Krv Srbije i ishrana Akademije

„Divno, hrabro“, piše on. „To me podseća na ’Odeljenje za borbu protiv kriminala MUP’. I na moj omiljeni Zavod za transfuziju krvi Srbije. Ovo poslednje verovatno potiče od ustezanja da se kaže Srpski zavod, ili Republički zavod, ili Zavod Srbije za transfuziju krvi.“ Mene je doktorov primer podsetio na Milana Šipku i njegovu „Zanimljivu gramatiku“ (Beograd–Novi Sad 1999). Šipka je u novinama zapazio naslove kao „Studija o ishrani Akademije nauka DR Nemačke“ ili „Konferencija o bezbednosti plovidbe u Londonu“. Da je odredba „o ishrani“ stavljena na kraj naslova, ili da je rečeno „Londonska konferencija o bezbednosti plovidbe“, ne bi se stekao utisak da neko ispituje šta jedu nemački akademici, niti da je opasno ploviti po Temzi. Zoranka Karapavlović šalje mi jedan isečak iz „Blica“, s naslovom: „Svako dobije što na kraju zasluži“. Verovatno su posredi bili tehnički razlozi, jer je naslov u dva reda, pa se htelo da obe polovine budu jednake. Naravno, kao što ističe naša čitateljka, jedini logičan red reči je „Svako na kraju dobije što zasluži“. Prof. LJubomirki Krkljuš zapao je za oko česti izraz “metar kvadratni“. „To nije baš pogrešno,“ piše ona, „ali meni zvuči neprikladno i arhaično! Ne mogu nikako da se setim kada je kvadratni metar postao metar kvadratni, a ne mogu da se domislim ni zbog čega. Kubni metar se ređe pominje, pa se valjda nije još našao neki reformator da i to promeni!“ Ja mislim da je „metar kvadratni“ nastalo doslovnim čitanjem skraćenice m2. Bar u pisanom jeziku, trebalo bi ga izbegavati. Pridev posle imenice u srpskom je uobičajen samo u poetskom, arhaičnom ili crkvenom stilu, a ničega svetog, starinskog niti poetičnog nema u merenju površine.