Demokratski izbor diktatora

Foto AP

Nigerija je za svojih šezdesetak nesrećnih godina četiri puta postajala demokratija, ali do sada nijedan predsednik koji se kandidovao nije izgubio izbore. U državi u kojoj živi svaki peti Afrikanac, 14. februara je trebalo da se održe prvi izbori sa neizvesnim ishodom na svim prethodnim, pobednik je bio unapred poznat.

Iako istraživanja javnog mnjenja pokazuju da su dva glavna kandidata izjednačena, izgleda da je predsednik Gudlak DŽonatan zaključio da će izgubiti. Iskoristio je nemali uticaj u vojsci, koja je saopštila da zbog ofanzive protiv Boko harama nije u stanju da obezbeđuje glasačka mesta, i tako naterao izbornu komisiju da izbore pomeri za šest nedelja. Na prvi pogled, DŽonatanovi rezultati su impresivni. Ekonomija zemlje je tokom njegove vladavine rasla u proseku sedam odsto godišnje. Nigerija je i zvanično postala najveća afrička ekonomija. Ali sve što je postignuto u najmnogoljudnijoj afričkoj državi, postignuto je ne zbog činjenice da je DŽonatan predsednik već uprkos njoj.

Teško je pojmiti cinizam političke klase u zemlji koja je 13. najveći izvoznik nafte na svetu, ali u kojoj 112 miliona ljudi živi u apsolutnoj bedi, sa manje od 130 dinara dnevno. U januaru, u nedelji kada je Boko haram u Bagi ubio nekoliko hiljada nedužnih ljudi, DŽonatan je na svoj fejsbuk-profil okačio fotografije sa raskošnog venčanja sestričine. Nekoliko dana ranije, otvaranje železničke stanice, sa koje još nije krenuo nijedan voz, nazvao je revolucijom u sektoru železnice, a otvaranje aerodroma opisao je kao delo u slavu Boga i u korist celog čovečanstva. DŽonatan, hrišćanin sa naftom bogatog jugoistoka zemlje, optužio je u julu članove porodica 270 devojčica koje je iz škole Čiboku prošle godine oteo islamistički Boko haram za psihološki terorizam. NJihovo zlodelo je bilo što su odbili da se susretnu s predsednikom pred kamerama jer su shvatili da je reč o marketinškom triku, koji je za račun predsednika organizovala jedna vašingtonska firma za odnose sa javnošću.

Gudlakova supruga Pejšens, bivša učiteljica koju je teško ne opisati kao karikaturu prve dame, naređivala je hapšenje aktivistkinja koje su tražile da vlast nešto učini kako bi otete devojčice bile oslobođene, a tvrdila je i da je otmica devojčica izmišljotina čiji je cilj da bude diskreditovana vlada njenog supruga. U nekoj drugoj zemlji DŽonatan ne bi imao nikakve šanse. Ali, priroda nigerijskih izbora i duboke verske podele sugerišu da on i dalje ima razloga za optimizam.

Na predsedničkim izborima 2007. godine bilo je 30.000 lažnih glasačkih mesta na kojima je glasalo nekoliko miliona lažnih glasača. Četiri godine kasnije, glasalo je nekoliko miliona maloletnika, čija su se imena greškom našla na biračkom spisku. Ovaj put je uvedena obavezna registracija glasača, ali kartice koje su neophodne da bi se glasalo još nisu izdate za dvanaest miliona potencijalnih birača uglavnom u Lagosu i drugim uporištima opozicije. Ne čudi da samo 13 odsto Nigerijaca veruje u izbore.

Poslednji nigerijski eksperiment s demokratijom počeo je 1999. godine. Krajem devedesetih, Nigerijci su poverovali da je uzrok brojnih problema u generalima koji su, s kraćim prekidima, zemljom vladali od 1966. godine. Istini za volju, pomogla je i činjenica da je okrutni vojni diktator Sani Abača 1998. preminuo pošto se predozirao vijagrom, u društvu tri indijske prostitutke koje su za tu priliku stigle iz dalekog Dubaija. Od tada, Narodna demokratska partija vlada zemljom na način koji je Nigerijce naveo da zaključe da postoji nešto gore i od loših generala političari. Mnogi veruju da Nigerija, slično Indiji prošle godine, treba demokratski da izabere diktatora, čvrstu ruku koja će smožditi metastaziranu korupciju i kriminal političke klase.

Ne iznenađuje da Muhamed Buhari deluje kao savršen kandidat.
Ovaj bivši general i pučista je jedini koji je vladao zemljom u njenoj 65 godina dugoj istoriji i koji se nije obogatio. On ne voli novac. NJega ne zanima da pravi pare. Takav vođa treba Nigeriji, izjavio je Haruna Mohamed Jogara, jedan od funkcionera opozicionog Kongresa svih naprednjaka. Buhari pažljivo neguje imidž askete, čoveka u sandalama, u zemlji u kojoj većina uticajnih političara ima satove čija vrednost prevazilazi njihovu godišnju zaradu. Želim Nigeriju u kojoj korupcija više neće vladati našim institucijama i našim nacionalnim ponašanjem, rekao je nedavno u obraćanju predstavnicima opozicionih stranaka. Nasuprot tome, mnogi od onih koji dolaze na predizborne mitinge predsednika DŽonatana ni ne kriju da su tu očekujući pare. Analitičari veruju da je jedan od razloga odlaganja izbora činjenica da se sve češće dešava da, ako pare ne budu podeljene, od desetak hiljada okupljenih, govor predsednika na kraju dočeka samo par stotina ljudi. Na nekim mitinzima su samo žene koje je lakše privući jeftinim poklonima.

Mnogi u Buhariju vide spasioca, ali u verski duboko podeljenoj zemlji ovaj musliman izaziva skoro isključivo ekstremna osećanja ili ga beskrajno vole ili ga preziru. S jedne strane, Buhari je popularan jer je 1983. godine, na početku svoje kratkotrajne diktature, poveo rat protiv nediscipline i uhapsio 475 poslovnih ljudi i političara zbog korupcije u nekim od njihovih kuća su nađene, bukvalno, cele sobe do vrha pune novcem.


Foto AP

S druge strane, sve više hrišćana veruje da su svi muslimani fundamentalisti i da je svako naše zlo bolje od njihovog dobrog. Najgore za Buharija, i mogućnost stvarnih promena, jeste da izbori budu verski referendum u šestoj najmnogoljudnijoj hrišćanskoj zemlji na svetu. Istini za volju, hrišćani imaju razloga da sumnjaju da bi Buharijeva pobeda ponovo pomerila centar moći na islamski sever. Štaviše, čak i neki ugledni analitičari veruju da deo muslimanskog političkog establišmenta ima veze sa brzim rastom Boko harama, pokušajem da ga iskoristi za destabilizaciju hrišćanskog predsednika, ali da se opasna alatka otela kontroli.

Shvatanju da Buhari i Boko haram predstavljaju dva krila muslimanskog političkog establišmenta sa severa doprinelo je i saopštenje koje je u juna izdao uticajni Severnjački forum staraca. U njemu se kaže da DŽonatan pokušava da spreči da sever povrati tradicionalnu poziciju vođstva u Nigeriji, opisanu kao sudbinu koju je Svemoćni poverio stanovnicima muslimanskog severa kao garanciju da će zemlja biti stabilna i bezbedna.

Povrh svega, u državi sa političkim sistemom nalik američkom, predsednik se nalazi na vrhu centralne vlasti koja raspolaže ogromnim prihodima od nafte. Oni pune čak dve trećine budžeta i čine 95 odsto prihoda od izvoza. DŽonatanovoj nameri da ostane na vlasti najviše odmaže činjenica da se nije potrudio da taj ogroman novac podeli ni sa svojim hrišćanima, prvenstveno onima koji žive na severozapadu zemlje, u Lagosu i okolini.

Nigerija je korupcijom ispražnjena, izjedena zemlja. Verovanje da negde na svetu postoji gora i neodgovornija vlast posledica je činjenice da je ljudima teško da pojme količinu novca koja u Nigeriji svake godine biva pokradena i proćerdana. Ugledni guverner centralne banke saopštio je prošlog februara da je za samo osamnaest meseci ukradeno 20 milijardi dolara prihoda od nafte i ubrzo je smenjen. Pokazalo se i da, o kom god infrastrukturnom projektu da je reč, devet desetina sredstava jednostavno bude pokradeno.

Buhari je nedavno na jednom mitingu rekao da ako Nigerija ne ubije korupciju, korupcija će ubiti Nigeriju. Štaviše, ni pojavu Boko harama, pa ni shvatanje da je zapadno obrazovanje loše i štetno koje je istaknuto u (kolokvijalnom) nazivu ove organizacije zapadno obrazovanje je zabranjeno, nije moguće razumeti ako nemamo u vidu koliko su korumpirane i pohlepne (obrazovane) nigerijske elite na svim nivoima od školstva i zdravstva do policije i vrhova vlasti. Za mnoge od miliona nepismenih i siromašnih ljudi, koji su često na ivici gladi, svi koji izađu iz škola organizovanih po zapadnom sistemu i zaposle se u javnim službama ili administraciji su nemoralne osobe koje traže mito, kradu i otimaju. Izuzetaka je toliko malo da, za mnoge, shvatanje da zapadno obrazovanje predstavlja izvor moralne degradacije predstavlja mentalnu operaciju ravnu zaključku da je dva plus dva jednako četiri.

Štaviše, Boko haram se pojavio na severu u saveznoj državi Borno, jednoj od retkih u kojoj krajem devedesetih nije bilo u potpunosti uvedeno šerijatsko pravo, uprkos zahteva muslimanske većine koja je u tome videla jedinu branu kriminalu i kleptokratskoj vlasti koju čine manje ili više prozapadnjačene elite. Muhamed Jusuf, osnivač Boko harama, samo je 2002. godine kanalisao široko prihvaćeno verovanje da zapadno obrazovanje, nasuprot islamskih, kuranskih škola, koči razvoj Nigerije i da ga treba iskoreniti jer je antidruštveno i služi isključivo ličnom bogaćenju. NJegov godinama miroljubivi, ali radikalni pokret koji je tražio više islama i društvene pravde i manje pljačke i korupcije prerastao je u današnju krvoločnu organizaciju isključivo zbog brutalnog načina na koji se nigerijska vojska 2009. godine obračunala sa Jusufom, koji je mučen do smrti, i njegovim pristalicama.

Ne treba gubiti iz vida ni da je Nigerija 33. najsiromašnija zemlja na svetu, ali da je Boko haram nastao na severoistoku, u delu veličine Belgije koji bi, da je nezavisna država, bio peta najnerazvijenija na svetu. To je za nas nezamislivo loš standard života, znatno ispod onog u izbegličkim logorima tokom devedesetih ili u kartonskim naseljima. Ništa na Balkanu ne može da nas pripremi za beznađa koje vlada oko obala nestajućeg jezera Čad, na prostorima gde je ponikao Boko haram.

Sve donedavno, za mnoge stanovnike prosperitetnijeg juga Nigerije, siromašni severoistok je bio na drugoj planeti, mesto koje ih se ne tiče. Ali, rast Boko harama ugrozio je i ključne poljoprivredne centre i hrana je na jugu sve skuplja. Mnogi severnjaci se više ne usuđuju da odlaze u polja i gaje samo koliko je potrebno za opstanak njihovih porodica. LJudi na jugu zarađuju više ali troškovi za hranu su postali toliko veliki da mnogi već žive gore od sunarodnika na severu.

Ipak, korupcija i Boko haram nisu jedini veliki i teško rešivi problemi. Život u Nigeriji obeležen je nasiljem, zastrašujućom stopom kriminala. Nigerija je prelepa zemlja koju svi izbegavaju poslovni ljudi, avio-kompanije, turisti, moreplovci... Nije malo ni onih koji veruju da je najveći problem Nigerije to što prevelika zemlja u kojoj se govori 500 jezika nastala slično Iraku, hirom britanskih kolonijalnih gospodara uopšte postoji. Danas je čak i Nigerijci koji je vole nazivaju greškom istorije i mrtvorođenčetom.

Tri četvrtine stanovnika pripada trima etničkim grupama Hausa, Joruba i Igbo, i podela zemlje na muslimanski sever i dve hrišćanske države na jugu se sve češće pominje kao izlaz iz višedecnijske noćne more. Ali, čak i kada bi bila uspešna i prošla bez reka krvi, tri nove zemlje bi samo nasledile sve slabosti Nigerije, države - greške koja je trajala previše dugo da bi se njene brojne anomalije mogle tek tako izbrisati.

Sve izraženiji fokus na Boko haram podgreva iluziju da je verovatno najokrutnija fundamentalistička organizacija u istoriji uzrok nigerijskih problema. Nažalost, ona je samo simptom i posledica, tragična ilustracija veličine izazova i nemogućnosti da izbori ili dobri diktatori donesu velike promene. Možda bi prvi korak bio da Nigerijci nekako uspeju da izaberu predsednika koji neće biti lopov, samozadovoljni vrhovni komandant moćne kleptokratske mašine koja je okovala njihove živote.