Nalik bubi u opojnom prahu

Lovci na blago bili su uostalom brži od mene. U grobnici usečenoj u padinu sedim i pušim, saopštava nam narator priče Švapsko groblje koju je Uglješa Šajtinac napisao u zimu 1995. Kratka proza iz zbirke Čemer opisuje kako se glavni junak spustio u kosturnicu i ostavio pola prsta ispod teškog kamena u srcu kapele, pokušavajući da se domogne naci-blaga o kojem je maštao kao dečak. Još je pre dvadeset godina njegov pripovedač rekao: Ja iz duše svoje tražim izlaz, kapiju gvozdenu... i urezao u prozu reči utroba, škrgut zubima. Tragove tih motiva pronalazimo i u Šajtinčevoj najnovijoj knjizi Banatorijum (izdavač: Arhipelag).

Prilikom posete Solunu na stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata, pisac je siguran da tu neće pronaći svoj zaplet, jer ga groblja koče; osećam mrtve i smetaju mi turisti. Kao u Švapskom groblju, prepoznaje nekakav drugi život, na dnu, u šupljim kostima, gde još ima života za sićušna morska bića. U Banatorijumu opet nalazimo igru s mrvicama avanturističkog žanra. Ne samo u citatima DŽeka Londona ili dijalogu iz Blaga Sijera Madre. U uvodnim pasusima, likovi se uvlače u olupinu stare zgrade

Postoje u novoj prozi Uglješe Šajtinca radnje koje se stalno ponavljaju, poput oblačenja dukserice kupljene kod Kineza, ili majice (pamuk uvozni, print: Florida), ali ono što neke od ovih priča čini zaista odličnim jeste piščeva hrabrost da duboko zaroni u stvarnost, vrati se i opiše njen odraz. Najpre donosi slike sa severa, prašinu, tugu, memlu, težak vazduh iz nekadašnjih kancelarija, mozaike banatskih sela sa sve manje kamenčića svake godine, da bi potom napravio sjajnu skicu onoga što njegovi junaci zapravo vide u takvim krhotinama.

Na primer, olupina zgrade, s prvih strana, gigantska je školjka, kornjačin oklop, utroba neke ogromne oklopljene životinje u kojoj su se nekad sporo i značajno, poput šestonogih zglavkara, kretali činovnici u štofanim pantalonama. Kada iz banje kraj nakrivljene barake upala je u zemlju i stoji kao odbačeni deo svemirske stanice. Kao u ogledalu, pričinjava se džinovski skelet panonskog kita, a kako knjiga odmiče, čak i otvorena stranica u vordu liči na ždrelo, spremno da proguta. Junak postaje nalik bubi koja se valja u opojnom prahu.

Ovakvi tihi odrazi stvarnosti važni su zbog toga što se postepeno materijalizuju, postupno šire, gutaju ostale motive, sve dok ne preuzmu storiju. Upravo kada autor odluči da se uhvati ukoštac s najstrašnijim slikama svakodnevice, dolazi do efekta koji bismo mogli nazvati spajanjem bića i senki (kako to neko tiho kaže). Petogodišnji dečak pravi od plastelina figuru dinosaurusa koju će otac zgnječiti udarcem šakom o sto. Ostaće samo bezoblični ostaci, slični onima koje prepoznajemo na severu, na morskom dnu, od kojih se u Banatorijumu prave oblici.

Uglješa Šajtinac (Zrenjanin, 1971) književnik je posebnog dara, opuštene ruke, jakih slika i lirskog izraza koji je u većini priča pažljivo premeren. Upravo jedna od storija pokazuje da su njegovi doživljaji sveta toliko snažni da jednostavno ne trpe koncepte ili prozu čiji bi temelj bio u igrama reči. On ne izbegava dijalekt ili sleng retko kad pretera; u Banatorijumu je duhovit, tamo gde za crni humor ima mesta.

Usput, povremeno se čuje muzika s kasetofona, oseća duh osamdesetih i na mozaik, sastavljen od kamenčića i odraza, dodaju sećanja iz detinjstva. U takvoj igri treba zastati pred miražima ogromnih čeljusti, ždrela, oklopa gigantskih reptila i džinovskih školjki, pa stajati nepomično, poput junaka na nekakvom pomenu koji gleda šljuke na jezeru i primećuje kako njihov odraz stvara iluziju da je reč o kartama za gatanje. Nekakvim slikama koje u tom poretku treba nešto da znače.