Plodovi gneva

Foto AP

Ministar za Evropu u britanskoj vladi u senci, Pet Mekfaden, nedavno je članove Laburističke partije upozorio kako treba gledati da se iz globalne ekonomije izvuče najviše što se može, i da se na pitanje imigracije ne gleda kao na nekakvu bolest. NJegovim rečima: Možete da se hranite ljudskom ozlojeđenošću, ili možete da im date šansu. Mislim da bi naša politika trebalo da bude da ljudima pruža šansu.

U svetu kojim u sve većoj meri dominira ozlojeđenost - na imigrante, bankare, muslimane, liberalne elite, EU birokratiju, kosmopolite, ili na bilo koga drugog ko se iole doživljava kao uljez - mudre reči poput ovih su retkost. Politički lideri širom sveta bi trebalo da obrate pažnju.

U Sjedinjenim Državama, republikanci, podržani od aktivista Čajanke (ultrakonzervativnog pokreta u okviru Republikanske stranke, prim.), prete da blokiraju funkcionisanje savezne vlade samo zato što je predsednik Barak Obama ilegalnim imigrantima koji već godinama žive i rade u SAD ponudio šansu da steknu američko državljanstvo. Nezavisna partija Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP) želi uvođenje petogodišnje zabrane prijema imigranata sa mogućnošću trajnog naseljavanja. Potpredsednik ruske vlade Dmitrij Rogozin je svojevremeno objavio video u kome obećava da će počistiti đubre iz Moskve - misleći pritom na strane radnike, uglavnom iz bivših sovjetskih republika.

Čak i nekada po toleranciji čuveni Holanđani i Danci u sve većoj meri glasaju za partije koje potpaljuju vatru protiv imigrantske napasti. Uvek orna da iskoristi priliku za vređanje muslimana, holandska Slobodarska partija bi da zabrani sve džamije u toj zemlji. A male i često progonu izložene opozicione partije u Singapuru - zemlji u kojoj skoro svako ima imigrantsko poreklo - počinju da stiču podršku igrajući na kartu raširenih stereotipa o tome kako imigranti (uglavnom iz Indije i Kine) navodno otimaju poslove domaćima.
Šta je to što je zajedničko Amerikancima iz Čajanke, ruskim šovinistima, prepadnutim Holanđanima i Dancima te singapurskim levičarima, i što podstiče taj antiemigrantski sentiment?

Očuvanje radnog mesta u uslovima opadajuće ekonomije nesumnjivo jeste nešto što ljude ozbiljno zabrinjava. Ali teško da blagostanje većine sredovečnih ruralnih belih Amerikanaca ugrožavaju siromašni meksički imigranti. UKIP je popularan i u delovima Engleske gde jedva da se može videti poneki imigrant. A većina glasača holandske Slobodarske partije ne živi ni blizu neke džamije.

Antiemigrantski sentiment prevazilazi granice klasične podele na levicu i desnicu. Jedna stvar koju pristalice Čajanke ili UKIP dele sa biračima koji pripadaju radničkoj klasi i istinski su zabrinuti da će im poslove oduzeti slabo plaćeni imigranti jeste bojazan da će ostati izolovani od sveta koji karakterišu laka pokretljivost, nadnacionalne organizacije i globalna umreženost.

Na desnici, podrška konzervativnim partijama rasuta je između interesa poslovnih krugova koji imaju korist od imigracije i nadnacionalnih institucija, i grupa koje smatraju da ih imigracija i nadnacionalne institucije ugrožavaju. To je razlog zašto se britanski torijevci toliko plaše UKIP. Najdžela Faridža, lidera UKIP, manje brine ekonomski rast nego insistiranje na ekstremnom konceptu nacionalne nezavisnosti.
Na levici, na jednoj strani su oni koji se iznad svega protive rasizmu i netoleranciji, a na drugoj oni koji bi da zadrže sadašnji nivo zaposlenosti i očuvaju solidarnost među pripadnicima onog što je ostalo od nekadašnje radničke klase.

Bilo bi pogrešno nelagodu koja se zbog imigracije oseća odbacivati kao običnu uskogrudost, a zabrinutost zbog globalizovane ekonomije kao jednostavno reakcionarnu. Nacionalni, verski i kulturni identiteti (u nedostatku boljeg izraza) bivaju transformisani, ali manje imigracijom a više razvojem globalizovanog kapitalizma.
U novoj globalnoj ekonomiji jasno su vidljivi i pobednici i gubitnici. Obrazovani muškarci i žene koji mogu efikasno da komuniciraju u raznorodnim međunarodnim kontekstima jesu oni koji imaju korist od nje. Oni kojima nedostaje neophodno obrazovanje ili iskustvo - a takvih je mnogo - bore se za opstanak.

Drugim rečima, nove klasne podele idu manje linijom između bogatih i siromašnih, a više između dobro obrazovanih metropolitanskih elita i manje sofisticiranih, manje fleksibilnih i u svakom smislu reči slabije umreženih ljudi iz provincije. Ovde je irelevantno što su provincijalni politički lideri (i njihovi finansijeri) ponekad imućniji od pripadnika omraženih gradskih elita: oni i dalje osećaju da se na njih gleda s visine. I zato dele ogorčenje onih koji se osećaju otuđenim u svetu koji im je čudan i mrzak.
Populistički demagozi vole da taj resantiman raspaljuju tiradama o strancima koji pristaju da rade za budzašto ili čak bez nadoknade. Ali je zapravo relativni uspeh etničkih manjina i imigranata taj koji više uznemirava autohtono stanovništvo.

Ovo objašnjava i rasprostranjeno neprijateljstvo prema Obami. Amerikanci znaju da neće proći mnogo vremena pre nego što belci postanu još jedna manjina, dok će ljudi drugačije boje kože u sve većoj meri zauzimati pozicije moći. Zato sve što pristalice Čajanke i drugi slični njima mogu jeste da obnaroduju kako žele da im se vrati njihova zemlja.
To je, naravno, zahtev koji je nemoguće ispuniti. Osim u slučaju sveopšteg i krvavog etničkog čišćenja - kao u Bosni, samo na kontinentalnom nivou - Amerikanci i drugi nemaju izbora nego da se naviknu da žive u sve diversifikovanijim društvima.

Isto tako, ni točak ekonomske globalizacije ne može da se okrene unazad. Ali regulativa može i mora da bude poboljšana. Na kraju krajeva, postoje vrednosti koje su i dalje vredne toga da budu zaštićene. Postoje dobri razlozi zbog kojih se kultura, obrazovanje, životni stilovi ili radna mesta ne smeju u potpunosti prepustiti kreativnoj destrukciji tržišnih sila.
Mekfaden ukazuje na glavno rešenje za izazove globalizacije: dati ljudima alat kako bi požnjeli koristi od globalizovanog sveta, tako postižući da im povezani svet bude od veće koristi. Problem je u tome što će ovakav poziv pre naići na odziv visoko obrazovanih, već privilegovanih klasa, nego onih koji se u današnjoj globalnoj ekonomiji osećaju obespravljenima.

Ovo je ozbiljan problem za partije levice, koje u sve većoj meri govore u ime metropolitanskih elita, dok provincijalni populisti tradicionalne konzervativce guraju još više udesno, loveći u mutnim vodama narodnog resantimana.