Bombardovanje lažima

SAD, Kanada i evropski saveznici ponovo se suočavaju sa Rusima i nizom do sada najvećih pretnji po bezbednost zapadnih zemalja, zaključio je nedavno Anders Fog Rasmusen odlazeći sa mesta generalnog sekretara NATO-a. „Treba da budemo spremni da se sa svim tim suočimo, bilo da je u pitanju konvencionalna pretnja našoj teritoriji ili ono što bih nazvao hibridno ratovanje kao što je situacija u Ukrajini”. Hibridno ratovanje koje je na delu u ukrajinskom sukobu, kako smatraju zapadni zvaničnici, predstavlja “mešavinu ruske sofisticirane vojne operacije i kampanje dezinformacija”. To, svakako, nije izum Moskve, ali je Moskva naučila lekcije prethodnih decenija i sada ih uspešno primenjuje. U medijskom ratu postala je ravnopravni protivnik. Kada su pre nešto više od godinu dana (21. 11. 2013) počeli protesti u Kijevu, Ukrajina se podelila, a sa njom i ostatak sveta. Mediji nisu zaostajali. Za jedne bili su to ljudi željni demokratije i slobode, za druge izdajnici, fašisti, koji žele da rasparčaju zemlju. Od tada je Kijev prošao dosta toga - smenu predsednika Viktora Janukoviča, novu vladu na čelu sa Arsenijem Jacenjukom, rusku vojnu intervenciju, Krimski referendum kojim se ova autonomna oblast priključila Rusiji, odluku Kijeva da pristupi NATO-u i između svega toga, oružane sukobe. Zavađane strane dobile su i svoje teritorije, ali i medijski rat koji ne jenjava. Zapadni izveštači nisu govorili o Svobodi kao ekstremnoj desničarskoj, nacionalističkoj partiji, koja je do pre koju godinu nosila ime Socijal-nacionalistička partija, već više kao o antiruskom pokretu. Nije bilo primedbi ni na Desni sektor, radikalne ultranacionaliste, koji su prvo napadali policiju,a potom „zavodili red “ na Majdanu. Zapadni mediji podržavali su demonstrante i tu nije bilo mesta kritici, svi koji su se okupili na Majdanu bili su snaga koja donosi „trijumf demokratije” i slobode, snaga naroda, koja se opire ruskom imperijalizmu… Za ruske medije, pak, demonstranti na Majdanu bili su svi odreda fašisti, izdajnici, špijuni i strani plaćenici. Ko je želeo da sazna šta se stvarno događa na Majdanu bio je u nevolji, dve strane – dve istine, i obe računaju na bezrezervnu podršku medija. Zapad je grmeo da se Rusija meša u unutrašnje stvari Kijeva i da je tako nešto nedopustivo. A onda je iznenada na internetu osvanuo jedan zanimljiv snimak. U februaru je javnost mogla da čuje razgovor Viktorije Nuland, zamenice američkog državnog sekretara i DŽefrija Pjata, američkog ambasadora u Kijevu, u kome je tema bila podela uloga u novoj ukrajinskoj vlasti. „Arsenij Jacenjuk, lider Otadžbine, je čovek koji odgovara za premijera, jer ima ekonomsko iskustvo, kao i iskustvo u upravljanju. Zato Kličko i Oleg Tjagnibok treba da ostanu izvan vlade”, čuje se na snimku Nuland. Nešto kasnije evropski favorit Vitalij Kličko zaista je i ispao iz igre, a na čelo Ukrajine, ili bar onog dela koji je pripao demonstrantima, došao je baš Jacenjuk. Ubrzo zatim desetine ljudi je ubijeno na Majdanu iz snajpera. Svet su obišle strašne slike, a Si-En-En je javio da iza napada stoje Janukovičevi ljudi. Odgovor je, međutim, ubrzo stigao i bio je iznenađujući. Opet je na internetu pušten snimak, ovoga puta telefonskog razgovora Urmasa Paeta, estonskog ministra spoljnih poslova, koji je tokom nereda bio u Kijevu i Ketrin Ešton. Paet saopštava da su isti snajperisti ubijali i pripadnike policije i demonstrante, a iza njih ne stoji Janukovič, već nova kijevska vlast. „Sve je jače uverenje da iza snajperista nije Janukovič već neko iz nove koalicije”, rekao je Paet. Pozvao se na razgovor sa ukrajinskom lekarkom koja mu je pokazala fotografije na kojima se vidi da su svi stradali ubijeni istim mecima. Kijev, međutim, nije bio raspoložen da pokrene istragu. „Mislim da ćemo to želeti da istražimo. Mislim, nisam to još čula. Interesantno. Bože”, odgovorila je Eštonova. Estonski ministar je potvrdio da je snimak razgovora koji su na internet, navodno, postavili pripadnici ukrajinske tajne službe bliski Janukoviču, autentičan, a šefica evropske diplomatije nije imala komentar. Ukrajina je tako postala poprište ne samo sukoba na terenu, već i propagandnog rata kome se ne vidi kraj. Analitičari smatraju da je za tu vrstu borbe pogodna zemlja u kojoj je centralna vlast slaba, a isto tako i jedinstveni nacionalni identitet. Duboko podeljena, Ukrajina je sasvim plodno tlo za plasiranje informacija koje će pojačati strah i uneti nemir, a tada više nije ni važno da li su i tačne. Preusmeravanje pažnje, stvaranje problema, postupnost promena, odlaganje, upotreba dečjeg jezika, buđenje emocija, neznanje, veličanje gluposti, stvaranje osećaja krivice, zloupotreba znanja, to je Strategija manipulacije putem medija, kako ju je definisao Noam Čomski. Gotovo da nijedna ne nedostaje u trenutnom medijskom ratu za Ukrajinu. Samo tako moglo je da se desi da, prošlog maja, više od 40 ruskih aktivista izgubi život u zgradi Doma sindikata koju su zapalili kijevski Ukrajinci, a da zapadni mediji redom, od Gardijana, preko NJujork tajmsa do Vašington posta i Los Anđeles tajmsa govore o „neredima” i “sukobima” spominjući čak i ruske snajperiste. Ni reči, međutim, o strašnim prizorima zadavljenih i isprebijanih ljudi, niti o tome da su žrtve zapravo – ruski aktivisti, koji nisu uspeli da se izvuku iz zapaljene zgrade. Različite interpretacije, bombardovanje poluinformacijama, stalno iznalaženje novih dokaza o krivici suprotne strane, doveli su i do toga da se još uvek ne zna ko je proletos srušio malezijski avion, koji je leteo iz Amsterdama za Kuala Lumpur i u kome je život izgubilo 298 ljudi. Holandski stručnjaci koji su ispitivali slučaj, saopštili su da je avion pogođen „brojnim objektima koji su probili avion velikom brzinom“, ali nije rečeno koja strana snosi odgovornost za ovu tragediju. Nema sumnje, Moskva je postala ravnopravni protivnik u medijskom ratu, a na opšte iznenađenje, čak preti da pobedi. Od kada je 2005. godine otvorena, televizija Rusija Danas (Russia Today) samo raste. Danas je to mreža na engleskom, španskom i arapskom, koja se može videti u 100 zemalja. RT Amerika se emituje iz Vašingtona, a RT UK iz Londona. Za sebe kažu da rade za gledaoce koji su spremni da postavljaju pitanja i nude im priče koje su često zaobiđene na mejnstrim medijima. Nude alternativni pogled na glavne globalne događaje i upoznaju međunarodnu publiku sa ruskim pogledima Nova RT UK brzo je, međutim, postala predmet kontroverze, a britanska regulatorna agencija Ofcom optužila ju je da događaje u Ukrajini, „ne pokriva potpuno nepristrasno”. Stvar je otišla toliko daleko da se čak Dejvid Kameron požalio Baraku Obami da ova ruska televizija „emituje iskrivljenu sliku o događajima u Ukrajini”. Ali Moskva nema nameru da se povuče, nedavno je otvoren novi medijski servis nazvan Sputnjik, čiji je slogan „Sputnjik priča ono što drugi ne govore”. Program će se emitovati na 15 jezika, imaće redakcije od Vašingtona, Londona, Berlina, Pariza, preko Minska, Kijeva, Istanbula, sve do Tbilisija , Jerevana, Pekinga. Na spisku se između ostalih našao i Beograd. Na otvaranju Sputnjika, direktor Dmitrij Kiselev je pomenuo borbu „protiv agresivne propagande koja hrani svet i nameće jednostrani pogled”. Ko će na kraju biti pobednik, a ko gubitnik u Ukrajini, očigledno neće odlučiti izbori, demonstranti, diplomatija, vojni stratezi, oružani sukobi, već mediji, koji su svoju ulogu - da informišu - odavno napustili postavši najmoćnije sredstvo manipulacije.