Amerika, zemlja na vitaminima

Amerikanci ne vole da budu bolesni. To ne samo što je skupo u zemlji u kojoj jedna zubna plomba košta i 150 dolara, već je na neki način nepristojno. Zbog toga je u ovoj zemlji preventiva uvek ispred kurative. Amerikanci su možda i stoga fanatično opredeljeni uzimanju vitamina, cinka, ribljeg ulja, homeopatskih pilula sastavljenih po meri konzumenta... Sve ovo zajedno ne može osigurati zdravlje, ali građanin na supstituentima dugo može poboljšavati svoje zdravstveno stanje, čak i ako ima ozbiljne rizike prema nekim bolestima. Kakvi su pojedinci, takvo je i celo društvo. Dva primera ovo će lepo ilustrovati. Gospodin D. je tradicionalni Jevrejin iz donjeg Menhetna. Nosi kipah, i ima negovane spiralne zulufe. Nije doktor, ali decenijama je vlasnik dvadesetak laboratorija za ispitivanje krvi, mokraće i tumorskih markera na Menhetnu, u Bronksu i NJu DŽerziju. Posao je godinama dobro išao, jer je u Americi, videli smo, preventiva na prvom mestu, ali je posle 2008. godine čak i preventiva postala pomalo nesiguran posao. Ovo je značilo da je biznis gospodina D. doveden u pitanje, a kako brz izlazak iz krize, dakle potpuno ozdravljenje, administracija Baraka Obame nije mogla da obeća, vlasnik je odlučio da svoj posao poboljša ekonomskim „vitaminima“, i to na vrlo specifičan način. Nije posegao za novinama, nije počeo agresivnije da reklamira svoje gotovo nevidljive laboratorije raspoređene na prometnim uglovima avenija i paralelnih ulica, već je krenuo među staračke domove. Samo u NJujorku i okolini ima ih preko pedeset, a gospodin D. sklopio je sporazum sa mnogima od njih, da upravo njegove laboratorije obavljaju neophodne usluge. Sada su ispitivanja krvi, mokraće i ostale usluge ponovo počele da se povećavaju, i što je još važnije vremešni štićenici čine se pouzdanim klijentima. Posao nije izlečen, jer starci su ipak kap u moru hiljada onih koji će se ovog proleća u NJujorku „zakašljati ružno“, a zbog smanjenih prihoda neće odmah otići da to i ispitaju, ali biznisu su dodati vitamini i on sada može nešto mirnije očekivati rasplet ekonomske krize. Vrlo slično je razmišljala i jedna sasvim drukčija i do danas kultna njujorška institucija: NJujorška filharmonija koja je svoj prvi koncert održala još 1842. i jedna je od najstarijih kulturnih institucija u čitavoj Americi. Svoje nastupe ovaj renomirani orkestarski sastav drži u Linkoln centru, na mestu gde iznad 62. ulice na Menhetnu počinje otmeni NJujork i gde je ova filharmonija decenijama pronalazila vernu pretplatničku publiku. Postala je i ostala praksa da se za svaki nastup NJujorške filharmonije traži karta više, bez obzira na to što je 2.738 stolica Everi Fišer hola, u sklopu Linkoln centra, priličan broj, čak i za velegrad kakav je NJujork, jer klasična muzika ima konkurenciju u džezu, roku, bluzu i najrazličitijem fjužn-zvuku prestonice nesanice. No, bez obzira na to, nastupi NJujorške filharmonije ostali su događaj i sala je bila puna, sve do 2008. godine. Onda je i nastupe ovog orkestra počela da potresa ekonomska kriza, što nije bilo zgodno. Ne samo da je štetovao biznis, nego je i sve veći broj praznih stolica pretio da pomuti sliku o jednom mitu: mitu da su sva mesta za koncert NJujorške filharmonije uvek rasprodata. A kako Amerika živi na mitovima ovome se moralo odmah stati na put. Samo kako, kada se srednja klasa ljubitelja muzike još lakše odricala pretplatničkih ciklusa filharmonije od pravovremenih tumorskih markera u laboratoriji gospodina D? Rešenje je pronađeno na drugom kraju sveta. NJujork svakog dana pohodi čitava armija turista sa Dalekog istoka. Najviše ih je i dalje iz Japana, potom sve više iz Kine i dobar broj iz Južne Koreje. Svi oni su ljubitelji muzike, a sviranje nekog instrumenta tamo daleko u njihovoj sredini smatra se ulaznicom u višu klasu. Japanci i Kinezi imaju i vrsne muzičare: harizmatičnog dirigenta Kenta Nagana i modernu divljakušu za klavirom, prelepu Đuju Vang, rođenu u Pekingu. Baš zato su menadžeri ovog orkestra otišli na drugi kraj sveta da porazgovaraju sa tamošnjim turističkim radnicima, jer je poznato da dalekoistočni turista voli da mu je sve isplanirano. Put u Evropu ili Ameriku tako je preciziran do tančina, te prosečni Japanac u NJujorku tačno zna kada će se popeti na Impajer stejt bilding, kad će obići Kip slobode i – sada kada će otići na koncert NJujorške filharmonije. Podrazumeva se da je karta za koncert uključena u cenu aranžmana. I sve je nakon ovoga počelo da izgleda drukčije. Biznis NJujorške filharmonije ni u ovom slučaju nije ozdravio, jer nerealno je očekivati da će decenijama probleme praznih stolica u Everi Fišer holu rešavati ljubitelji muzike sa sedam hiljada kilometara razdaljine, ali nakon koncerta održanog 11. aprila ove godine, na kojem sam bio, mogu posvedočiti da su „privredni vitamini“ i ovog puta digli bolesnika na noge i učinili ga, pa... praktično zdravim. Nalazio sam se na drugoj galeriji i u mom boksu bio sam jedini koji na koncert nije prispeo sa Dalekog istoka. Oko mene su dominirale mlade, lepe žene sa okruglim koledž-naočarima za koje mi se činilo da su iz Japana (Evropljani i dalje ne raspoznaju najbolje različite pacifičke narode) i čitave porodice za koje sam pomislio da su iz Južne Koreje: dakle, popunački otac, takva ista majka i podgojena deca, koja se naginju preko ograde i zagledaju se violinistkinji Lizi Batišvili među žice, verovatno zato što i sami sviraju neki gudački instrument. Naravno da je Deseta Šostakovičeva simfonija, komponovana u godini Staljinove smrti, koja traje bestraga dugačkih pedeset minuta, bila preozbiljni zalogaj za većinu ovakve publike, podrazumeva se da se u hramu klasične muzike gromoglasno tapše između stavova i time na muke stavlja koncentracija Alana Gilberta, šefa dirigenta NJujorčana, ali biznis je biznis i sve stolice su ponovo popunjene, i to kupljenim kartama, pošto se besplatno, za razliku od Beograda, ni na kakav njujorški kulturni događaj ne može ući. Čemu nas ova dva sasvim sveža aprilska njujorška primera uče? Prvo da je u zdravom telu zdrav duh, a potom da ako se bolest ipak ne može tako brzo i lako izlečiti, a ti je onda barem zaleči i teraj dalje. Pravi se da si zdrav, sve dok to možeš, pa makar ti čitav ručni prtljag zauzimali vitamini i ostali supstituenti, kao što je to slučaj s američkim avionskim putnicima. Čemu iz ovih primera, naročito iz slučaja NJujorške filharmonije, možemo da se naučimo ovde u Srbiji? Koliko Slovenaca koji dolaze na proslavu Nove godine u Beogradu poseti Narodno pozorište? Verovatno, tek poneki. Naravno, reći će neko, oni dolaze zbog zabave na splavovima, ali nemoguće je da među hiljadama njih ne postoji stotina koja bi pogledala neku čuvenu Nušićevu komediju, jedino što tu publiku, kako se videlo, ne treba čekati na blagajni pozorišta, već po nju otići u LJubljanu. Nije daleko, ako se uzme u obzir koliki put je prešao menadžment NJujorške filharmonije da bi napunio Everi Fišer hol.