Arhiva

Nestalo je sve osim sećanja

Marko Lovrić | 20. septembar 2023 | 01:00
Nestalo je sve osim sećanja

Foto Mitar Mitrović

Branko Belić ima prijatelja pesnika i penzionisanog profesora fizike, Dragivoja Srećkovića, koga zove obrenovačkim Arturom Remboom. Srećković je slavu poređenja sa francuskim simbolistom opravdao pišući o Beliću kao o sivom sokolu, jastrebu-ribaru, mačku, sovi u noći, pčeli radilici i gušteru sa trećim okom. Jedino je zaboravio pauka, a Branko Belić je upravo to jer je barem četiri decenije mrežom povezivao sve što je gradilo (post)jugoslovensku epohu. Umetnik, naučnik, duhovnik, političar; stvaralac dobrog ili zlog; nijedan od njih nije imao šanse da izmakne Belićevom fokusu. Ta je jedinstvena mreža imala milione niti, a stradala je za sat.

Mislim da sam imao preko sto hiljada filmova. Ništa čudno kada radiš četrdeset godina
Kada te još tokom tih četrdeset godina barokno hvale, ništa čudno da na fotografijama imaš i Petra Omčikusa i Ismeta Mujezinovića; i Duleta Vujoševića i Dragoslava Šekularca; i Josifa Brodskog u Beogradu i Tomasa Transtremera u Švedskoj. Potonjeg je Belić portretisao ravno dvadeset godina pre nego što je većina nas prvi put za njega čula. Politikante nema razloga pominjati, ionako deluju svetogrdno u ovakvom društvu. A kada smo kod svetogrđa, evo i kakva se grehota dogodila maja prošle godine u Belićevoj kući u obrenovačkom naselju Zabrežje.

Uništeno je sve što je bilo na filmovima, cela analogna arhiva.
Sto hiljada pokojnih filmova, to su oni milioni pokidanih niti. U kolicama u Belićevom dvorištu sada je koja stotina, spremna za bacanje. Kopamo po njima i nalazimo kovertu obeleženu rečima Danilo Kiš. Toliko se skorila da se ne može otvoriti.



Imam sto pedeset slika, jedinstvenu kolekcija poklona. Uradim nekome katalog, a on mi pokloni sliku tu su Nedeljko Gvozdenović, Petar Omčikus, Cuca Sokić, Stevan Bodnarov, Momo Kapor Nameravao sam da ih ostavim obrenovačkom muzeju.

Tu su i dalje, u pomoćnoj zgradi u dvorištu. Čekaju da budu spaseni ili pokopani. Šta je slikano na papiru, svakako je mrtvo, i Belić procenjuje da se možda može spasti trećina. Pokazuje nasumice Kaporov rad sa motivom ljubavnika, koji je taj genij često koristio. Deluje dobro. Neka to bude nekakva uteha, koja je preko potrebna u Belićevom dvorištu.
Imao sam i tri hiljade knjiga, polovinu sa posvetom Dragoslav Mihailović, Duško Radović, Jaša Grobarov Pretvorile su se u mulj koji je mogao da se izbaci samo lopatom. Imao sam i tri hiljade bluz i džez ploča. Sad imam samo sećanje na njih.

Sećanje na Brodskog i sećanje na brod Atos. I on je sada dvorišni spomenik.
Voda ga je digla iz ležišta, uništila ga iznutra. Bio je spasilački čamac na nekom prekookeanskom brodu. Jedva sam ga prevezao iz Splita. Bolje da nisam. Kada sam ga uzeo, na njemu je pisalo ,Minos, po grčkom ostrvu. Ogulio sam to i pojavio se natpis ,Prakleion. Pošto je već sve bilo grčko, i sam sam ga nazvao ,Atos. Devedesetih sam zaplovio iz Beograda i negde kod mađarske granice saznao da je počeo rat. Kasnije sam plovio Dunavom, Savom do Drine. Ima morsko korito, trebalo je na moru da završi



More je došlo njemu. Kužno more koje je uništilo devedeset ari okućnice i četiri hektara zemlje, jer Belić nije samo snimao život. Gajio ga je, takođe.
Svuda oko vas je bio kivi. I sve je nastradalo sem ovog jednog, koji je nikao sam. Nakalemio sam ga, ima tri cveta, rodiće ove godine. A u voćnjaku su mi se posušili svi kalemovi.
Šljive, jabuke, kruške, trešnje, mušmule, orasi. Među njima i ekscentrično kalemljena jabuka koja je davala četrnaest različitih sorti. Da bar neke utehe bude, baš su jabuke i kruške poplavu podnele bolje od drugih.

Skoro sve sadnice preko kojih je voda prešla, osušile su se. Ispred kuće su tri ogromne katalpe, tropsko drveće koje sam dobio iz Indije, i koje je vodopija. Koliko god vode da mu daš, popije. I one su se osušile, iako čak nisu ni cele potopljene. To znači da je u vodi bio nekakav otrov.
Komplikovanijem, dakle i nežnijem životu, otrov nije bio potreban.

I svinje su mi se podavile. Imao sam četrdeset četiri kokoši, preteklo ih je samo sedam, a pre mesec dana tvor mi je podavio šest. Pas mi je spasao jednu, ali je i ona uginula sutradan. I dva psa su mi se utopila. I dvadeset četiri košnice.



Mrtvi su i Belićevi foto-aparati (Svi su se sušili ispred kuće, pa su mi maznuli nekoliko komada, onih koji su vredniji za kolekcionarstvo; inače su neupotrebljivi). Kao naknadu štete, fotograf je dobio dobro poznatih trista pedeset hiljada dinara. Brat bratu, da su mu dali isto toliko evra, ne bi mu nadoknadili. Traume su po definiciji nenadoknadive.

Voda je nadolazila stravično, za sat vremena je bilo preko dva metra, a majka, devedesetogodišnjakinja, nije htela da izađe iz kuće. ,Ostavi me, spasavaj se, govorila je. Ubeđivao sam je, ali nije vredelo, i tek kada je voda došla do grudi, mogao sam da je podignem na rame i prenesem u novu kuću, koja je viša, računajući da voda neće baš toliko da nadođe. Ušla je, međutim i tamo, i onda sam kod komšija video čamac, zamolio ih da dođu, pa su nas prevezli. Mislio sam da se vratim, da sačuvam bar nešto, ali kada sam video dokle je poplava stigla, znao sam da nemam šta da uzmem. Komšija mi je dao jedne suve farmerke i majicu, i tako smo otišli u Beograd, ja u čizmama, majka u čarapama, jer nije imala vremena da se obuje.
Belića je u Beogradu dočekala vest o smrti još jedne njegove fotografije Dobrice Ćosića.

Istog dana kada sam stigao u Beograd, odem na kafu kod Matije (Bećkovića), i tamo zove neko iz Novosti i stidljivo pita Matiju da li zna da je umro Dobrica Ćosić, ne mogu da provere nikako. Ispostavi se da jeste umro, i onda zove Mihajlo Mitrović, arhitekta, i kaže mi: ,Idemo na sahranu, ti me vodiš, ne mogu sam, pošto ima 93 godine. Kako ću na sahranu? Došao sam u tuđim farmerkama i majici, nemam ništa. Otišao sam na sahranu u Matijinom odelu, košulji i cipelama.

Umetnika ni to nije moglo zaustaviti, pa je Branko Belić na monografiji vajara Ratka Vulanovića, autora Kamenog grada na Adi Ciganliji, radio i po parkovima i kod prijatelja. Ovo zato što je UNS nekoliko puta tražio Skupštini grada da Beliću privremeno dodeli prostor za rad, a nezvaničan odgovor je bio Neka ide u hotel ili kasarnu. Mreža fotografija je nestala, ali mreža prijateljstava nije, i zato Branko Belić uprkos svom jadu kaže da je još i dobro prošao. Insistira da pomenemo imena pomagača. Prvopomenuti je Omčikus, čiju monografija će biti sledeće Belićevo delo.



Petar Omčikus mi je odmah dao ključeve ateljea, i tamo sam boravio tri i po meseca. Puriša Đorđević mi je dao svoj auto, rusku ,ladu, trošadžiju, pa su mi kasnije i prijatelji Maravići, Dragana i Milan, dali automobil. Istorijsko odeljenje RTS-a mi je odmah spremilo dve vreće nekih odela. Kući sam se vratio u oktobru. Tamo su mi stručno i finansijski pomogli arhitekta Draža Marčić i vajarka Marijana Gvozdenović. Marčić je doveo arhitekte i obnovili smo kuću.
Kuća je, naravno, i dalje u minimalističkom, postpoplavnom stilu.

Imam jedan krevet i dva ormara, jedino sam nabavio novi računar da bih mogao da radim. Dobio sam na poklon i sto i nekoliko stolica od Marijane i Draže, pa sad mogu polako da nabavljam stvar po stvar.

Čak i kada Belić ne bi nabavljao stvar po stvar, već tuce po tuce stvari, ne bi nikada više imao šta je imao nekada, kao i ostali Obrenovčani. Zato nas vodi po Zabrežju, kraj savskog nasipa, da pokaže krivicu.

Vidiš koliko je moćna bila bujica, odnela je beton. Međutim, nivou vode je doprinelo to što su dobili naređenje da zatvore prolaz prema Savi. Nama Sava uopšte nije pretila, potopljeni smo bezveze. Da ti prolazi nisu bili zatvoreni, voda bi projurila našom ulicom i slila se u Savu, koja bi je progutala; bilo bi štete, naravno, ali ne ovakve, totalne. Ovako nas je voda prvo podavila, pa je pod njenim pritiskom nasip popustio, i onda je počela da otiče, što je trebalo dopustiti odmah. Vučić je bio jedno trideset puta, ali na godišnjicu nije smeo da dođe jer je narod već počeo da viče: ,Šta će nam Beograd na vodi, kada su za sat vremena napravili Obrenovac na vodi?
Nevolja je samo što je ta voda mutna, kao kod Remboa, francuskog:
Moj čamac, nepomičan a njegovo uže na dnu te silne vode sred kakvog mulja.