Nepotrebne peripetije

Foto Pablo Ferro/Żivanović

Retko se koja premijera očekivala sa tako velikim nestrpljenjem kao što je slučaj sa Romeom i Julijom u zajedničkoj produkciji beogradske Radionice Integracije i prištinske Qendra multimedia. Radionica Integracije već godinama je gotovo jedini centar, koji se između ostalih aktivnosti, strategijski osmišljeno i temeljno bavi inkluzivnim programima sa osobama sa invaliditetom, uključujući vrlo često u taj rad vrhunske umetnike. Producirali su i pet pozorišnih predstava, od kojih i Dok nas smrt ne razdvoji Mire Furlan a u režiji Mikija Manojlovića, koja je uvrštena u ovogodišnju selekciju Sterijinog Pozorja.

Qendra multimedia je s druge strane jedna od najznačajnijih organizacija koja se bavi raznovrsnom kulturnom produkcijom u Prištini, s posebnim naglaskom na preispitivanje društvenih i istorijskih fenomena, a najpoznatija je po produkciji predstava nastalih po tekstovima dramaturga Jetona Neziraja. Projekat Romeo i Julija izazvao je veliku pažnju ne samo zbog zaista all stars ekipe koja ga ostvaruje, već i zbog očiglednog političkog i društvenog konteksta. Saradnja Beograda i Prištine, pa još na drami koja je tako bremenita za našu svakodnevicu momentalno primenjivim konotacijama, činjenica je koja već sama po sebi nosi izvanrednu simboličku težinu. Doduše, ta angažovanost se u potpunosti poklapa sa trenutnim razvojem političke situacije na tom polju.


Foto Jelena Stanković

Da je reč o projektu koji ima državni značaj bilo je jasno na premijeri održanoj u Narodnom pozorištu kojoj su prisustvovala čak četiri ministra iz trenutne vlade kao i brojni ambasadori Evropske unije. U tom kontekstu teško je, a možda i nepotrebno, razdvojiti čisto umetničke kvalitete ovog projekta od onih koji podrazumevaju politički i društveni angažman, koji se prepliću i jedan drugom služe. Sam izbor i tretman Šekspirove tragedije za projekat ovog tipa nam govori o verovatno mudroj odluci da se ne pokušava nikakvo nasilno približavanje dve toliko duboko razdvojene političke i društvene stvarnosti, već da se sama činjenica da je saradnja moguća postavi kao nulta tačka nekakve nedefinisane bolje budućnosti.

Jezik, razumevanje, komunikacija je ono što se suštinski problematizuje u ovom čitanju slavne tragedije. Jednostavnom odlukom da se predstava izvodi na srpskom i albanskom jeziku bez titlova, reditelj Miki Manojlović je publiku primorao da pokuša da razume i doživi događanja na sceni na drugi način, preko gesta, emocije, pokreta. Pa i tada, tokom čitavih scena izvedenih na albanskom, tu i tamo su ubačene neke reči koje razumemo, kao ključevi preko kojih nam reditelj sugeriše da uvek postoji način da razumemo jedni druge, ili bar da razumemo šta nam se dešava. Ta problematizacija samog jezika svakako je dobra ideja, koju je ipak, u tako zapletenoj priči kao što je Romeo i Julija, bilo teško sprovesti u potpunosti. Čak i ovako dramaturški sveden, pojednostavljen, svima poznat narativ, često odvuče na svoju stranu, te se ta jednostavna delotvornost pristupa gubi u meandrima za ovaj koncept nepotrebnih peripetija.


Foto Jelena Stanković

Što je šteta, jer smo nekako stali na pola puta, niti smo videli neko novo tumačenje poznate tragedije, niti je ta tragedija dobila punu lokalnu težinu navedenim intervencijama. Efektna i funkcionalna, minimalistički pojednostavljena scena (Branko Hojnik), živi bend koji muzikom prati i podvlači dešavanja na sceni (kompozitor Vladimir Pejković), koreografska stilizovanost pokreta (Sonja Vukićević) kao i povišena glumačka ekspresivnost ansambla uspostavljaju jedinstvo koncepta. Julija Milice Janevske iznenađujuće je odlučna i snažna, Romeo Albana Ukaja nagoveštava unutrašnje lomove i strasti, a u epizodama posebno je bio upečatljiv Nebojša Glogovac u možda najefektnijoj i politički najdirektnijoj sceni primoravanja Julije na neželjeni brak. Na kraju predstave svi zidovi padaju, čak i oni koji nisu vidljivi, te se glumci mešaju sa publikom, upoznaju, nude ih kolačima. Pozorište je, bar na sceni, uvek uspevalo tamo gde politika nije.