Forsiranje reke romana

Izgleda da su pisci ovih prostora pomno proučavali spisak dobitnika Ninove nagrade u potrazi za odgovarajućom inspiracijom što vodi željenom priznanju za roman godine. Ali su u stvaralačkom uzbuđenju pogrešno protumačili naslov romana jedne od slavih dobitnica, Dubravke Ugrešić i odlučili da intenziviraju umnožavanje rukopisa. Teme – što atraktivnije! Od Prvog svetskog rata do sportova svemogućih. Od ljubavnih do zavičajnih. Od autobiografija do biografija poznatih. Poetičke odlike – za većinu potpuno nevažne. Dvadeset prvi vek je započeo dominantnim „pravcem“ - eklekticizmom. Dominira disperzivnost stilova i žanrova u književnosti, čini se ne samo domaćoj, već i svetskoj i to je ono bogatstvo kome se nema šta zameriti. Osim kada izostane svaka (samo)svest o poetičkom i formalnim odlikama dela. Tada tema postaje dominanta, a ona se odabira kao boje za novu modnu sezonu. Napor se usmerava na potragu za onim što autor procenjuje da bi moglo biti čitano, a ne na stvaranje samo. Ili se pak delo rađa iz sopstvenih skučenih vidokruga i ideje da će se lični mikroplan prirodno, sam od sebe, preslikati u opšti makrokosmos. I jedna i druga vrsta inicijalnih kapisla je sasvim legitimna ali ne i sama po sebi dovoljna za uspešni roman. Tako je u 2014. godini objavljeno više romana kojima je tema smešno aktuelna – u godini proslave, Prvi svetski rat se mnogima činio kao tema ka kojoj će čitaoci pohrliti, kao što je prošle godine u povodom Milanskog edikta pisano o Konstantinu Velikom. Obrenovići su iznenada u žiži interesovanja, verovatno i zato što do sada nije bilo aktualizovano ovo vreme. Posle uspešnih filmova i serija o sportu, pisci su se dosetili da je takvih tema zafalilo u književnosti. Bolne tačke istorije i dalje se tematizuju od Une i Sarajeva do Pečuja i Kosova. Biografije poznatih su posebno atraktivne, čini se da je najlakše zainteresovati čitaoce za poznate ličnosti i tematizovati priču koja je već zaokružena pa su u ovogodišnjim romanima glavni likovi najčešće pisci (B. Miljković, Dis, Vuk Karadžić, Andrić, Mika Antić, Čehov), ali i bez vidljivog povoda Bob Marli, Endi Vorhol, Ela Ficdžerald, Merlin Monro, Frojd... Emigracija je takođe česta tema što je, izvesno je, tužna posledica broja onih koji su iz zemlje odlazili najviše tokom 90-ih. Urbani duh i savremeni problemi koji se prepoznaju i u romanima o emigrantskim problemima, sve češće se sreću i kod pisaca mlađe generacije koji pokušavaju da isprate pojave kao što su Fejsbuk, pi-ar, teme odrastanje u gradu. Koliko je od nabrojanih tema uspelo da pronađe svoj literarni oblik? U procentima gledano, to nikada nije mnogo, ali je očekivano srazmerno zemlji od sedam i po miliona stanovnika i nije realno očekivati da će uprosečeno na duži period situacija ikada biti drugačija. Nije to pitanje kvantiteta, već kvaliteta nekolicine najboljih dela, a to nikada nije ni zavisilo od spoljašnjih okolnosti. Čitam ovih dana neki stari intervju bez dlake na jeziku, Tomasa Bernharda. Kaže: „Umetnicima bi trebalo vrata, kroz koja žele da prođu, potpuno zatvoriti i zaključati. Ništa im ne treba dati, treba ih ostaviti pred vratima... “ Na to kao da replicira Siroan, taj večiti cinik. Kao da ispisuje jednu od svojih retkih aklamacija, a kome će ako ne Bernhardu – „Pisac čiji život postaje siguran, izgubljen je pisac“. Surovo i potpuno neuklopivo u savremeni pojmovnik ljudskih prava koji podrazumeva današnji komforan, konfekcijski život. Koliko god verovali da takav život ne vlada na ovim prostorima, broj od do sada više od 150 pristiglih romana govori suprotno. Ono što zapravo govore i Bernhard i Sioran je nešto drugo: da se velika literatura piše samo iz strasti i žara koji ništa ne gasi, ni nemaština, ni nedostatak kompjutera, ni bolest, ni nesreća. Sve ostalo je pseudoumetnost koja se začela u nekim drugim potrebama, daleko od iskonske. Ukidanjem lagodnog puta do pisanja i objavljivanja romana smanjio bi se broj onih koji posežu za tastaturom i jasnije bi se izdvojili oni najbolji. Uverena sam, međutim, da oni najbolji ionako ne mogu ostati skriveni na tako maloj književnoj sceni kao što je srpska, bez obzira na komfor brze elektronike koji je postao civilizacijska boljka iz koje više nema povratka i hiperprodukcije kao njenog nerazdvojnog pratioca.