Kraj serije?

Umesto što hipnotisano zuri u Sulejmana i prebrojava mu hanume, ovdašnjoj bi publici možda bilo pametnije da s pažnjom prati ono što se u današnjoj Turskoj dešava u stvarnom životu, naročito s obzirom na izvesnu, makar i površnu analogiju sa stanjem u Srbiji. Ako nekom nije jasno na šta se aludira - dešava se to kad vam previše televizije otupi sposobnost opažanja - da i eksplicitno navedemo: izrazita prevaga jedne političke partije; dominantan, autoritarni i narcisoidni lider; retrogradni ideološko-politički diskurs (iako u slučaju Srbije maskiran u evropsko odelo)... Ima još, ali za ovu priliku dovoljno je i ovoliko. U turskoj verziji tog političkog dženeta na zemlji, međutim, od prošle nedelje stvari više nisu kao što su bile. Već 13 godina vladajuća Partija pravde i razvoja (AKP) predsednika Redžepa Tajipa Erdogana jeste, doduše, očekivano pobedila i na ovim izborima, kao i na svim prethodnim. Ali ta pobeda ne samo da je prvi put nedovoljna za samostalno formiranje vlade, nego je i raspodela mandata takva da su raspršene Erdoganove nade da će promenama ustava njegova predsednička ovlašćenja biti proširena u meri u kojoj bi vlada postala irelevantna, a on sam apsolutni gospodar u zemlji (mada bi neki rekli da je takav status već bio dostigao). Što taj scenario neće biti realizovan zasluga je pre svega političke inteligencije turskih birača. Jer, najvažnije pitanje ovih izbora bilo je da li će prokurdska Narodna demokratska partija (HDP) uspeti da preskoči besmisleno visoki cenzus od 10 odsto i time ne samo prvi put obezbedi reprezentativnu političku zastupljenost mnogoljudne kurdske manjine (koju su dosad u parlamentu predstavljali formalno nezavisni kandidati), nego i, krucijalno, spreči AKP da profitira od preraspodele njenih glasova i glasova svih drugih stranaka koje do cenzusa neće dobaciti. Da bi se u tome uspelo bilo je neophodno da za HDP ne glasaju samo Kurdi i druge etničke manjine, žene, LGBT populacija - a to su sve društvene grupe za čija prava se ova po mnogo čemu jedinstvena stranka na turskoj političkoj sceni snažno zauzima - nego i deo birača koji bi, u drugim okolnostima, glasali za nekog drugog, pre svega za vodeću opozicionu stranku, Republikansku narodnu partiju (CHP). Ali veći broj glasova za CHP ne bi imao nikakav efekt, jer se time ne bi izbeglo da AKP na tuđ račun dobije dodatne mandate i tako stigne do apsolutne, možda čak i toliko priželjkivane dvotrećinske većine; Erdoganovoj partiji je na put moglo da se stane samo glasanjem za HDP, kako bi se osiguralo da ona sigurno prelazi cenzus. I tu je do izražaja došla pomenuta politička inteligencija: taktičkim glasanjem za HDP - neki analitičari procenjuju da je dobila najmanje milion glasova onih koji bi u drugoj prilici glasali za CHP - ostvaren je strateški cilj da se spreči Erdoganovo uzdizanje u status sultana. Za to - kapa dole. Nusproizvod situacije u kojoj nijedna partija ne može samostalno da sastavi vladu neizbežno je nestabilnost: sve tri opozicione stranke - uz CHP i HDP, u parlament je ušla i desničarska Partija nacionalističkog pokreta (MHP) - unapred odbacuju mogućnost koalicije s AKP. A nestabilnosti se u Turskoj, s obzirom na traumatično iskustvo iz druge polovine prošlog veka, plaše koliko i Erdoganove megalomanije. Rok za formiranje vlade je 45 dana; ukoliko se ne nađe rešenje - manjinska vlada AKP ili savez s MHP kao jedina logična alternativa - moraće ponovo da se glasa. Sve je, dakle, još otvoreno. Ali to neće pokvariti raspoloženje onih Turaka koji veruju kako naizgled beskrajna serija s Erdoganom u glavnoj ulozi konačno ulazi u poslednju sezonu.