Koliko bogatstvo košta

Priča se da su ruski bogataši zapanjili Zapad umećem lakog trošenja ogromnih svota novca. Priča se, takođe, da ti uslovno rečeno “novi Rusi” diktiraju cene najskupljih nekretnina u Londonu i Sen Tropeu, najdužih jahti i najraskošnijih dvoraca u okolini najluksuznijih skijaških centara.

Održavanje takvog imidža takođe predstavlja deo poslovne strategije. Međutim, vredi se zapitati koliko taj raskošni život zapravo košta prosečnog oligarha. Ovde nećemo uzeti u obzir izuzetne slučajeve kao što Abramovičeva kupovina fudbalskog kluba “Čelsi”. Zamislimo običnog ruskog milijardera: to je muškarac od četrdeset i nešto godina, oženjen je i ima dvoje dece školskog uzrasta.

Paradoks se sastoji u tome što oligarh najmanje novca troši u mestu stalnog boravka, prosto, nema na šta. Naravno, nije loše imati lep stan u najelitnijem delu Moskve, ali još nije započela masovna rasprodaja istorijskih vila, a stvarno luksuzni stanovi jedva da se ikad i pojave na tržištu. Tačno je da je Konstantin Borovoj jesenas kupio penthaus na tri nivoa sa bazenom i staklenom baštom (15 miliona dolara) u stvarno elitnom delu Moskve, ali je to pre izuzetak nego pravilo koje bi ukazivalo na stanje na tržištu. Prosečna cena najluksuznijih i najkvalitetnijih stanova u Moskvi ne prelazi pet do sedam miliona dolara. Eventualno će jedan manji broj bogataša uspeti da potroši nešto više na imanje van grada: pristojna vila na Rubljovki koja odgovara potrebama jednog milijardera neće koštati više od 10 miliona dolara.

Ni automobil u Rusiji za oligarha nikako ne može da bude neki veliki trošak. Za “bentli” ili “ferari” odlučiće se samo neki kičasti palančanin, pravi novi bogataši koji bogatstvom ne može ni da se približi “zlatnoj stotini”. NJeni pripadnici nemaju nikakvu potrebu da se posebno izdvajaju među učesnicima u saobraćaju - zato će im sasvim odgovarati običan BMNJ, “mercedes” ili “audi”. Konačno, teško da bi “lamborgini” mogao da bude najudobnije saobraćajno sredstvo u snegom zavejanoj Moskvi. Neki ruski milijarderi prevoze i automobile kada putuju u inostranstvo, ali većina pripadnika “zlatne stotine” ipak radije uzima u najam kola i vozača - razume se, pri tom koristi usluge najskupljih agencija.

A zašto ne bi stavili neki sportski kabriolet u garažu vile na Azurnoj obali koju u svakom slučaju poseduju? Baš bi bilo lepo provozati se drumovima južne Francuske, recimo u najnovijem “poršeu”; to mora da je pravo zadovoljstvo. Razlog je sasvim jednostavan: mnogi ruski kapitalisti toliko su se dugo bavili borbom za tržište i za izvozne kvote da uopšte nisu imali vremena da nauče da stvarno dobro voze. Znači, ipak postoji jedno zadovoljstvo koje nije dostupno našim bogatašima...

Ali, zato praktično svaki ruski milijarder ima jahtu i privatni avion. Avion ne mora nužno da bude “Boing biznis džet” (što je zapravo adaptirani “boing 737”) kakav je kupio Roman Abramovič za 50 i kusur miliona dolara. Odgovaraće i nešto skromniji “galf strim G450” (8-14 mesta) koji košta svega 33 miliona dolara. Jahta, međutim, mora da bude sasvim posebna - takva je moda zavladala. Ranije su ruski bogataši kupovali gotove jahte, sada, međutim, koriste isključivo one pravljene po porudžbini. Pristojnom milijarderu ne odgovara nijedan brod iz serijske proizvodnje, pa makar bio dugačak i 90 stopa (27 metara). Jednostavno, ta jahta mora da bude izgrađena po porudžbini i ne sme da bude kraća od 52 metra; to ne znači da mora da bude baš među najvećima u svetu, da mora da ima bazen i malu podmornicu što sve, inače, ima jahta Romana Abramoviča. U svakom slučaju, pristojan brodić košta najmanje 40 miliona dolara.

Jahte su nešto što spada u odmor. Na odmor, uostalom, učesnici “zlatne stotine” najviše i troše. Na primer, novogodišnje praznike naš kapitalista provodi u otmenim skijaškim centrima u Švajcarskoj i Francuskoj. Najam pogodnog zamka košta oko 50 000 dolara nedeljno. Letnji odmor na Azurnoj obali takođe spada u te troškove. Zgodna vila u San Tropeu košta od 25 do 70 miliona dolara, već u zavisnosti od veličine, opremljenosti i svega ostalog. Negde blizu treba usidriti i jahtu - sasvim odgovara neka od marina na rtu Antib.

Lični život se najlakše može organizovati ako se vodi dvostruko domaćinstvo; kada je žena sa decom u vili, onda ljubavnica može da bude na jahti i obrnuto. Tako će, u bavljenju celom tom komplikovanom organizacijom, proteći i najveći deo leta.

Ujesen je zgodno otići na vikend u London. Tu ima i dosta posla, a i prijatan je odmor. Udobnosti radi, nije loše naći nekakav dom - slatki dom u prestonici Britanije: elegantna vila u viktorijanskom stilu u mirnim delovima grada kao što su Belgravija, Iton skver ili Holand park košta oko 25 miliona dolara, što nije preterana cena kad se sve pogodnosti uzmu u obzir. Naravno, ako čovek baš ne želi da škrtari može da kupi i imanje van grada, recimo u grofoviji Sarej; ono već nikako ne može da bude jeftino.

U svakom slučaju, običan ruski oligarh mora imati nešto u Londonu - makar i zbog toga što upravo u elitne britanske škole internatskog tipa šalje svoju decu. Prosečna školarina u najboljim školama tipa Milfild, Iton i Harou zaista je relativno jeftina.

Treba, međutim, naglasiti da se nikako ne bi moglo reći kako svi učesnici “zlatne stotine” vode tako raskošan život. Sem toga, mi ovde uopšte nismo uzeli u obzir najvažnije investicije znamenitih poslovnih ljudi - one političke. Te troškove zaista nije mogućno svesti na utvrđene standarde, a njihova veličina zavisi od veštine kojom se novac raspodeljuje.

Izvesno je, dakle, da su troškovi života oligarha pozamašni. Posebno ako imamo na umu da održavanje celokupne pokretne i nepokretne imovine godišnje vredi gotovo 10 odsto ukupne vrednosti te imovine. Međutim, čak i ako u sve ovo uračunamo i političke investicije, ipak je jasno da milijarderi sasvim lepo mogu sebi da priušte takve troškove.

Na Zapadu, kako pokazuje istorija, velika bogatstva ne žive dugo - neko ih već brzo pojede, svejedno da li porezi ili lenji naslednici. Za ruske milijardere u prvoj generaciji koji svoj kapital ionako čuvaju u of-šor uslovima, porez ne predstavlja praktično nikakav problem. Naslednici su još isuviše mali da bi ispoljavali bilo kakve sklonosti ka neumerenom trošenju. Tako bismo mogli zaključiti da će kapital pripadnika zlatne stotine još dugo moći da raduje svoje vlasnike - ukoliko se, razume se, u to ne umeša vrhovni tužilac.

Pavel Hlebnjikov
(Prevela s ruskog LJiljana Nedeljković)

Uvodnik Pavela Hlebnjikova u majskom broju ruskog izdanja časopisa “Forbs” Zlatna stotina Zavist je verovatno najstrašniji smrtni greh. Naime, upravo zbog zavisti bliski rođaci i susedi postaju neprijatelji jedan drugome, kao što neprijatelji postaju dojučerašnji poslovni partneri ili čak čitavi narodi. Biblija kaže da je Kain upravo iz zavisti ubio Avelja, počinivši tako prvi zločin u ljudskoj istoriji. Rusija boluje od zavisti. Čim se neko malo uzdigne iznad mase, odmah se iz mase dižu ruke za njim - ne bi li ga povukle na dno, da se više ne bi izdvajao. Razume se da možemo imati različite vrste stavova prema najbogatijim biznismenima u Rusiji. Ima među njima onih koji zaslužuju da ih optužimo za odsustvo patriotizma, ima ih koji drastično krše zakon i za to treba da budu osuđeni. Međutim, osuda nekih biznismena ni u kom slučaju ne znači da treba sve njih automatski optuživati. Zemlji su potrebni preduzimljivi ljudi. Velika većina bogataša jesu upravo oni koji pokazuju inicijativu, preuzimaju odgovornost za javni interes, otvaraju nova radna mesta, povećavaju efikasnost privrede, finansiraju umetnost i razne društvene institucije. Rusija će početi da prosperira ako njeni stanovnici nauče da se raduju uspehu svojih bližnjih. Amerika prosperira pre svega zato što je u njoj zavist svedena na minimum. Većina Amerikanaca poštuje svoje bogate sugrađane zbog toga što shvata da od bogatstva jednog čoveka, na kraju krajeva, može da se obogati i čitavo društvo. Prvi pokušaj da se proceni imovina vodećih biznismena preduzeo je još osnivač našeg časopisa B. Forbs 1918. godine kada je objavio spisak 30 najbogatijih Amerikanaca. Na čelu te liste bio je DŽon Rokfeler sa, u to vreme, ogromnim imanjem od 1,2 milijarde dolara. Godine 1982. objavljen je prvi savremeni spisak najbogatijih ljudi Amerike (“Forbs” 400), a 1986. spisak najbogatijih ljudi sveta. Već je postalo tradicija da milioni ljudi u svetu čitaju ove Forbsove spiskove. Sasvim je drugo to što sami junaci nisu uvek zadovoljni svojim mestom na spisku bogatih, a neki nisu zadovoljni čak ni zbog same činjenice da su se uopšte našli na tom spisku. Ta sudbina verovatno čeka i ovaj prvi ruski “Forbsov” spisak. NJega ne treba tumačiti kao atak na privatnost i lični život biznismena. Zadatak je poslovne štampe da istražuje, analizira i objavi sve podatke koji mogu biti interesantni ili korisni za javnost. A šta može biti važnije od dokaza o najuspešnijim preduzetnicima jedne zemlje? Oni koji se nalaze na našem spisku dobili su značajna mesta u društvu, upravljaju radnim kolektivima od nekoliko desetina hiljada ljudi, od njih zavisi značajan deo lokalnog, pa čak i saveznog budžeta. Želeo on to ili ne, svaki pripadnik “zlatne stotine” predmet je velike pažnje javnosti.