nenormalno. U zemlji Srbiji i alkoholizam se vrlo često ne prepoznaje kao nešto što je nenormalno, nego je opet prihvatljivo. Smatra se da ste odrasli, da ste čovek, pa da možete da pijete. To je sve pitanje koliko nam se pomeraju te granice.”

Cilj podržavljenja je jasan, ali postoji i uzrok. Tri lutrijske organizacije u Srbiji ne rade dobro, a još su državi i dužne. “Lutrija Beograda ima štetan ugovor sa stranim partnerom, a Lutrija Vojvodine preživljava zahvaljujući poslovima koje joj mi dajemo”, tvrde u Lutriji Srbije. Mada priznaju da je zamenik ministra za finansije Vesna Arsić u pravu kad tvrdi da lutrijske organizacije u proteklih 13 godina nisu ništa radile kao i da su sami u vreme Ante Markovića imali uplaćenih 1 700 000 listića po kolu, a danas tek 30 000 , u Lutriji Srbije tvrde da su prošle godine učinili prve neophodne korake i da su danas verovatno tehnološki najopremljenija lutrija na Balkanu. “Sa milion evra se ne može napraviti državno lutrijsko preduzeće, kapital Lutrije Beograd ne vredi više od tri miliona evra, Lutrija Vojvodine ne znam ima li šta, na meti je naša zgrada koja vredi 12-13 miliona evra”, tvrdi Lubarda.

Ali koji dug država želi da konvertuje u svoje vlasništvo u ovim preduzećima? “Dug nastao po Šešeljevim izmenama sada važećeg Zakona o igrama na sreću koje su usvojene 2000. godine”, tvrdi Lubarda. Prema tom zakonu, kaže on, lutrijskim organizacijama je propisano da u humanitarne svrhe plaćaju 40 odsto od svih uplata. Pošto je to, po njegovim rečima, bilo nesuvislo rešenje (od 100 dinara uplate za loto 50 odsto ide igračima, 40 dinara u humanitarne svrhe i 20 dinara za porez, a to je pri najpovoljnijoj raspodeli uplate 110 dinara), Vlada Srbije je novembra 2000. godine donela zaključak prema kome su lutrijske organizacije dužne da tih 40 odsto obračunaju samo na razliku između ukupnih uplata i isplaćenih dobitaka igračima.”Da, to mi je logičan zaključak”, kaže Aleksandar Radović, bivši šef Poreske uprave Srbije, čija uloga u ovoj priči tek sada dolazi. Ali lutrijske organizacije, navodno, ni ovo logično rešenje nisu mogle da izdrže. Ivo Lubarda tvrdi da su se tadašnji direktori lutrijskih organizacija upravo sa Radovićem dogovorili da ni ovih skraćenih 40 odsto ne uplaćuju na račune države nego da uplaćuju 15 procetnih poena, a preostalih 25 da samo knjiže “kako ne bismo pravili krivično delo”. Lubarda tvrdi da ih “po dogovoru za taj dug niko nije dirao”. Ima li o tome šta napismeno? “Ja nemam, ali mora da postoji, po tom se dogovoru postupalo, poreske kontrole nas nisu nikad zbog toga blokirale. Zapisnika o tome imamo koliko hoćete”,kaže Lubarda. “E, pa ja znam da smo mi zemlja u razvoju, ali da smo baš Miki Maus zemlja - nismo”, na sve to za NIN kaže “okrivljeni” Radović. On negira da je sa direktorima lutrijskih preduzeća ikada napravio ovakav dogovor. “Pa i da jesam, taj dogovor ne bi ništa vredeo bez potvrde nadležnog ministarstva ili vlade.” A koliki je ukupan dug? “Ne znamo. Vlada namerno neće da nas obavesti o tome. Mi smo dobili opomenu na 121 milion dinara i odmah smo dali hipoteku na dva sprata naše zgrade i tražili odlaganje plaćanja”,kaže Lubarda.

“Dug iznosi otprilike koliko i kapital ovih preduzeća”, kaže Bojan Krishto.