Nuklearni Izrael

Mohamad el Baradej, direktor Međunarodne agencije za atomsku energiju, nastojao je u Izraelu da pridobije vladu premijera Šarona za inicijativu UN da se Bliski istok proglasi zonom bez nuklearnog oružja. Prvi put za više od pola veka, otkad Izrael ima nuklearni program, jedan izraelski premijer je prihvatio ideju da se može govoriti o denuklearizaciji Bliskog istoka - ako se pre toga uspostavi mir u regionu.

Svestan težine kondicionala, El Baradej je izjavio da ipak postoji “tračak nade” na duži rok. Bolje išta, nego ništa, optimizam je snaga diplomatije. I sam je imao skroman pristup: ne da privoli Izrael da odustane od nuklearnog programa - jer bi to bilo nerealno - nego da ga privoli da prihvati makar viziju denuklearizovanog Bliskog istoka.

Šaron je imao drugu zamisao: da El Baradeju predoči opasnost koja, po njegovom mišljenju, preti Izraelu od nuklearnog potencijala Irana. Gostu je rečeno da Izrael, dok god postoji takva pretnja, “neće uzeti u razmatranje sniženje praga svoje bezbednosti”.

El Baradeju nije bilo omogućeno da poseti “Dimonu”, nuklearni istraživački centar u pustinji Negev, jer Izrael, kao zemlja koja nije potpisnica Međunarodnog sporazuma o neširenju nuklearnog oružja, ne smatra sebe obaveznom da funkcionere UN upućuje u projekte od značaja za nacionalnu bezbednost. Ipak, napravljen je jedan propagandni potez, da se vidi da Izrael nije protiv “transparentnosti”: objavljena je, prvi put, fotografija “Dimone”, snimljena iz vazduha. Na snimku se vidi velika bela zgrada, u kojoj se nalazi nuklearni reaktor, među krošnjama drveća na prostranoj zelenoj površini. U legendi se ne pominje namena nuklearnog istraživačkog centra.

“Dimona” je najveći izraelski tabu. Zapadni vojni stručnjaci procenjuju da je Izrael, sa najmanje 200 raketa sa nuklearnim bojevim glavama domaće proizvodnje, već nuklearna sila. NJegov arsenal je ne samo deset puta veći od arsenala Indije ili Pakistana, koji imaju po dvadesetak nuklearnih bojevih glava, nego i znatno usavršeniji od njih. Izrael je jedina zemlja na Bliskom istoku u kojoj su nuklearne rakete spremne za brzo lansiranje.

Uprkos ovakvim saznanjima, Izrael dosad nije ni demantovao ni potvrdio informacije o proizvodnji nuklearnog oružja, za razliku od nekih drugih zemalja koje nastoje da sumnjičenja ublaže tvrdnjama da im nuklearni reaktori služe u miroljubive svrhe, umesto elektrana. (Mordekaj Vanunu, tehničar iz “Dimone”, osuđen je 1986. kao izdajnik na 18 godina robije zato što je londonskom “Sandej tajmsu” otkrio da Izrael proizvodi nuklearno oružje.) Niti je Izrael ikada dopustio uvid međunarodnim inspektorima u svoj nuklearni program.

Izraelska nuklearna strategija se i zvanično zove “politika strateške dvosmislenosti”. Nuklearni program je obavijen velom velike tajanstvenosti ne samo iz razumljivih razloga bezbednosti, nego i iz psiholoških razloga. Smatra se da nuklearni potencijal može, kao snaga uzvraćanja, više da zastraši potencijalnog napadača, ako je misteriozniji. “Naša dvosmislena politika o nuklearnom oružju pokazala je svoju vrednost i biće nastavljena”, izjavio je premijer Šaron posle posete El Baradeja.

Misija El Baradeja suočava se sa dva ključna pitanja: prvo, može li Bliski istok da bude denuklearizovana zona, ako Izrael, glavna nuklearna sila, niti priznaje da proizvodi i poseduje razorno oružje, niti dozvoljava međunarodnim inspekcijama uvid u svoja postrojenja i arsenal, i drugo, zašto SAD od nekih drugih zemalja, posebno od onih koje su svrstale u “osovinu zla”, traže da odustanu od nuklearnih programa, a od Izraela ne traži, iako CIA pomno broji izraelske rakete, kao što broji severnokorejske ili iranske?

Najviše dokle Međunarodna agencija za atomsku energiju može da ode je da ukazuje - kao što i čini pod pritiskom arapskih zemalja - na “primetan utisak nepostojanja bezbednosne ravnoteže na Bliskom istoku”. El Baradej, koji je Egipćanin, vidi instituciju na čijem je čelu “kao nezvanični most između islamskog sveta, koji ne prihvata međunarodno tolerisanje tajnih nuklearnih kapaciteta Izraela, i Izraela koji sebe vidi kao egzistencijalno ugroženog od strane većeg neprijatelja”.

Odgovor na drugo pitanje - može li Bliski istok da bude denuklearna zona ako se oko toga posebno ne angažuju SAD - unapred je poznat. Ako vrše pritisak na druge, Amerikanci ne vrše pritisak na Izrael. Tako je američki dvostruki aršin za El Baradeja viša sila na koju ne može da računa prilikom suočavanja sa dvosmislenom nuklearnom strategijom Izraela.