19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Nastavak kazivanja Mila Spinoze, glavnog junaka naše povesti
27. decembar 1996.
U pokušajima da rekonstruišem šta se sve dogodilo, da vratim film sećanja, da ustanovim kako sam se ja našao u tom hermetički zatvorenom prostoru, ometali su me glad, žeđ i bol.
Po pitanju gladi moje životno iskustvo nije zanemarljivo. Nema te gladi koja će slomiti moj duh i poremetiti psihičku ravnotežu. Naravno, sve to u granicama normalne gladi koja ne dovodi do potpunog iscrpljivanja organizma i kolapsa svih njegovih vitalnih funkcija. Izvesno vreme glad se može potisnuti tako što se svesno neće misliti na glad. Sve zavisi od umne i fizičke kondicije pojedinca. U Indiji ima veliki broj ljudi koji pomoću lične askeze i duhovne koncentracije mogu bez hrane izdržati i po nekoliko meseci.
Opšte iskustvo pokazuje da je žeđ teža od gladi. Turci su Hajduk Stanka mučili tako što su mu za večeru davali jako usoljenu ribu, a onda su mu uskraćivali vodu. Ali, ako čovek zna da je njegov organizam sastavljen od 95 odsto vode, a samo 5 odsto suve materije, onda se i žeđ dugo može podnositi, pod uslovom da ne nastupi potpuna dehidratacija.
Bol u ruci mi se primirio, ali se u oku pojačao. Lako bih izdržao bol da istovremeno nije bilo osećaja gladi i žeđi. Pokušaj da dubokom koncentracijom istovremeno eliminišem i bol i glad i žeđ, uspevao mi je samo delimično i u kratkim vremenskim intervalima. Ako pritisnem glad, mučenje preuzimaju bol i žeđ. Ako obuzdam bol i žeđ onda me zaskoči glad. Brzo sam došao do zaključka da nikakvom psihičkom koncentracijom, askezom ili duhovnim naporom ne mogu poništiti sve odjednom; i glad i žeđ i bol. Prešao sam na sistem eliminacije. Po pola sata (otprilike, nisam imao sat) puštao sam da rade glad i žeđ, a bol sam držao u stanju mirovanja. Onda bih zaustavio glad i žeđ, a pustio bol. Čim bih osetio nepodnošljivost bola isključivao sam ga i ponovo uključivao glad i žeđ od kojih sam se u međuvremenu (dok je radio bol) odmorio. Pravio sam razne kombinacije. Pokazalo se da je bolja kombinacija bol i žeđ nego glad i bol, pa sam kombinovao u tom smislu. Isključim bol na duži period, a glad i žeđ smenjujem svakih pet minuta. Naravno da je i pored moje kontrole bol često upadao u glad i žeđ, kao što je i žeđ znala da uleti u bol. Svaka kombinacija bila je bolja nego sve odjednom. Daleko od toga da sam došao do idealne kombinacije, ali to i nije bio moj cilj.
Setio sam se pokojnog brata Vidoja.
Šta ti je bilo najteže, brate Vidoje?
Najteže mi je bilo kad zaključaju pa ih dugo nema - sve dok ne pomislim da su me zaboravili.
Uhvati me drhtavica: Spinoza, ovi su i tebe zaboravili.
Ali sam telepatski osećao da me načelnik Zoćević nije zaboravio. Živo sam osećao njegovo prisustvo u jednoj od kancelarija gore na spratu.
Čuo sam korake pre nego što sam čuo korake. Sva moja sećanja su nepouzdana ali u to da sam čuo korake pre nego što sam ih mogao (fizički) čuti više sam nego siguran.
I tačno sam znao: Kod načelnika Zoćevića!
Vidim, ne može da me gleda. Naređuje kupanje, čista preobuka.
Uvedu me ponovo.
Načelnik sedi za stolom do prozora, ispod Titove slike u maršalskoj uniformi.
Ja stojim.
Jesi li gladan, Spinoza?
Jesam.
Jesi li žedan, Spinoza?
Jesam.
Boli li te, Spinoza?
Boli, načelniče.
Boli, veliš.
Boli.
I mene boli, Spinoza.
Šta tebe boli, načelniče?
Boli me ruka kojom te ne ubih kao pašče, Spinoza.
Zašto da me ubiješ, načelniče?
Bolje da ga nisam pitao! Načelnik Zoćević skoči, zalete se i udari glavom o zid. Onda se vrati i opet sede. Krv mu se sliva s čela.
Takvu strahotu nisam video.
Znaš li ti, Spinoza, koliko sam ja ljudi ubio?
Ne znam, načelniče.
I bolje da ne znaš!
Bolje.
A šta ti Spinoza misliš: Zašto tebe nisam ubio?
Pa valjda nisi hteo da me ubiješ. Zašto bi me ubio, načelniče?
Hteo sam, Spinoza, hteo sam da te ubijem. Ali sam se uplašio, ruka mi zatajila, moj Spinoza.
Pa bolje što me nisi ubio.
Bolje, veliš?
Bolje, časna reč.
A šta bi bilo da si ti ubio druga Tita, Spinoza? Da li bi i onda bilo bolje što te nisam ubio?
Onda bi bolje bilo da si me ubio. Ali pošto ja nisam ubio Tita onda je bolje što me nisi ubio.
A šta bi bilo da si ti ubio Tita, a da ja tebe opet nisam ubio?
Ali ja nisam ubio Tita, načelniče.
Nisi ga ubio, znam budalo, ali si mogao da ga ubiješ. Imao si šansu kakva se dobija jednom u životu.
Kako da ga ubijem fotografskim aparatom? Nije on mačka, pa ni mačku aparatom nećeš ubiti.
Šta te je sprečilo da umesto aparata poneseš pištolj?
Sprečilo me to što nemam pištolj.
A da imaš pištolj poneo bi pištolj?
Nemam pištolj. Kako mogu da ponesem pištolj kad nemam pištolj?
Znači, da imaš pištolj poneo bi pištolj?
Ne bih poneo pištolj, načelniče. Kako mogu da ponesem pištolj kad nemam pištolj?
Razgovaramo, Spinoza. Mrtvi smo ljudi, ne žurimo nigde, imamo vremena.
Kako smo mrtvi, načelniče, kad smo živi? Ti si živ, ja sam živ, a i Tito je živ.
Tito jeste živ, moj Spinoza. Imao je sreće što ti nisi poneo pištolj. Ali ja i ti smo mrtvi, moj Spinoza. Ti si mrtav jer ću te ja ubiti, budi više nego siguran. A mene će ubiti ONI što sam dopustio da ubiješ Tita. Što te nisam ubio pre nego što si ubio Tita.
Uzdrhtah, vidim, ludak šenuo s uma. A sevnu i misao: Možda je neko izistinski onoga dana ubio Tita u Č., pa svaljuju na mene? Možda je načelnik Zoćević ubio druga Tita? Utom zazvoni telefon.
Predsednik Radičević?... pismo od Tita?... Dolazim, predsedniče.
I otrča dobri ludi Zoćević.
To je ta moja priča. Meni su besplatno operisali levo oko. Vidim, ali slabije nego na desno. Poslali su me u Vrnjačku Banju na oporavak. Pismo od Tita u kome on navodno traži fotografije nikad mi nisu pokazali. Možda je sve izmišljeno.
Načelnika Zoćevića nikada više nisam video.
(K R A J)
27. decembar 1996.
U pokušajima da rekonstruišem šta se sve dogodilo, da vratim film sećanja, da ustanovim kako sam se ja našao u tom hermetički zatvorenom prostoru, ometali su me glad, žeđ i bol.
Po pitanju gladi moje životno iskustvo nije zanemarljivo. Nema te gladi koja će slomiti moj duh i poremetiti psihičku ravnotežu. Naravno, sve to u granicama normalne gladi koja ne dovodi do potpunog iscrpljivanja organizma i kolapsa svih njegovih vitalnih funkcija. Izvesno vreme glad se može potisnuti tako što se svesno neće misliti na glad. Sve zavisi od umne i fizičke kondicije pojedinca. U Indiji ima veliki broj ljudi koji pomoću lične askeze i duhovne koncentracije mogu bez hrane izdržati i po nekoliko meseci.
Opšte iskustvo pokazuje da je žeđ teža od gladi. Turci su Hajduk Stanka mučili tako što su mu za večeru davali jako usoljenu ribu, a onda su mu uskraćivali vodu. Ali, ako čovek zna da je njegov organizam sastavljen od 95 odsto vode, a samo 5 odsto suve materije, onda se i žeđ dugo može podnositi, pod uslovom da ne nastupi potpuna dehidratacija.
Bol u ruci mi se primirio, ali se u oku pojačao. Lako bih izdržao bol da istovremeno nije bilo osećaja gladi i žeđi. Pokušaj da dubokom koncentracijom istovremeno eliminišem i bol i glad i žeđ, uspevao mi je samo delimično i u kratkim vremenskim intervalima. Ako pritisnem glad, mučenje preuzimaju bol i žeđ. Ako obuzdam bol i žeđ onda me zaskoči glad. Brzo sam došao do zaključka da nikakvom psihičkom koncentracijom, askezom ili duhovnim naporom ne mogu poništiti sve odjednom; i glad i žeđ i bol. Prešao sam na sistem eliminacije. Po pola sata (otprilike, nisam imao sat) puštao sam da rade glad i žeđ, a bol sam držao u stanju mirovanja. Onda bih zaustavio glad i žeđ, a pustio bol. Čim bih osetio nepodnošljivost bola isključivao sam ga i ponovo uključivao glad i žeđ od kojih sam se u međuvremenu (dok je radio bol) odmorio. Pravio sam razne kombinacije. Pokazalo se da je bolja kombinacija bol i žeđ nego glad i bol, pa sam kombinovao u tom smislu. Isključim bol na duži period, a glad i žeđ smenjujem svakih pet minuta. Naravno da je i pored moje kontrole bol često upadao u glad i žeđ, kao što je i žeđ znala da uleti u bol. Svaka kombinacija bila je bolja nego sve odjednom. Daleko od toga da sam došao do idealne kombinacije, ali to i nije bio moj cilj.
Setio sam se pokojnog brata Vidoja.
Šta ti je bilo najteže, brate Vidoje?
Najteže mi je bilo kad zaključaju pa ih dugo nema - sve dok ne pomislim da su me zaboravili.
Uhvati me drhtavica: Spinoza, ovi su i tebe zaboravili.
Ali sam telepatski osećao da me načelnik Zoćević nije zaboravio. Živo sam osećao njegovo prisustvo u jednoj od kancelarija gore na spratu.
Čuo sam korake pre nego što sam čuo korake. Sva moja sećanja su nepouzdana ali u to da sam čuo korake pre nego što sam ih mogao (fizički) čuti više sam nego siguran.
I tačno sam znao: Kod načelnika Zoćevića!
Vidim, ne može da me gleda. Naređuje kupanje, čista preobuka.
Uvedu me ponovo.
Načelnik sedi za stolom do prozora, ispod Titove slike u maršalskoj uniformi.
Ja stojim.
Jesi li gladan, Spinoza?
Jesam.
Jesi li žedan, Spinoza?
Jesam.
Boli li te, Spinoza?
Boli, načelniče.
Boli, veliš.
Boli.
I mene boli, Spinoza.
Šta tebe boli, načelniče?
Boli me ruka kojom te ne ubih kao pašče, Spinoza.
Zašto da me ubiješ, načelniče?
Bolje da ga nisam pitao! Načelnik Zoćević skoči, zalete se i udari glavom o zid. Onda se vrati i opet sede. Krv mu se sliva s čela.
Takvu strahotu nisam video.
Znaš li ti, Spinoza, koliko sam ja ljudi ubio?
Ne znam, načelniče.
I bolje da ne znaš!
Bolje.
A šta ti Spinoza misliš: Zašto tebe nisam ubio?
Pa valjda nisi hteo da me ubiješ. Zašto bi me ubio, načelniče?
Hteo sam, Spinoza, hteo sam da te ubijem. Ali sam se uplašio, ruka mi zatajila, moj Spinoza.
Pa bolje što me nisi ubio.
Bolje, veliš?
Bolje, časna reč.
A šta bi bilo da si ti ubio druga Tita, Spinoza? Da li bi i onda bilo bolje što te nisam ubio?
Onda bi bolje bilo da si me ubio. Ali pošto ja nisam ubio Tita onda je bolje što me nisi ubio.
A šta bi bilo da si ti ubio Tita, a da ja tebe opet nisam ubio?
Ali ja nisam ubio Tita, načelniče.
Nisi ga ubio, znam budalo, ali si mogao da ga ubiješ. Imao si šansu kakva se dobija jednom u životu.
Kako da ga ubijem fotografskim aparatom? Nije on mačka, pa ni mačku aparatom nećeš ubiti.
Šta te je sprečilo da umesto aparata poneseš pištolj?
Sprečilo me to što nemam pištolj.
A da imaš pištolj poneo bi pištolj?
Nemam pištolj. Kako mogu da ponesem pištolj kad nemam pištolj?
Znači, da imaš pištolj poneo bi pištolj?
Ne bih poneo pištolj, načelniče. Kako mogu da ponesem pištolj kad nemam pištolj?
Razgovaramo, Spinoza. Mrtvi smo ljudi, ne žurimo nigde, imamo vremena.
Kako smo mrtvi, načelniče, kad smo živi? Ti si živ, ja sam živ, a i Tito je živ.
Tito jeste živ, moj Spinoza. Imao je sreće što ti nisi poneo pištolj. Ali ja i ti smo mrtvi, moj Spinoza. Ti si mrtav jer ću te ja ubiti, budi više nego siguran. A mene će ubiti ONI što sam dopustio da ubiješ Tita. Što te nisam ubio pre nego što si ubio Tita.
Uzdrhtah, vidim, ludak šenuo s uma. A sevnu i misao: Možda je neko izistinski onoga dana ubio Tita u Č., pa svaljuju na mene? Možda je načelnik Zoćević ubio druga Tita? Utom zazvoni telefon.
Predsednik Radičević?... pismo od Tita?... Dolazim, predsedniče.
I otrča dobri ludi Zoćević.
To je ta moja priča. Meni su besplatno operisali levo oko. Vidim, ali slabije nego na desno. Poslali su me u Vrnjačku Banju na oporavak. Pismo od Tita u kome on navodno traži fotografije nikad mi nisu pokazali. Možda je sve izmišljeno.
Načelnika Zoćevića nikada više nisam video.
(K R A J)
