Previše ponude i premalo tražnje

Ko bi posle šest godina globalne krize mogao da pomisli da će većina razvijenih ekonomija plivati u „supi“ od slova: ZIRP, QE, CE, FG, NDR i U-FX Int, zapravo skraćenicama za nekonvencionalne mere monetarne politike. ZIRP (zero interest rate policy) je politika nulte kamatne stope, QE (quantitative easing) su monetarne olakšice, CE (credit easing) kreditna popuštanja, FG (forward guidance) predvidljivost politike centralnih banaka, NDR (negative deposit rate) je negativna kamatna stopa na depozite, a U-FX Int (unlimited foreign exchange intervention) neograničene intervencije na deviznom tržištu. Pre 2008. nijedna centralna banka nije ni razmatrala te mere, a sada su one glavni instrumenti monetarne politike. Samo u poslednjih godinu dana Evropska centralna banka (ECB) je u početku tržištu davala jasne signale o budućem kretanju kamatne stope, potom je fokus premestila na politiku nultih kamatnih stopa, pa prešla na kreditne olakšice, onda je probala i mehanizam negativne kamate na depozite, da bi u januaru donela odluku o programu monetarnih olakšica (čitaj štampanju para). Pre ECB, takve nekonvencionalne politike primenile su centralne banke SAD, Engleske, Japana i nekoliko malih ali razvijenih ekonomija, poput Švajcarske. Nova monetarna politika izazvala je pobunu radikalnih monetarista, koji su u više navrata upozorili da takav ogroman rast globalne likvidnosti može dovesti do hiperinflacije, kolapsa američkog dolara, previsokih cena zlata i jačanja virtuelne valute, bitkoina. Sva ova sudbonosna predviđanja, međutim, nisu se obistinila. Inflacija je još uvek niska i nastavlja da pada u gotovo svim razvijenim zemljama. Zaista, svim centralnim bankama razvijenih ekonomija ne polazi za rukom da dostignu granicu svog cilja, inflaciju od dva odsto, a neke se još bore i sa deflacijom, padom cena. Na sve to, dolar je ojačao u odnosu na japanski jen i evro, cena zlata je od 2013. pala sa 1.900 na 1.200 dolara po unci, dok je bitkoin samo u prošloj godini oslabio za 60 odsto. Nesporno je da većina „katastrofičara“ ima neko realno znanje iz ekonomije, ali koren njihove greške leži u konfuziji oko toga šta je uzrok, a šta posledica. Razlog zbog kog su se centralne banke posle 2008. sve više pribegavale nekonvencionalnim merama je izuzetno spor oporavak. Takve politike bile su neophodne da se suzbiju deflatorni pritisci, uzrokovani bolnim procesom razduživanja ne bi li se smanjili preveliki javni i privatni dugovi. U većini razvijenih ekonomija još postoji veliki jaz - proizvodnja i tražnja značajno su niže od potencijala, zbog čega su proizvođači onemogućeni da podižu cene. I tržište rada je malaksalo: previše radnika juri premalo raspoloživih poslova, dok globalizacija, zajedno sa tehnološkim inovacijama koje smanjuju troškove rada, značajno steže obruč oko radnih mesta i prihoda, što opet stvara dodatni jaz na strani tražnje. Rastuća nejednakost, preko redistribucije prihoda od onih koji previše troše ka onima koji previše štede, dodatno je produbila problem slabe tražnje. Na delu je nesimetrično prilagođavanje između država koje su previše štedele i sada nisu suočene sa pritiskom da moraju da troše više i prezaduženih ekonomija koje su previše trošile, a suočavaju se sa pritiskom tržišta da moraju još više da štede. Jednostavno rečeno, živimo u svetu u kome ima previše ponude, a premalo tražnje. Rezultat je uporni dezinflatorni pritisak, uprkos agresivnim merama monetarne politike. Ono što je možda još važnije je duboko neslaganje sa fiskalnom politikom. Da bi bili efikasni, monetarni stimulansi trebalo bi da budu praćeni privremenim fiskalnim podsticajima, koji sada nedostaju u većini tržišta u razvoju. Čak je i Međunarodni monetarni fond ispravno zaključio da jedan deo rešenja za svet sa previše ponude i premalo tražnje mogu da budu javne investicije u infrastrukturu, koje nedostaju u mnogim razvijenim ekonomijama, sa izuzetkom Kine. Zato će u odsustvu odgovarajućih fiskalnih politika, nekonvencionalne mere monetarne politike ostati ključno obeležje makroekonomskih pejzaža. © Project Syndicate, 2015. (Autor je profesor na Stern School of Business Univerziteta u NJujorku i šef Roubini Global Economics)