Sva lica traže pisca

Ima li književnosti u doba u kom se gotovo svaki čovek nadnet nad tastaturom svog kompjutera nalazi pred svrbljivim iskušenjem da napiše roman? Ne žurite sa odgovorom, naravno da ima. Iz jedva pregledne produkcije (oko 150 naslova) relativno lako je izdvojiti deset-petnaest fikcija za koje se može reći da su manje ili više vredna umetnost. Toj lakoći, međutim, prethodi vreme. Da biste se raspoznali u prividnom ili stvarnom obilju najrazličitijih proznih glasova potrebno vam je vreme, a ko danas ima vremena. Zato ću se najpre zahvaliti kolegama iz žirija, Vladislavi Gordić Petković, Jasmini Vrbavac, Božu Koprivici i Mići Vujčiću zato što su „imali vremena“ (strpljenja, pažnje, truda, energije, razumevanja) i što su svojim čitalačkim uvidima učinili da naši sastanci budu efikasni i zanimljivi. Po pravdi kojoj nema prigovora, jer Ninova nagrada postoji da bi slavila književnost i one koji je stvaraju, sve oči će se u trenu proglašenja okrenuti prema dobitniku, ali neka makar u ovom predslavljeničkom času ostane zabeleženo da članstvo u Ninovom žiriju nije samo odgovoran posao nego i nesvakidašnji napor, sa unapred uračunatim, po prirodi stvari neizbežnim i mahom sumnjičavim komentarima književne javnosti. Tzv. „javnost“, naravno, sve unapred zna, mada, eto, ne stiže da čita. „Nema vremena”. No, ko god da se, uprkos rečenom, ipak prihvati da pomno pregleda i dobrim delom pročita ono što su srpski romansijeri i oni koji bi to želeli da budu objavili tokom jedne kalendarske godine (uglavnom oko Sajma knjiga) na kraju će biti – na dobitku. Evo zašto: steći će jasnu predstavu o tome šta je današnji srpski roman, o čemu i kako pišu ovdašnji pisci, u kom stanju je sam jezik književnosti, na koje se sve načine u našem dobu razmišlja (i izmišlja) o svetu, šta je vredno, šta reprezentativno, a šta ne, i tako redom. I ove godine – naročito posle književnog vašara, kad više nisam mogao zamisliti nijedan dan a da se ne latim, na deset minuta ili na pet sati, od slučaja do slučaja, nekog (ne)zanimljivog štiva – iznova sam se uverio koliko je tačna misao najznačajnijeg teoretičara romana Mihaila Bahtina da ta sintetička književna forma predočava nesamerljivu društvenu glasovnu raznolikost (dodao bih, skromno: i raznostranost). Savremeni srpski romansijeri pripovedaju o doslovno svemu što se čoveku našeg doba događa, što ga opseda i što mu pada na pamet: i o srednjem veku, i o bližoj i daljoj idealizovanoj i neidealizovanoj prošlosti, i o budućnosti, i o važnim istorijskim ličnostima i zbivanjima (posebno ratovima), dobru, zlu, prividima, „istinama“ i paranojama, o detinjstvu, odrastanju, zrelosti, starosti, o odlasku, lutanju i povratku, i, ponajviše, o obezličenoj, bezizglednoj, mahom traumatično-neurotičnoj svakodnevici, i svim njenim vidovima (porodica, sport, ljubav, politika/erotika, film, internet...). U nekom pretpostavljenom zbiru utisaka rekao bih da sam prečesto čitao romane ili „romane“ sa osećanjem da sam im prvi, a da nije mojih kolega iz žirija, verovatno i poslednji čitalac. Mislim tu, pre svega, na nedopustivo nizak nivo današnjeg, ubrzanosmandrljavajućeg objavljivanja knjiga – te široko rasprostranjene sirotinjske zabave! – bez bilo kakvih tragova korektorskog, lektorskog, redaktorskog ili likovno-grafičkog rada. Knjiga koju ponekad ne pročita ni onaj koji ju je napisao ide direktno u štampariju, pa neka bude kako bude, bitno je da je izašla. Što bespogovorno ukazuje na činjenicu da sama književnost nije ni u kakvoj krizi, nego da je urednički posao spao na najniže grane i da ga, uz časne izuzetke, naprosto više nema. On je suvišan, jer će svaka napisana knjiga ionako biti objavljena. Tome bih svakako dodao letargičnu neprofesionalnost mnogih izdavača („važno je zatvoriti konstrukciju“) i na spoljašnjem i na unutrašnjem planu. Naime, čak i one izdavačke kuće koje sebe smatraju uglednim ili su u „javnosti“ izašle na takav glas, u istim edicijama objavljuju i dobre knjige i šareniš za samoposluge, obaška što ih na uvid žiriju šalju poslednjeg meseca u godini, nimalo ne razmišljajući o tome da je „nemoguća misija“ pažljivog čitanja u zadnji čas pristiglih naslova možda izvodljiva u Holivudu, ali ne i u opisanim prilikama. Sve to, na sreću, biva zaboravljeno kada otvorite pravi roman, kada uronite u njime stvoren svet. A takvih knjiga bilo je, na čitalačko zadovoljstvo (to su važni kriterijumi: zadovoljstvo i možete li nešto da pročitate do kraja) i ove književne sezone, čak, čini mi se, više nego prethodnih godina. Takvi, ispunjeni sati iskupe sve ostalo.