Pod Ratkovom senkom

Predstavnici Vlade Srbije pregovaraju sa Ratkom Mladićem, osobom koja se u proteklih nekoliko godina pretvorila u duh koji se svima priviđa, ali ga niko nije dodirnuo. Ako se medijski udarnički posao, oslonjen na anonimne izvore koji tvrde da neko iz vlade pregovara sa nekim iz Mladićevog okruženja, pokaže kao opravdan i vođa bosanskih Srba krene ka holandskoj prestonici, onda će novinari polagati pravo na neku profesionalnu nagradu ili bar kroz zube proceđeno priznanje kolega. Predstavnicima vlasti će, međutim, biti veoma teško da objasne kako su to uporno ponavljali da ne znaju gde se nalazi Mladić, da se sigurno ne nalazi u Srbiji i da niko iz vlade i oko nje nema baš nikakve kontakte sa najtraženijim Srbinom na planeti Zemlji. Samo će još nedostajati da neki visoki policijsko-vojni funkcioner objavi memoare u kojima opisuje kako je svih ovih godina sa Ratkom išao na pecanje, igrao šah na Kalemegdanu ili pričao viceve o poterama za njim.

Ako se, međutim, ispostavi da je reč o novoj medijskoj senzaciji, koja nema nikakve veze sa istinom, zapadni deo sveta će opet pre poverovati neimenovanim izvorima nego imenovanim predstavnicima institucija ove zemlje. Sigurno su pregovarali, ali je Mladić iznenada odustao i otišao u toplije krajeve kod nekog renomiranog svetskog teroriste, možda će tako glasiti nastavak spektakularne priče koja će vremenom gubiti na ozbiljnosti, kredibilitetu i polako tražiti mesto na naslovnim stranama treš novina. Svet će, ipak, zadržati kameni zid nepoverenja prema institucijama ove zemlje.

To će već predstavljati pravu meru našeg odnosa prema svetu i sveta prema nama ma koliko to bilo u suprotnosti sa propagadnim klišeima o Evropi koja nestrpljivo čeka Srbiju “jer bez nje neće biti celovita”.

Sa prvim znacima već opevanih sukoba u dosovskoj koaliciji, priča o Mladiću prerasla je u ubojito oružje kojim se međunarodnoj zajednici objašnjavalo kako Koštunica zapravo štiti ratne zločince, sprečava svako suočavanje s avetima sadašnjosti i onemogućava humaniste da one koje su okrvavili ruke izvedu pred sud. Tako je agencija Rojters svojevremeno pustila ekskluzivnu vest kako se Mladić krije u kasarni gde ga čuva 80 dobro opremljenih vojnih specijalaca. Neimenovani izvor iz vrha republičke vlade je tada objasnio da policija žarko želi da uhapsi Mladića, ali se vlada plaši krvoprolića. Ta vest je bila samo delić propagandnog rata u kom su pouzdani izvori objašnjavali prijateljima iz sveta na kakve su sve podlosti spremni njihovi koalicioni partneri. Onda je Koštunica napustio funkciju šefa savezne države, smenjeni su antireformski generali, ali je priča o Mladićevom skrivanju u Srbiji ostala netaknuta. Novim vladarima je postavljan stari, iritirajući zahtev - nađite Mladića. To što je zahtev zasnovan na gomili denuncijacija iz velikog dosovskog okršaja nije bilo dovoljno prihvatljivo opravdanje. “Jedno znam sasvim pouzdano, on se nalazi n-e-g-d-e. Malo je verovatno da je otišao među oblake, uostalom slušali smo godinu dana od vaših prijatelja kako se nalazi u Srbiji, a sada nam pričate da ne znate gde je”, rekao je krajem prošle godine jedan zapadni ambasador jednom visokom saveznom funkcioneru.

Tako je priča o Mladiću, umesto rasprava o Srebrenici, odgovornosti prema drugima i odgovornosti drugih prema nama, postala neka vrsta pokazne vežbe za ozbiljnost ovdašnje političke scene, čiji protagonisti suviše često podsećaju na umetnike koji na ulazu neke pijace varaju naivčine kutijama šibica i kuglicom. Samo što su vodeći likovi sa političke pozornice izgleda izgubili kuglicu i sada nastavljaju da sebi nemilosrdno uzimaju novac, veseli što dobijaju na igri.

Ako se komandant bosanskih Srba zaista pojavi u Hagu, mnogi uglednici humanističke inteligencije će pomisliti da se tim činom polako završava najmučnija etapa novije srpske istorije, reći će koju o neizbežnoj katarzi, glasom isposnika će pričati o suočavanju i samosagledavanju. U svetu nehumanističke elite će, međutim, tvrditi da će Mladićeva senka ostati nad nama sve dok se u društvu ne razjasne sasvim jednostavna pitanja - je li dotični zločinac ili heroj, da li ga država traži zato što bez toga nema puta na zapad ili zato što je zaista odgovoran za ubistva nedužnih ljudi. Ili jednostavnije, da li se to radi zato što svet u to veruje ili mi u to verujemo.

Najnoviji aranžman, prema kojem bi Srbija samo trebalo da pronađe Mladića, a njoj bi bilo omogućeno da suđenja četvorici generala (mada je zapravo reč o trojici, jer se četvrti sasvim izvesno ne nalazi u zemlji) obavi u Beogradu, upućuje na zaključak kako se haški ciklus bliži kraju bez obzira da li će taj aranžman ikada biti realizovan. Ali priča o Mladiću zaista ima sve manje veze sa tamnim tačkama prošlosti, već se više odnosi na dramatičnu izgubljenost u vremenu i prostoru jednog društva koje pokušava da zadrži sve najgore iz prošlog komunističkog sistema i da to oplemeni najslabijim delovima demokratskog poretka. Kada jednog dana Hag prestane da bude osnovna tačka razdora ili preloma između glavnih političkih snaga, gotovo je izvesno da će se na istom pojaviti neka druga tačka preloma, koja neće imati veze ni sa zločinima, ni sa ratom, ali će svejedno biti glavni predmet spora u društvu. Sve dok nam neko ne dodeli ličnu kartu i uvede u društvo punoletnih naroda.