Istorija se ne ponavlja

Rapidno slabljenje rublje, uprkos dramatičnoj - i naizgled očajničkoj - decembarskoj odluci Ruske centralne banke (RCB) da značajno podigne referentnu kamatnu stopu, prizvalo je avet ekonomskog kraha koji je Rusiju zadesio 1998. Kroz konfrontaciju s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom Zapad, štaviše, tu avet nastoji da oživi. Ali iako nema nikakve sumnje da je ruska ekonomija u problemima, njen potpuni kolaps nije verovatan. Na naftu i gas otpada više od 60 odsto ruskog izvoza, a i najveći deo ostatka izvoza otpada na sirovine. S obzirom na to, skorašnji oštar pad svetskih cena nafte očigledno je predstavljao težak udarac - dovoljno velik da, u kombinaciji sa sve strožim zapadnim sankcijama, dovede do teške recesije. Ali Rusija još nije na putu da postane izgubljeni slučaj - ili barem zasad nije. Današnja situacija je mnogo drugačija od one iz 1998, kada je Rusija istovremeno beležila i fiskalni deficit i deficit tekućeg računa. Samim tim, što je rublja više depresirala, ruski dug je bivao sve veći. Na kraju je bankrot bio neminovan. Nasuprot tome, Rusija je poslednjih godina beležila značajne budžetske viškove, a javni dug je ispod 20 odsto bruto društvenog proizvoda. Istina, izražena u dolarima, zarada od prodaje nafte i gasa - koji predstavljaju najveći deo državnih prihoda - prepolovljena je. Ali je za približno isti procenat pala i ruska valuta, što znači da su državni prihodi izraženi u rubljama ostali približno isti. Slobodni pad u kome se našla rublja iniciran je uglavnom odlivom kapitala. Ruski oligarsi su većinu svog imetka već pohranili u inostranstvu, ali i dalje imaju značajnu ušteđevinu kod kuće. Kako se ekonomska i politička situacija pogoršava, oni će verovatno nastaviti da izvlače novac iz zemlje. Male štediše takođe imaju dobar razlog da svoje uloge pretvore u devize. Ovo je RCB dovelo u neugodnu situaciju. Depresijacija rublje neminovno će podstaći inflaciju, koja je već sada 11 odsto, mnogo više od ciljanih pet odsto. U tom kontekstu, naglo povećanje referentne kamatne stope ima smisla i ruski zvaničnici se verovatno nadaju da će time zaustaviti odliv kapitala - uprkos riziku da bi takva odluka, ako bude interpretirana kao mera čiji je cilj odbrana nacionalne valute, mogla da ima upravo suprotan efekat. Pretnja s kojom se Putin suočava je jasna. Rizikuje da ga snađe sudbina njegovog prethodnika Borisa Jeljcina, koji je bio na čelu države tokom perioda neuobičajeno niskih cena nafte. Sve dosad, Putin je imao sreće, budući da je na vlast došao baš u vreme kada su cene nafte počele da rastu. Mnogi građani Rusije smatraju ga zaslužnim za skoro dve decenije rastućeg životnog standarda nakon višedecenijskog opadanja. Dobra ekonomska sreća koju je Putin uživao, u kombinaciji sa spremnošću da se suprotstavi Zapadu, stvorila je u Rusiji pogrešan utisak da je zemlja ponovo izrasla u svetsku silu. Mnogi u SAD i Evropi veruju da će pojačavanje ekonomskog pritiska na Rusiju pomoći da se Putin sruši s vlasti. To je izuzetno opasno kockanje. Kako životni standard u Rusiji opada, Putinova jedina održiva strategija za ostanak na vlasti biće agresivni nastup na međunarodnoj sceni. Vojne avanture u inostranstvu su, na kraju krajeva, uvek najprivlačnije onda kad gori kod kuće. Ništa od ovoga ne znači da bi Zapad trebalo da ustukne i odrekne se svojih principa. Ali svakako znači kako je došlo vreme za diplomatski pristup koji neće počivati na perspektivi privrednog kolapsa Rusije. © Project Syndicate, 2015.