Između Brisela i Meke

Dugo najavljivani „turski april 2015.“ - mesec u kome se obeležavaju dve važne stogodišnjice, velike pobede na Galipolju i stravičnih pogroma u kojima je sistematski stradalo milion i po Jermena – počeo je, zapravo, 31. marta. Prošlog utorka Tursku je zadesilo nekoliko neverovatnih događaja, a samo u jednom danu osamdesetmilionsku naciju šokirale su vesti koje bi, u bilo kojoj drugoj zemlji, novinske stupce punile nedeljama i mesecima. Prvo je, gotovo čitav dan, cela zemlja ostavljena bez struje. Od Jedrena na severozapadu, do Vana i Hakarija na krajnjem jugoistoku današnje Turske, stao je normalan život. Stali su vozovi, fabrike, liftovi, nastala panika u bolnicama i saobraćaju. Dok je svakidašnji život stajao u mestu, jedan za drugim, odvijali su se traumatični događaji. U trenucima kada je istanbulski sud izricao oslobađajuću presudu za dvesta trideset i šest, na dugogodišnje zatvorske kazne već pravosnažno osuđenih, starešina Turskih oružanih snaga (TOS), godinama optuživanih za pokušaj državnog udara na demokratski izabranu vlast predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, u neposrednoj blizini odvijala se prava drama. Dvojica naoružanih pripadnika Revolucionarnog narodnooslobodilačkog fronta, pod još nerazjašnjenim okolnostima, ušetali su u dobro obezbeđenu zgradu tužilaštva, popeli se na šesti sprat i za taoca uzeli Mehmeta Selima Kiraza. Tužioca koji je istraživao politički osetljiv slučaj policijskog ubistva maloletnog Berkina Elvana, pripadnika manjinskih Alevita, koji je stradao tokom Gezi protesta 2013. godine. Posle osam sati neuspešnih pregovora sa policijom, stradali su i tužilac Kiraz i njegovi otmičari. Predstojeći parlamentarni izbori, zakazani za 7. jun, svakako predstavljaju neposredan povod za sve napetiju atmosferu u Turskoj. Puškaranje na centralnim ulicama i trgovima najvećih gradova postalo je svakodnevica. Puca se na sve strane, najčešće na policiju, čak i na fudbalere suparničkih timova. Međutim, dublji uzroci rastrojstva leže na drugoj strani. Kada su 2011. godine, trećom uzastopnom pobedom Erdogana i njegove Partije pravde i razvoja (AKP), popustile sve stege starog sekularnog režima, mnogi, decenijama gvozdenom rukom suzbijani problemi pokuljali su na površinu. I u unutrašnjoj i u spoljnoj politici Turske sve je u vazduhu. A sva pitanja - versko, kurdsko, alevitsko, kao i ključnih svojstava političkog režima i oblika državne vlasti - ostaju otvorena. Najveći izazov današnje Turske predstavlja položaj islama u društvu, odnosno zamršen odnos vere, politike i države. Turski sekularizam, koji je, prethodno ukinuvši kalifat, kao jedan od stubova moderne republike uspostavio Ataturk, nije isto što i sekularizam potekao iz Francuske revolucije 1789. godine. Za razliku od laicizma utemeljenog u Evropi, gde je država odvojena od crkve, u Turskoj je, sticajem različitih istorijskih okolnosti i posebnosti islama kao religije, vera pod potpunom kontrolom države. Turski imami su državni službenici čije se zarade isplaćuju iz budžeta, a njihovog poglavara, čija je zvanična titula direktor Uprave za verska pitanja (Dijanet), imenuje vlada u Ankari. Islam je konstantna kategorija u turskom političkom životu, i za njegov položaj u društvu, kao i odnos prema politici i državi, Turska još traži odgovor. Nerešen status Kurda, njih najmanje petnaest miliona koncentrisanih uglavnom na jugoistoku današnje republike, više ne može biti posmatran samo kroz prizmu turske unutrašnje politike. Kurdi su u poslednjih deceniju i po, prevashodno u Iraku i Siriji, iskoristili svaku priliku da, kao sve jedinstveniji politički faktor, učvrste svoj položaj. NJihovim pozicioniranjem kao pouzdanog saveznika SAD na Bliskom istoku, u osetnoj meri porastao je pritisak na Ankaru da ovom decenijama obespravljenom narodu dâ odgovarajući status. Pregovori sa utamničenim vođom Radničke partije Kurdistana (PKK), Abdulahom Odžalanom, sasvim je izvesno, na duge staze ne mogu iznedriti održivo rešenje za otvoreno kurdsko pitanje. U Turskoj postoji još jedna značajna manjina – Aleviti, šiitska sekta koja se snažno zalaže za sekularizam, jer im je on jedina zaštita od dominacije većinskog sunitskog stanovništva. Najveća opoziciona stranka, Ataturkova Republikanska narodna partija (DŽHP), oduvek je bila zaštitnik Alevita, a na poslednjim unutarstranačkim izborima pripadnici ove zajednice zauzeli su i najznačajnije pozicije u partijskom establišmentu. S obzirom na to da vladajuća AKP u unutrašnjoj i spoljnoj politici sve otvorenije nastupa s pozicija pansunitskog islamizma, turska politička scena postepeno poprima obeležja bliskoistočnih komšija, gde političke stranke više predstavljaju paravan za versko sektaštvo nego zastupnike savremenih ideologija desnice i levice. Pritisnut korupcionaškim aferama, za koje ga optužuje uticajni Hizmet, tajnoviti verski pokret na čijem se čelu nalazi pensilvanijski imam Fetulah Gulen, političar Erdogan je, u poslednjih godinu i po dana, otpočeo proces opreznog približavanja nekada svemoćnoj armiji. Otuda oslobađajuća presuda za nekoliko stotina admirala, generala i drugih visokih starešina turske vojske, koja je, u senci otmice tužioca Kiraza, prošla gotovo nezapaženo. Državnik Erdogan, s druge strane, shvatio je da bez moćne armije, čiji je ugled sistematski urušavan od početka njegove vladavine, Turska nije u stanju da bude faktor u svetu u kojem je govor sile najpouzdanije sredstvo sporazumevanja. Odatle njegov pokajnički govor kojim se, nudeći ruku izmirenja armiji, 23. marta obratio njenim najvišim ešelonima na Ratnoj akademiji TOS. Spoljna politika Erdoganove Turske takođe se nalazi na svojevrsnoj vododelnici. Rastrzana unutrašnjim previranjima, odbačena od strane Zapada kome je bila okrenuta u poslednjih devet decenija, Ankara je jedan od najvećih gubitnika tzv. Arapskog proleća. Ambiciozna politika „nula problema“ ishodovala je rezultatom „nula prijatelja među susedima“. Turska, tražeći sebe i svoje mesto pod suncem, neće raskidati sa članstvom u NATO, niti će, iz taktičkih razloga, dosledno se pridržavajući principa „bazar politike“, prva odustati od punopravnog članstva u EU. Ali, za Erdoganova vakta, nije zamisliv povratak na staro vreme, kada je Turska, sa grozničavom zabrinutošću, čekala odluke koje će veliki doneti u njeno ime, a za svoj račun. Isključena iz pregovora o iranskom nuklearnom dosijeu, ignorisana u gorućoj sirijskoj krizi, usamljena u osudi svrgavanja demokratski izabranog predsednika Egipta, Turska je danas jedina članica NATO koja se nije pridružila sankcijama protiv Rusije. Erdoganova pobeda na predstojećim parlamentarnim izborima ne dovodi se u pitanje. Uz ekonomiju, koja iz godine u godinu beleži rast, naruku mu ide i slabost opozicije, nesposobne da ponudi jasnu alternativu. Ako ne osvoji dve trećine poslaničkih mandata potrebnih za promenu ustava, kojom bi legalizovao na mala vrata uveden predsednički sistem kao oblik državne vlasti, Erdogan ulazi u opasnu zonu. U ovom hodu po tankoj žici, dok jednovremeno žonglira sa nekoliko najkrupnijih rekvizita, promena ustava donela bi predsedniku Turske dozu izvesnosti i značila isto što i sigurnosna mreža pod nogama hodača po žici. Razapeta između Istoka i Zapada, sekularizma i islama, demokratije i autokratije, Ataturka i osmanskog nasleđa kao sve očiglednijeg centra gravitacije, Erdoganova Turska upustila se u potragu za ekvilibrijumom koga nema. Sve, sem njegove pobede na izborima, je pod znakom pitanja. Splet svih ovih okolnosti, zasada, Erdoganovu Tursku održava na žici i bez sigurnosne mreže. A i najveća pobeda, baš kao ona na Galipolju, može biti Pirova. Autor je bivši ambasador Srbije u Turskoj