Ideologija uvek vodi u ćorsokak

Foto Goran Srdanov

Radoslav Petković nas dočekuje u svom stanu u Pančevu, u kome sasvim očekivano dominiraju knjige, uredno popakovane po policama već od samog ulaska u stan. Dok razgovaramo sa njim, na televizoru se smenjuju slike iz Francuske, izveštaji o jurnjavi za teroristima koji su počinili zločin u listu Šarli ebdo i nastavili da šire paniku širom zemlje i Evrope. Razgovor prekidamo nekoliko puta, kako bismo čuli najnovije informacije. Upravo je tema nasilja u savremenom društvu bila i polazna za ovog dobitnika NIN-ove nagrade 1994. godine, za roman Sudbina i komentari (reizdano prošle godine u Laguni) u kome je Petković vrlo vešto spleo alternativnu istoriju, nudeći svaku priču navedenu u njoj apsolutno mogućom.

Međutim, tog perioda Petković se seća kao izuzetno teškog, ne samo zbog opšte situacije u zemlji, i najveće inflacije koja nas je zadesila, već i zbog lične tragedije, gubitka majke koja je otišla neposredno pre proglašenja njegovog romana za najbolji te godine. Takođe, seća se da je inflacija bila tolika da je dobio znatno manje od planirane sume od 10.000 maraka (koliko je tada nagrada iznosila) i da su mu čak bili ponuđeni čekovi u tom iznosu, sa kojima nije moglo da se kupi ništa. Ipak, NIN-ova nagrada je i te kako značila u njegovoj daljoj karijeri, jer je to, kako kaže, bila i ostala nagrada koja daje najveći publicitet jednom piscu i jedina književna nagrada koja je medijski događaj.

Razgovor naravno počinjemo podsećanjem na taj roman, najnagrađivaniji u modernoj književnoj istoriji, u kome je Petković demistifikovao neke od najčešćih srpskih mitova.

U Sudbini i komentarima govorite o univerzalnom problemu čoveka da svojoj istorijskoj sudbini kaže ne. Da li smo mi kao društvo, vremenom odustali od sudbonosnog ne? Da li je ono u savremenoj istoriji pomalo iskarikirano?

Mi dosta sebi laskamo sa tim sudbonosnim ne. Svako ne sa druge strane ima svoje sudbonosno da. Uvek je pitanje zašto se za nešto odlučujemo. Izbor je slobodan, ali posle izbora više nismo slobodni. Svakim izborom odlučujemo o mnogo čemu. Ta naša sklonost da kažemo ne, jedan je od naših najvećih mitova. I stvari se tu vrlo razlikuju. Pitanje je i u kom trenutku smo rekli ne. Da li 1914. ili 1948. ili danas? Sada smo se ipak malo ućutali po tom pitanju, jer je situacija pomalo kompleksnija.

Drugi veliki mit jeste mit vođe, koji takođe obrađujete u Sudbini i komentarima. Kako taj mit funkcioniše danas?

U Srbiji se voli i sanja vođa. Nigde kao u Srbiji, vođe nemaju toliku popularnost, pogotovo ne kod komentatorske internetske javnosti. U Srbiji iz nekog čudnog razloga postoji ta jaka želja i potreba za vođom. Čitao sam nedavno istraživanje da bi bez Aleksandra Vučića rejting Srpske napredne stranke pao za 80 odsto! Ne znam koliko je to tačno, ali je to dovoljna činjenica da se uvek sanja neko ko će nas negde povesti. Ali to pre svega govori o političkoj nezrelosti samog naroda.

Da li je Vučić zaista pravi vođa?

Ne verujem u koncept vođe, a nije mi sasvim jasno kako će se dalje razvijati i odvijati njegova politika. Tu ima dosta kontradiktornih i znakova i nagoveštaja. Osim toga, ne vidim da je nešto urađeno ovde poslednjih godina, osim medijske slike o sjajnom stanju u našoj zemlji. Dolazeći iz Novog Sada prešao sam novim Pupinovim mostom. Na kraju imate putokaz za Pančevo, već postavljen. Samo nedostaje desetak kilometara puta

U kojoj meri smo devalvirali kao društvo?

Ne znam da li smo devalvirali, ako posmatramo društvo iz ugla vođe danas. Mislim da smo devalvirali najviše pojavom Miloševića, i da danas trpimo te posledice. Setimo se da je neko, još na Osmoj sednici, rekao da je Srbija umorna od lidera, najavljujući upravo pojavu Miloševića kao lidera nad liderima. Mi možemo govoriti danas o nekom obliku društvene devalviranosti, ali uzrok tome jeste taj što mi zapravo nikada nismo imali demokratiju. Mi smo imali samo mit o demokratiji. Kada sada pogledate period od 1903. do Prvog svetskog rata, koji se smatra uzorom demokratije, i kada ogrebete po njemu, vidite da prave demokratije nikada ovde nije bilo. Postoji ona priča da je u Srbiji važio zakon o štampi u kome je bio samo jedan član, a to je da je štampa slobodna! Prvo, to je netačno, a drugo, ni tadašnji zakonodavci nisu bili idioti da donose takve odluke i zakone. Ja pre svega mislim da deo onoga što doživljavamo kao devalviranje jeste to da se mi kao društvo nismo ni razvijali ni pomerali, već da smo ostali ušančeni u svojim mitovima. Ušančeni smo u programima koji su mogli da budu adekvatni za jedno vreme, ali ne i za drugo. I to dovodi do logičnog pada. Satiru Vođa Radoje Domanović je pisao još početkom prošlog veka, setite se samo toga.

Znači, koreni nisu samo u devedesetim?

Ako je neko još tada to napisao, znači da je odavno konstatovao taj mit kao ozbiljan društveni problem. Postoji milion iskustava demokratije. Demokratske institucije se grade sporo i postepeno. One ne nastaju samo ustavima i zakonima. Ali kod nas ne postoji osnov za demokratiju. Recimo, priče o gej paradi su problem društvenih stavova koji vode ka određenom obliku dominantnog društvenog ponašanja. Ta parada postala je društveni problem broj jedan, bez obzira na to da li ste za nju ili protiv nje. To nije samo pitanje navijača i onih koji stoje iza njih, koji im diriguju i usmeravaju ih. To je problem opšteg društvenog stava, iz kojeg se razvija agresivna netolerancija. I kada neko zauzme takav stav, on ne dozvoljava samo da drugi ne misle isto kao on, već nameće da drugi moraju da razmišljaju identično njemu.

Šta je onda uzrok tolikog nasilja u društvu?

Upravo ta priča iz devedesetih, kada je Politika objavljivala strip posvećen Arkanu i kada je nasilje slavljeno kao norma društvenog ponašanja. I onda je logično da ono zavlada ulicama. Srećom, danas imamo manje nasilja nego što je bilo tada, ali imamo ga i dalje.

Mislite da je danas manje nego devedesetih?

Mislim da da.

Da li dominantna ideologija forsira nasilje u društvu?

Očigledna je, poslednjih godina, pogotovo u Evropi, ta sklonost ka skretanju udesno iz raznih razloga, i to postaje dosta značajno i učestalo. Ali, s druge strane, imamo i primer Grčke, gde će verovatno dobiti jedna izrazito levičarska stranka. Da se razumemo, nisam baš neki levičar, ali veći problem našeg društva jeste sklonost ka jednoj ne toliko konzervativnoj koliko autističkoj ideologiji. Desnica nema razloga za autizam. Ona može biti vrlo moderna. Recimo, voleli mi ili ne Margaret Tačer, ona je pravila velike zahvate u britanskom društvu. Ali kod nas, prodor jedne konzervativne ideologije ne vodi nikuda osim u ćorsokak, u slepu ulicu. Ta ideologija je neusaglašena sa zahtevima vremena. Šta god mislili o vremenu u kome živite, ne možete se ponašati kao da ono ne postoji. Banalni primer možete voleti ili ne voleti internet, ali on je društvena činjenica, i njoj se morate prilagođavati i sa njom se usaglašavati. Ne možete se ponašati kao da ga nema, ako vam se ne dopada. Dobar deo konzervativnog srpskog mišljenja svodi se na zaključke ne želim da opažam neke stvari, ne želim da ih konstatujem, ne želim da priznajem da one postoje. I tu nastaje problem.

Koji vodi ka opštoj pasivizaciji društva?

Uvek sam oprezan prema tom preteranom zahtevu za javni diskurs. Recimo, kad dođe Nova godina, svako ko sa razlogom ili bez njega pretenduje da bude javna ličnost, krene da priča o našim sudbinama, čime se stiče utisak da on ne radi ništa osim što razmišlja o naciji i državi. Nisam siguran da je baš tako. Pritom, ne govorim o političarima. NJima je u opisu radnog mesta da se time bave. Govorim o ljudima koji se bave umetnošću, i nisam baš siguran da se bave sudbinama države u svakom trenutku svog života. Ja sam uvek zagovarao pravo na privatnost. Ono podrazumeva i ne moje bavljenje javnim diskursom, već bavljenje životom pre svega. Pitanje reformi svodi se na to da pojedinca zanima šta će biti sa njegovom platom i njegovim radnim mestom. I to nije pitanje egoizma! To je sasvim normalno. Pitanja naših ličnih života ne dotiču se te velike priče. Mene kao pisca uvek je interesovao taj odnos između velike naracije i toga kako se pojedinac, prinuđen da se kreće u njihovim okvirima, u njoj snalazi. Velika naracija mene zanima kao okvir u kojem čovek pokušava da istera neku svoju priču. Mislim da koren pasivizacije ne leži u tome što su ljudi ubijeni devedesetih ili razočarani petooktobarskim promenama, već zbog toga što su potčinjeni sopstvenim nezadovoljstvom i besperspektivnošću. Čovek lako dođe do zaključka o sopstvenoj lošoj situaciji, i to je glavni izvor pasivizacije.

Kao da ne postoji izlazak iz nje?

Ne postoji, jer šta god pojedinac činio, biće isto. U tom smislu može poslužiti kao dobar primer to petooktobarsko razočaranje i vera da možemo naglo procvetati.



Već dva puta spominjete 5. oktobar. Na jesen će biti 15 godina od tog događaja. Šta danas možemo da zaključimo?

Sasvim sigurno, Đinđić je bio neko ko je ulivao nadu. Ne volim da se bavim time šta bi bilo kad bi bilo, odnosno da do atentata nije došlo. Ali govoreći o trenutku kada je on bio premijer, sasvim sam ubeđen da smo svi verovali da možemo uraditi više od onoga što smo dotad radili. Ali, s jednom objektivno teškom situacijom, koja je nasleđena, trebalo je mnogo više energije, vere i poleta. Ta duga epoha političkih kompromisa i polunagodbi, delovala je deprimirajuće. Zato imamo danas vladu u kojoj su Vučić ili Dačić. Oni su tada bili mladi, vremenom su se menjali i danas imaju svakako drukčiji način govora. Ali tada niko nije verovao da će oni biti tu gde jesu danas. Mislim da nisu verovali ni oni sami. Sa takvom slikom, došli smo na priču da nam je sve postalo svejedno. Ali stvari najčešće nisu ni crne ni bele. One su najčešće u nijansama sivog, skoro uvek. Kada gledate, recimo, Drugi svetski rat, jedna strana je crna, ali oni koje su bile protiv nje bili su sivi. To je trenutak kada morate napraviti izbor, i opredeliti se. Pitanje je kada dolazi do akcije! Nikada nema bele strane u potpunosti, te zato morate dobro proceniti gde je veća količina crnila. Čini mi se da smo to izgubili iz vida, i da smatramo da je sve sivo čisto sivo ili sve čisto crno. A u nijansama su veoma bitne razlike. Činjenica da u Drugom svetskom ratu saveznici nisu pravili Aušvic, nije nijansa, već veoma velika razlika.

Da li je zbog toga Drugi svetski rat večno inspirativan za istraživanje?

I Hitler i nacisti bili su kvintesencija zla. Ali to ne znači da su svi na drugoj strani bili savršeni. Nacisti su skoro uspeli da ostvare utopiju, što je dosta teško jer su ljudi nesavršena bića koja ne uspevaju da ostvare ni viziju apsolutnog dobra, ali ni apsolutnog zla. Međutim, nacisti su u tome praktično uspeli.

Da li vas to i literarno inspiriše?

Ne, nisam ga se doticao. Tamo gde sam ga se doticao, bilo je tek uzgred. Kao pisac uglavnom se nisam bavio aktuelnim stvarima, sem u nekim pričama ili baš u Sudbini i komentarima gde uzgred pominjem Vukovar, što su mi srpski desni kritičara i zamerali kao potpadanje pod zapadnu propagandu Ali najbliže vremenu današnjem bavio sam se 1956. godinom. Unazad, išao sam i do Vizantije.

A zašto baš tim temama, a ne aktuelnim trenutkom?

To je teško odgovoriti, jer to nisu krajnje svesni izbori. Mene najviše zanima čovek koji vodi jedan mali život, dok pokušava da se snađe i da se iskaže bolje u određenim vremenskim okolnostima, te su utoliko interesantnija ta zaoštrena doba. Sudbine počinju Napoleonovim ratovima. Kada sam pisao roman, nisam namerno birao vreme slično našem 92/93, ali se ispostavilo da je upravo to. Dakle, to je bilo vreme kada zaspite u jednoj, a probudite se u drugoj državi. To je bilo vreme velikih promena i pretumbavanja. A stanje je bilo takvo ne samo u Jugoslaviji, već i u Evropi i svetu. Takve promene dramatično utiču na svakoga, bilo da mu se sviđaju ili ne. Istorija je zgodna jer ona nudi svašta. Primerima iz istorije, možete da dokažete bilo šta i uvek ćete naći ono što vam odgovara.

Upravo gledamo snimke iz Francuske Da li one govore da je treći svetski rat već počeo i da je nevidljiv, da se vodi drugom metodologijom?

Trenutno se najviše bavim 19. vekom, možda baš idejom da moj sledeći roman bude vezan za 1848. To je bilo vreme velikih zaboravljenih atentata, kada su u Parizu ljudi masovno ginuli. Ako uzmemo to u obzir, ovo danas nije ništa novo i nepoznato, već samo predočavanje stanja da terora ima, i pritisak da cela Evropa bude paralisana strahom od terorizma. Međutim, sada je aktuelno nešto drugo, a to je taj verski momenat. To već zvuči kao rat svetova.

A šta mislite, da li je to zaista rat svetova?

Tu se radi o radikalnom islamu. Smešno je govoriti da li je neko nekoga isprovocirao karikaturom ili ne. Ta radikalna manjina biće uvek isprovocirana. Jedini način da se ne oseća isprovocirano, jeste apsolutno pokoravanje. Mene ljudi koji govore o tome podsećaju na one koji su tridesetih godina govorili kako treba imati razumevanja za gospodina Hitlera. Zato treba biti oprezan sa ratom svetova. To je nešto novo, za razliku od vremena terora i atentata. I ne smemo da zaboravimo da smo poslednjih dva i po veka imali zapravo poplavu atentata u Evropi...

Znači, i ove današnje slike ili 11. septembar biće zaboravljeni za sto godina?

Te priče biće u udžbenicima, ali neće biti u svesti ljudi. Ja trenutno čitam Prusta, koji je govorio o svom turbulentnom vremenu, za koje, da bi se shvatilo, potreban je niz fusnota. Tako će biti i za sto godina, biće potrebno mnogo fusnota da bi se shvatilo vreme u kome smo danas. Mi već živimo u tim budućim fusnotama, one za nas same nisu važne, ali je nama sama priča centralna, od životne važnosti. Šta će o tome neko misliti za sto godina, pogotovo na taj način, uopšte nije tako bitno. Mi od toga danas nemamo ništa.