Trening nerava za bolje sutra

Foto Aleksandar Dimitrijević

Jedno je u startu sigurno: godina sa kojom se upravo suočavamo može biti svakakva, ali nikako dosadna. I to ne samo zato što borba za opstanak, koja očekuje većinu građana, isključuje svaku mogućnost dosađivanja, već i zato što politička agenda najavljuje brojna hodanja po ivici i druge vrste treninga nerava. I sve to da bi nam sutra bilo bolje, naravno.

Može li, uostalom, Ivica Dačić sa svojim originalnim shvatanjem šarmantnog ponašanja i još originalnijom verzijom engleskog jezika, biti dosadan u ulozi predsedavajućeg u OEBS-u, pa još u trenutku kad je ta organizacija, usled ukrajinske krize, ponovo dobila ozbiljan politički značaj na međunarodnoj sceni? I mogu li biti dosadni učestali istupi predsednika Srbije Tomislava Nikolića kojim daje (nedokazive) signale o postojanju sukoba sa premijerom Aleksandrom Vučićem? A koliko su Nikolićevi signali nedokazivi i kontradiktorni govori kontekst: obojica su, naime, iskusni i racionalni političari koji znaju da zajedno mogu da pokriju šire biračko telo nego pojedinačno (teorija uloga dobrog i lošeg policajca). Kontekst, takođe, čine i činjenica da je Vučićeva popularnost daleko veća od Nikolićeve, ali i da bi Nikolić, eventualnim insistiranjem na formulacijama neprihvatljivim za Brisel u najavljenom predlogu rešenja Kosova, mogao Vučića da dovede u izuzetno neprijatnu situaciju.

Smestili su se u prethodnoj rečenici elementi još jedne karakteristike godine koja dolazi: unutrašnjopolitička dešavanja biće čvrsto isprepletana sa spoljnopolitičkim. I teško će ih biti posmatrati izolovano od dubine ekonomskog propadanja. Ma koliko sve isprepletano bilo, neki izazovi posebno se ističu, a među njima, na spisku glavnih spoljnopolitičkih izazova, Slaviša Orlović, profesor FPN, prvenstveno vidi predsedavanje OEBS-u, ukrajinsku krizu i razapetost između Istoka i Zapada.

Od predsednika Nikolića može se očekivati da nastavi sa naglašavanjem razlika ili nijansi u spoljnopolitičkim orijentacijama, tako što će više naginjati Istoku. Ove razlike naročito dolaze do izražaja prilikom pritisaka na Srbiju i politike uslovljavanja oko normalizacije odnosa sa Kosovom. Sa druge strane, primetno je približavanje Vlade Nemačkoj, ali i zadržavanje dobrih veza sa Rusijom. Bez konsenzusa o ključnim pitanjima spoljne politike, politička elita Srbije ostaće razapeta između Istoka i Zapada, između četiri stuba spoljne politike (Brisel, Vašington, Rusija i Kina), gradeći kuću sa dvoja vrata. Iako je Srbija opredeljena za ulazak u EU, u određenim pitanjima spoljne politike ostaje uzdržana, neopredeljena i kao da i dalje ostaje na raskrsnici, kaže Orlović.

I za sociologa Vladimira Vuletića jedna od najvećih tema u 2015. biće spoljnopolitička - predsedavanje OEBS-u. A biće to, istovremeno, i šansa i rizik: Imamo šansu da diplomatskim umećem, ako umemo da ga pokažemo, napravimo korak napred. Ali, ako napravimo gaf, on neće biti presudan za odnose Rusije i Zapada, ali može naneti veliku štetu našem ugledu, kaže Vuletić. Ako je za utehu, Aleksandra Joksimović, direktorka Centra za spoljnu politiku, podseća da se i Švajcarska, kao predsedavajući OEBS-u, suočila sa problemima zbog ukrajinske krize, jer nijedna strana nije bila zadovoljna predsedavanjem. Utehe, doduše, nema u činjenici da kriza još nije doživela rasplet i da će stavovi Beograda biti pod ozbiljnom lupom tokom predsedavanja. Očekivaće se da Srbija pokaže razumevanje za stavove EU i to će biti najkomplikovanije, jer će Srbija pokušati da zadrži neutralnu poziciju, kaže Aleksandra Joksimović.

Upravo u tom pokušaju očuvanja neutralne pozicije Vuletić vidi naj-ozbiljniji mogući izazov za rejting aktuelne vlade, daleko veći od ekonomskih problema čije skoro rešavanje teško da neko očekuje. Vučić je uspeo da nađe model da ekonomska kriza ne dovede u pitanje njegovu vladu, za koju ionako glasaju oni kojima je najteže, kaže Vuletić i podseća da je i Slobodan Milošević vladao čvrsto uprkos ekonomskoj katastrofi. Mnogo veća pretnja rejtingu vlasti bila bi, prema njegovom mišljenju, eventualna potreba da se eksplicitnije iznese stav vezan za odnose Rusije i Zapada.

Nema u ovom trenutku ozbiljnih razloga za sumnju da bi, u tom slučaju, na užas proruski opredeljenih birača, pogled srpskih vlasti bio jasno usmeren ka Briselu, od koga se u 2015. očekuje davanje zelenog svetla za konačno otvaranje pregovaračkih poglavlja.

Prihvaćen je nemački stav da se krene od poglavlja 35, tako da je u prvom planu normalizacija odnosa sa Kosovom, podseća Aleksandra Joksimović. Prema njenom mišljenju, ključno je pitanje do kog stepena će se zahtevati implementacija Briselskog sporazuma kako bi bila otvorena poglavlja u procesu pregovaranja. A on će, bez obzira na tok razgovora koje, u ovoj fazi, premijeri Vučić i Isa Mustafa, posle višemesečne pauze, otvaraju 8. i 9. februara u Briselu, i bez obzira na tok primene dogovorenog, biti težak - samim tim što se na početku moraju naći i poglavlja 23 i 24, koja se odnose na probleme ljudskih prava, pravosuđa, borbe protiv korupcije, medija...

Na kratkoj uzici smo kad je reč o manevarskom prostoru, kaže Vuletić. On procenjuje da će se pregovarački proces odvijati po modelu dva koraka napred, jedan nazad, ali zato s jasnim pravcem i bez zaustavljanja. Evrointegracije su sada, veruje, ireverzibilan proces, mada ima aktera na političkoj sceni koji smatraju da je uspeh ako se taj proces uspori.

U procesu pridruživanja Srbije EU, nastaviće se sa odličnim ocenama u administrativnim kapacitetima, ali i sporenjima oko političkih uslova, kaže Orlović. On podseća da je tokom prethodne dve godine u Briselu održan veliki broj sastanaka bilateralnih i eksplanatornih skrininga za pregovaračka poglavlja, te da se do kraja marta očekuje da će biti okončana faza skrininga. Srbiji će, verovatno, lakše ići usklađivanje sa pravnim tekovinama EU (Acquis communautaire) podeljenih u 35 poglavlja, nego usklađivanje spoljne politike sa spoljnom politikom EU, smatra Orlović.



O toj teškoj temi se obično govori samo u svetlu testa zvanog sankcije Rusiji, ali nije samo o tome reč. Uz podsećanje da su se javili glasovi koji smatraju da poglavlje 31, koje se odnosi na harmonizaciju spoljne i bezbednosne politike, treba otvoriti u ranoj fazi, Aleksandra Joksimović objašnjava proceduru. U ovom trenutku se u procentima egzaktno izražava stepen harmonizacije. Prolazno vreme će biti pažljivo praćeno, kaže sagovornica NIN-a i dodaje da je stepen saglasnosti Srbije sa spoljnopolitičkim odlukama EU u 2013. bio 90 posto, da bi, do maja 2014, pao na 43 posto, pa onda opet rastao do 63 posto u septembru. Ali nismo baš uvek najgori od sve dece: usaglašenost BiH bila je 52, a Makedonije 73 posto. Ni te dve pretendentkinje na članstvo u EU nisu uvele sankcije Rusiji, što obično gubimo iz vida, baveći se isključivo samim sobom.

Opterećeni pričama o otvaranju poglavlja i zahtevima koji se odnose na Kosovo, zaboravljamo neke druge probleme. Zato Aleksandra Joksimović upozorava da će morati mnogo da se radi na regionalnoj saradnji, naročito na otopljavanju odnosa sa Hrvatskom, što bi trebalo da bude olakšano očekivanim padom tenzije nakon završetka tamošnjih izbora. I Vuletić ističe da se previše bavimo političkim pitanjima koja su zapravo već rešena, umesto da budemo praktičniji i da vidimo šta se može realizovati, naročito kad je reč o pretpristupnim fondovima i regionalnoj saradnji. A Orlović dodaje još jednu temu koja bi se mogla otvoriti: što je Srbija bliže članstvu u EU, to će biti veći imperativ promene Ustava. Kroz taj proces prošle su sve nove članice, iako se u Srbiji pod tim uglavnom misli na korekciju statusa Kosova i Metohije u Ustavu.

Jedna druga unutrašnjopolitička tema već je otvorena pitanje rekonstrukcije vlade, koja je, tokom prvih nekoliko meseci rada doživela samo jednu promenu odlazak ministra finansija Lazara Krstića. Vuletić očekuje samo personalne promene kako bi se ostavio utisak da se nešto stalno radi i da premijer ništa ne prepušta slučaju, ali ne i promenu stranačkog sastava, tačnije izbacivanje socijalista, što je omiljena čaršijska tema. Prisustvom i porukama na nedavnom kongresu SPS-a, premijer Vučić je, uostalom, dao razloga za uverenje da je koalicioni savez i dalje čvrst, mada u Srbiji nikad ne bi trebalo reći nikad. Najnoviji pokušaji kriminalizacije Ivice Dačića u tabloidima mogli bi, prema nekim mišljenjima, predstavljati pripremu za međukoalicioni potres u državnom vrhu.

Vuletić misli da nije velika verovatnoća izbijanja drugog potresa o kome se stalno spekuliše, onog na relaciji Vučić-Nikolić. Vučiću je potreban ovakav Nikolić, da mu drži deo starog biračkog tela, naročito posle povratka Vojislava Šešelja, kaže i dodaje da u drugoj polovini godine dolazi na dnevni red i priprema za predsedničke izbore i da u tom svetlu treba čitati sve što se događa, pa i odnose Nikolića i Vučića.

Ima li u potencijalnim potresima, izazvanim potencijanom rekonstrukcijom vlade, i permanentnom borbom oko vlasti u Vojvodini, ikakve šanse za opoziciju? Opozicija u Srbiji, ukoliko uopšte postoji, u smislu ispunjavanja njene osnovne uloge da bude kritičar, kontrolor i alternativa vlasti, može biti samo u boljem stanju, jer u gorem gotovo da ne može biti, kaže Orlović. On dodaje da, prilikom svih većih i značajnijih promena vlasti u Srbiji, opozicija nije uspevala bez velike pomoći domaćih i stranih aktera koji su se ili umorili ili nemaju interesa. Umesto korektivnog faktora Vladi, većina takozvanih opozicionih stranaka utrkuje se za milost Vučića. To rivalstvo pojačava se prilikom svakog pominjanja rekonstrukcije. Čemu rekonstrukcija ako SNS može i sam da vlada, kao što inače i vlada, osim ako treba pročistiti mangupe u sopstvenim redovima ili ako je potrebna nešto veća većina za promenu Ustava i slične velike i odgovorne odluke, kaže Orlović.

Kad se, na kraju, podvuče crta, da li nas očekuje pretežno stabilna ili pretežno turbulentna godina? Orlović očekuje puno izazova i iskušenja, kako za građane, tako i za Vladu. Građani će sve više osećati posledice mera štednje, a Vlada će morati da harmonizuje potencijalna nezadovoljstva, ali i da nastavlja da održava sistem u inače teškim okolnostima, kaže.
Biće politički stabilna, ali stabilno nije uvek dobro, veruje Vuletić. I to zato što smatra da naš put, u kome smo predstavljeni kao zemlja jeftine a kvalitetne radne snage u ekonomskom pogledu nije dobar i dugoročno će nam se obiti o glavu. Možda će u 2015. državi biti bolje, ali građanima ne, jer će država odustati od davanja i uloga, kaže ovaj sagovornik NIN-a, ali ne misli da će se loša ekonomska situacija odraziti na političku stabilnost.

Do većih protesta dolazi kad situacija krene nabolje, pa ljudi žele da oporavak ide brže, ili u početnim fazama pogoršanja i blagostanja, objašnjava Vuletić pozivajući se na sociološke teorije. A mi smo, što znamo i sami, na blagostanje zaboravili, a naznaka poboljšanja nema.