19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Veliki majstor malih uloga, Branko-Ciga Milenković (73) pripada generaciji rasnih komičara, proizašlih iz samog života, koji su već svojom pojavom širili vesele emocije. Boem, šarmer i ljubitelj dobre kapljice, Ciga Milenković ostaće upamćen i kao predani hroničar Beograda, i svoje Čubure. O svom novom kraju, naselju Braće Jerković nerado govori. Razgovor često odlazi nepredviđenim smerom:
- Znaš kad su u Beogradu obučene prve gaće? Jer, one turlije, to su bile lažigaće. A znaš li kako se Kalemegdan zvao u rano tursko doba? Fićirbair: breg za razmišljanje. Evo, sad da pitamo ljude na ulici: Ko je bio gospodar Jevrem, niko neće znati. Ili, gospodar Vučić, koga je knez Miloš zaboravio u lagumima Kalemegdana. Beograd ima 7311 ulica. O nekima ništa ne možeš da napišeš. Trebalo mi je dve i po godine da sastavim zapis “Beograd, ljudi i događaji”, a tri godine za knjigu “Beograd, ljudi i ulice”.
ŠPEDITERAJ: Moj otac bio je komandir žandarmerijske stanice u Cerovcu, selu ispod Oplenca, tamo smo rođeni brat i ja. Neposredno posle rata krio se u zemunici. Dođu komunisti, pitaju: Gde je Ilija?! - Otkud znam? - kaže majka. Posle je proveo u zatvoru nekoliko godina, i bio prinuđen da u Mladenovcu čisti cipele. Brat i ja smo to doživeli kao porodičnu sramotu, otišli smo, i nikad se nismo vratili.
Jedne noći, u jesen 1944. bugarski vojnici su pobegli iz Mladenovca. Ostavili su oružje, kazane i 150 konja. Ja sam uhvatio 30 konja, prodavao ih seljacima, i menjao za namirnice. Jednog malog, Bidžu, ostavio sam sebi. Nabavio sam i špediterska kola; kad sam sa njima došao u Beograd, parkirao sam ih pored Bajlonijeve pijace. Rano ujutro odlazio bih na Železničku stanicu, sačekivao seljake i dovozio ih na pijacu. Tako sam se izdržavao. U pola osam bio sam u Učiteljskoj školi, u Narodnog fronta. Ali, na polugodištu - 11 jedinica. Izbace me iz škole. Kud ću, gde ću, u novinama vidim oglas, da se u Novom Sadu otvara glumačka škola. Prodam Bidžu i špediter, sakrijem se u teretni voz, pravo za Novi Sad. Ali, nisam znao za tunel ispred Novog Sada, bio sam u otvorenom vagonu, umalo se nisam ugušio od dima iz lokomotive. Dođem tamo, vidim 250 mladih se prijavilo na konkurs - ko će mene da primi!? Tri dana i noći trajalo je polaganje, šta sam govorio, nemam pojma. Sreća moja da je za klavirom bila jedna Ruskinja, a pored klavira stajala je gitara. Kažu: Je l’ znate nešto da nam odrecitujete? Brže-bolje krenem ka onoj gitari, rekoh: Mogu nešto i da vam odsviram! I otpevam pesmu: “Ne udaj se bela Rado, još si dete mlado”. Ona mi je pala na pamet. Kažu: Ovaj je dobar, ne treba više! Posle saznam da je to bio Rakitin, i sve pozorišne ajkule. I ja sedmi na spisku primljenih - super!
MIKA ANTIĆ: Dok je trajalo to polaganje, upoznao sam Miku Antića. Spavali smo na Ribljoj pijaci, ispod betonskih tezgi. Tu se prodaje čuveni futoški kupus sa kog se odbace oni prvi krupni listovi; sećam se kako ih Mika gura podglavu, da mu budu jastuk.
Znaš, u vojvođanskoj žitnici nagledao sam se svega, za ceo život. Upamtio sam, u hotelu “Vojvodina” u jelovniku je najjeftinije bilo nešto što se zvalo pajšla. To su sitno iseckani krajevi bele džigerice, koji se obare, i posluže sa kiselim mlekom. A u baru hotela “Park”, svirao je mađarski orkestar, čuvena braća Torma. Miku i mene nisu puštali, nismo imali pare. Ono malo što zaradimo, od unošenja drva i uglja, odmah popijemo. Međutim, niko nije mogao da nas spreči da uđemo kad je tamo počeo striptiz, 1950. Evo, kako: za šankom sede tri dame, oko ponoći izađe šanker sa kanticom i svakoj dami ispod barske stolice sipa vodu. Vrati se za šank, dâ rukom znak, i orkestar svira tuš. E, onda, šanker, Šani Bađi, damama kaže: Gospođica, nije tu NJC, vi ste se ovde pomokrili - to ne može! Sad, braća Torma sviraju, ove ustaju, idu od stola do stola, i pokazuju: Evo, pogledajte! Sve je suvo - on laže! Na vratima stoji milicioner, vidi stvarno da je tamo nešto mokro, i pusti dame da se pravdaju. Mika Antić, oduševljen. Kaže: Kakav štos! Desetak godina kasnije, Mika radi svoj film “Doručak s đavolom”. Sedimo kraj Obedske bare, Mika pita Paju Vujisića: Da l’ je Đavo oženjen? - Jebeš mu mater, kaže Paja, otkud znam! A, Mika, kaže: Pa, odakle mu onoliki rogovi?! Bio je boemčina, ali umeo je i da se podvuče komunistima. Kompromisi dođu sami, ko je blesav da ne uđe u Partiju?! I ja sam sto puta hteo samo nisu me primali. Ali su me dobro zeznuli: igrao sam samo epizode, što niko nije hteo, ni mogao. A oni su sebi, na partijskim sastancima, delili velike uloge. Sve što sam saznavao, bilo je na oglasnoj tabli. Onaj poslednji na spisku, to je Ciga Milenković. Znači, igram osmog stražara, devetog razbojnika, tridesetog šustera.
POPA I GROBAROV: Kad sam završio školovanje u Dramskom studiju, 1954, postao sam glumac-lutalica. Znate onu izreku: Toga nema ni na Vrškoj čuki! E, ja sam i tamo glumio. Najbolje mi je bilo u Šabačkom pozorištu; iz okolnih sela uvek su tražili predstave u kojima sam igrao, a dočekivali su me aplauzom, i slaninom. U provinciji je najgore kad se igra pred praznom salom, a to se često dešavalo. Na kraju mi se smučilo da budem provincijski glumac. To je čovek od samog sebe osuđen na večitu robiju.
Najdraže mi je što sam se družio sa najvećim književnicima, pesnicima, novinarima, bilo je i nekoliko akademika, i slikara, pravi boemi. Imao sam dobrog druga, Slobu Damjanovića, pesnika iz Inđije; družio sam se i sa Vaskom Popom, kratko vreme. Jer, on niti je pio, niti jeo. Nekako, uvučen u sebe, nejasan mi je bio. Jednom su nas dvojicu izbacili iz šinobusa, kad smo išli na priredbu u jedno selo iza Pančeva. Stojimo u blatu, vidimo paora kako ore u njivi, i zakukamo: Oćeš da nam prodaš konja!? Oće on, istresamo sve pare koje smo imali, dade nam konja. Dojašemo do onog sela, Vaska odvedu na priredbu, a ja udarim po dudovači u seoskoj kafani. Seljaci merkaju konja, i pogodismo se. Izbroja pare, donesu pihtije i rakiju, ja zaboravim na priredbu. Kad, evo ga Vasko, kaže: Što si ga prodao za tolke pare, kad smo platili mnogo manje?! Izrezili me čovek, i još natera da vratim razliku. Pesnička duša.
Od Jaše Grobarova i njegovog pajtosa Save Jokića, nema ti spasa, ne možeš da im utekneš. Jednom, Vlada Vib i ja bili smo na nekoj umetničkoj svečanosti u Budvi, pa skoknemo do Petrovca. Kupimo vino, jedva se ušuškamo između golaća, i pokrijemo novinama. Kad, ide jedan iz daljine, ispreskače sve na plaži, dođe do nas, podigne novine, i kaže: A, tu ste! - Jaša Grobarov!
STUPICA: U “Koštani” sam igrao sa Dobricom Milutinovićem, Grkljana, Koštaninog oca, on je igrao Mitketa. Reditelj, Rajko Vesnić, kaže: Moraš da budeš na sceni, da paziš Dobricu. Imao je limenu tabakeru, punu “drave”, koju je pušio na muštikli. I sve vreme sam ga imao na oku, da ne zapali kulise. A jednom, igraju Dobrica, Milivoj Živanović i Ajvaz, u “Hasanaginici”. Ulazi na scenu Ajvaz, kaže: “Buenos Ajres, Hasan ago!” - “Los Anđeles, Murat beže”, odgovara Dobrica. Ajvaz je gostovao u Zrenjaninu, a znaš kako je, mora da se popije pre predstave, zbog kulisa, prašina je to. Neko je pio pre predstave, neko posle, neko i pre i posle. Ajvaz recituje Petra Preradovića: “Mili Bože, kud sam zaš‘o!” Pa ne može da se seti nastavka: “Mili Bože, kud sam zaš‘o...” Hu, uhuhuh, kašlje. - Mili, Bože... A, baba iz prvog reda, kaže: “Ta, u Bečkereku ste, dete, u Bečkereku!”
Igrali smo “Mletačkog trgovca”, u Srpskom narodnom pozorištu. Šajloka je igrao Dobrica Milutinović, ja sam igrao Kneza od Maroka. Kad se predstava završila, priđe Stupica, kaže: Cigo, dođi u Jugoslovensko dramsko!” Nije trebalo da mi kaže dva puta, jer tamo je bila glumačka elita iz cele SFRJ. Stupica je bio pravi umetnik, predivan čovek ali, bez Komunističke partije, teško bi šta uradio. Dedijer je to napisao u memoarima, da je Stupica 1942. skrivao Tita u biblioteci u LJubljani. Posle je imao kart blanš, mogao je da radi šta hoće. Renovirao je Narodno pozorište, pa je osnovao JDP i Atelje 212. Ono je u početku bilo smešteno u jednoj sali, u zgradi “Borbe”, imalo je 212 stolica. Angažovao je dve klase mladih glumaca ali dugo su noseće uloge igrali prvaci JDP-a. Onda je Stupica kupio zgradu gde je sada Atelje, i renovirao je. Alal mu vera, napravio je tri teatra. Ali, mogao je. Kasne plate, on samo okrene telefon: “Kardel, zakaj ne stižu plate?” - Odmah stižu.
|
Kazablanka Prošao sam svet, od Vladivostoka do Zanzibara. Znaš kako izgleda Kazablanka? Kilometrima oko luke nalaze se bordeli, beli se more od prezervativa. A motorni čamci s mrežama samo ih izvlače, do sutra. |
Nemam ja neku ulogu, za koju bih rekao da je obeležila moju karijeru. To su sve male, ništavne uloge. Dobro, jeste, to su epizode koje su davale boju predstavama. Koje je trebalo osmisliti, napraviti ih. A, to, slušaš, vidiš da je to neverovatna ekipa, sve sam umetnik. Znate šta je to raditi sa Milivojem Živanovićem, ili recimo Marijom Crnobori, sa Plešom? Čujete ton predstave, malo osetite kako zvučite, i udenete se. A, niko nije ni hteo da igra te male uloge. U jednom mesecu imao sam predstava koliko ima dana. U JDP-u igrao sam u 7000 predstava. Igrao sam i u 93 filma. Eto tu je i Zlatna arena, za epizodnu ulogu u filmu “Opklada”, Zdravka Randića, 1971. Ima tih nagrada dosta, ali nema para: Izvolite plaketu! Žan Gaben je snimio samo sedam filmova, pola Provanse bilo je njegovo. Da mi majka nije ostavila stan, deca i ja ne bi imali gde da živimo. A, znate kako su prolazili glumci komunisti - kako napravi dete, sutradan dobije veći stan. Ima onih koji su dobili i po nekoliko stanova. Znaju oni ko su.
Nema većih lažova od reditelja. Pazi, to je miran, tih čovek, intelektualac, a lažov i prevarant kakvog nema. Tu je neki scenario, i sad, on, kao, podučava te: Ovde ćemo malo jače, pa ćemo da denfujemo... Zajebava te, a ne govori o novcu, o honorarima. Srećom, dosta su se radile koprodukcije, pa si mogao da uzmeš neku kintu. Kad se snimao “DŽingis-Kan”, Entoniju Kvinu sam svaki dan, na šahu, uzimao dinarsku dnevnicu. Jedino je Žika Pavlović bio pravi umetnik, o drugima nemoj da me pitaš.
I glumci lažu, pa razvaljuju. Nema ko me nije slagao. Znam samo dva glumca koji imaju karakter: Stevo Žigon, i čovek s kojim sam delio garderobu, Ivan Jagodić. Svi drugi, ma kakvi, još nije zinuo već te je slagao. Družio sam se sa Ademom Čejvanom i Pajom Vujisićem, koji je u životu bio isti kao i na filmu. Nije mogao da igra u pozorištu jer nije mogao da izdrži ceo čin, dva sata u kontinuitetu. A ništa lakše, nego igrati na filmu. Snimaš kadar tri minuta, odmaraš se dok se namesti druga scena, pročitaš šta treba da kažeš, i teraš dalje.
ČARLAME: Ove serije, koje se sad snimaju, to uopšte nije smešno. Kao humoristički program!? E, moj Miko! Lako je dramu igrati, drama je svaki dan, i ceo život. Komedija je nešto drugo. Pita me jedan: “Oćeš da igraš, je l’ imaš deset hiljada evra?!”- Nemam, bre, odakle mi! “Evo, daj pare, kad se obrne film, dobićeš procenat!” Sad hoću da izdam knjigu “Čarlame”, 900 mojih aforizama. Ali, treba mi 200 hiljada dinara, treba tona i po hartije, 400 kila samo za korice. To ću sam da rasprodam, jer ako odnesem u knjižaru, nikad neću da vidim pare. Pre neki dan, nisam znao da li da se smejem ili plačem, čujem da je u Pirotu zatvorena jedina knjižara. Piroćanci će držati knjigu u rukama samo kad im neko dâ, da mu je pridrže. I, u Smederevu, isto. I sad, kao, idemo u Evropu!
Eto, 50 godina radnog staža, pa bilo bi red da me se neko seti, da kaže: Cigo Milenkoviću, izvol’te ček, idite 20 dana u banju! Da se odmorite jer ste toliko godina stajali na daskama. Sedi malo, dani dušom! Umesto toga, treba da mislim kako ću da platim struju. Toliko sam ljut! Ko želi celog veka da bude siromašan, da nema ništa, najbolje je da ide u pozorište. Neprijatno mi je da kažem kolika mi je penzija, a dale su mi je kolege, komunistički glumci. Oni i sad igraju, i nije ih sramota da na svečanostima stoje pored patrijarha. I još stave krstove oko vrata.
