Povući tužbu protiv NATO-a

Izjave nekadašnjeg kralja trgova i sadašnjeg šefa diplomatije Vuka Draškovića verovatno često izazivaju prikriveni bes u vladajućoj koaliciji i otvoreno zadovoljstvo u opoziciji. Drašković, međutim, ističe da mu je važnije da ostane dosledan sebi i svojoj stranci, nego koaliciji. Razgovor počinjemo sa starim pitanjem - Postoji li uopšte jedinstvena spoljna politika Srbije i Crne Gore?

- Jedinstvena spoljna politika i državna strategija Srbije i Crne Gore postoji na nivou principa i opredeljenja. Svi i u Srbiji i u Crnoj Gori ponavljaju da su nam državni prioriteti pristupanje Partnerstvu za mir, Evropskoj uniji i evroatlantskim integracijama. Svi, istovremeno, ističu neophodnost strateških odnosa, pre svega sa Sjedinjenim Američkim Državama i Rusijom. Svi se slažu i sa time da zemlju iznutra treba učiniti Evropom, harmonizovati naš pravni sistem i uopšte državno uređenje Srbije i Crne Gore sa stvarnošću savremene Evrope čiji član želimo da postanemo, i svi ističu neophodnost najboljih odnosa sa susedima.

O ovome nema nigde nikakvoga spora na nivou načela.

Ali na nivou dela?

- Nažalost, događa se da se jedno govori, drugo radi, a treće priprema.

Možete li da budete precizniji - koja se to stranka nedovoljno drži načela?

- Ako stranka vladajuće koalicije u Srbiji, bez ikakvih konsultacija, samovoljno istupi sa tezom da je potrebno proglasiti suverenu Srbiju, onda je to kršenje ne samo Ustavne povelje i Beogradskog sporazuma nego i ove spoljne državne politike.

Ne može se biti za Evropu, a ovde predlagati nešto protiv čega je sama ta Evropa. Ovaj prigovor se, takođe, odnosi i na neke strukture u Crnoj Gori.

Ne možete ponavljati da je naša obaveza da poštujemo međunarodnu obavezu prema Tribunalu u Hagu, a u praksi činiti sve da ta obaveza ne bude ispunjena.

Ne možete javno govoriti da je nacionalni interes Srba da zadržimo Kosovo i Metohiju u državnim okvirima Srbije, a onda istupati sa programom gubitka Kosova i Metohije.

Da li je, recimo, vaša izjava da je na Kosovu sprovođeno etničko čišćenje isto deo nekog istupanja koje nije u skladu sa nekom zvaničnom politikom, jer su od vaših partnera stizale kritike ili ograđivanja od te izjave?

- Tragično je da ovde neće da se prizna ni ono što je izvan svake sumnje i što je video ceo svet i što svi mi znamo, a to je da je za vreme agresije NATO-a Miloševićev režim činio etnička čišćenja nad Albancima na Kosovu i Metohiji. Sve vodeće televizijske mreže direktno su prenosile to čišćenje. Koliko se sećam, stotine i stotine leševa sa Kosova i Metohije tajno je zatrpano na poligonima Miloševićeve policije u Beogradu. I o svemu tome smo ovde javno govorili. I odjednom - to nije istina.

Ali vaši politički protivnici podsećaju da ste vi bili potpredsednik savezne vlade baš u tom periodu.

- Da, bio sam. Da ne bi došlo do bombardovanja i da bismo u dogovoru sa velikim svetom odbranili Kosovo i Metohiju. Do bombardovanja je došlo, jer Milošević nije hteo sporazum. Koliko sam mogao, branio sam Srbiju jer mi je to bila obaveza. Branio sam je pred svetom i branio sam ovde iznutra Srbiju od Miloševićevih namera da bombe NATO-a iskoristi kao kišobran za zločine nad političkim neistomišljenicima.

Mnogi ljudi, a možda i vi, danas su živi zahvaljujući činjenici što sam se u tim dramatičnim, strašnim vremenima našao na tom mestu i odbranio vodeće demokratske ličnosti u Srbiji, bilo da su u politici, u kulturi, u novinarstvu od planiranog zločina. Ubistvo Slavka Ćuruvije javno sam označio kao državni terorizam i zapretio demonstracijama SPO-a usred rata ukoliko režim počini još jedan takav zločin. Ubrzo sam najuren iz Savezne vlade i naređena je moja likvidacija. Sve se ovo zna, ali se iz zle namere zaboravlja, preformuliše.

Kada ja danas, bilo da sam u Vašingtonu, u NJujorku, u Moskvi, u Briselu, u Berlinu ili bilo gde, kažem da je obaveza međunarodne zajednice da sada otkloni posledice etničkog čišćenja nad Srbima jednako brzo i jednako odlučno kao što je otklonila posledice etničkog čišćenja nad Albancima, jer je za svega nekoliko meseci uložen ogromni novac da bi se podigle gotovo sve porušene kuće i nekoliko stotina hiljada Albanaca se vratilo na Kosovo i Metohiju, onda se ja borim na najbolji mogući način za svoj narod i njegova prava na Kosovu i Metohiji. I pri tome taj svet to razume i ne može tome da se suprotstavi.

Ali svet, iako daje takve izjave, ipak ne čini dovoljno da obezbedi taj siguran povratak Srba i da im omogući tu zaštitu o kojoj vi govorite.

- Ne čini se ono što mora da se učini, ali sam siguran da ni Ujedinjene nacije, ni Evropska unija, ni NATO neće odustati od ovih zahteva sve dok oni ne budu ispunjeni. U pitanju je jedna mašinerija koja je često veoma spora, ali kada nešto zacrta i formuliše, onda istrajava do izvršenja. Prosto je mnogima neverovatno da je i takva nacionalna veličina kao što je Bobi Fišer pre neki dan uhapšen u Japanu na osnovu poternice iz 1992. godine zbog jednog banalnog prekršaja, jer je za vreme sankcija protiv Miloševićevog režima igrao šah-meč na Svetom Stefanu.

Dobar deo naše javnosti je sklon da u tom odnosu međunarodne zajednice prema Srbima na Kosovu vidi samo odraz banalne činjenice da smo gubitnici u tom ratu ili neku vrstu pripreme za rešavanje konačnog statusa Kosova...

- Nema u ovoj sporosti nimalo revanša, ničeg antisrpskog, niti nekog hira ratnog pobednika. Naprotiv, svuda u zapadnim prestonicama vodeći ljudi ne kriju žaljenje, najdublje i najiskrenije, zbog toga što je došlo do bombardovanja zemlje 1999. godine. Nije lako bilo doneti odluku ni u Vašingtonu, recimo, ni u Parizu, ni u Londonu da se napadne neko ko je bio tradicionalni ratni saveznik u dva velika svetska rata. Nije bilo lako takvu odluku doneti ni u Berlinu, jer Nemci žele apsolutno da sa našom zemljom i sa našim narodom grade najbolje odnose koji neće ni najmanje bivati opterećeni nekakvim senkama naših sukoba u prošlosti.

Ima nečeg drugog, i to je generalni sekretar NATO-a Jap de Hop Shefer otvoreno i direktno rekao, da mnoge stvari na Kosovu kasne zbog toga što ne ispunjavamo svoju međunarodnu obavezu prema sudu u Hagu. Na čudan način, a opet na jasan način. Sve je to povezano jedno sa drugim.

Kako je to povezano jedno sa drugim?

- Onoga momenta kada Srbija ispuni tu svoju obavezu poslaće najjači dokaz i Briselu i NJujorku i Vašingtonu da smo sa Miloševićevim vremenom i njegovim sistemom antivrednosti konačno raskrstili.

Svi se slažu da je Hag nužna stanica na putu ka Evropi, ali je očigledno došlo do blokade u toj saradnji. Gde se nalazi glavna prepreka? Vidite li je u javnom mnjenju koje jeste protiv izručivanja optuženih?

- Bojim se da nam se ne događa nešto drugo, da određeni politički faktori sada propagandno i na druge načine kreiraju antihaško raspoloženje u zemlji, da bi se posle zaklanjali iza tog i takvog raspoloženja. Mi smo nedavno imali predsedničke izbore i poruka kandidata demokratske, proevropski orijentisane Srbije bila je jasna i saopštavana je javno - naše međunarodne obaveze, uključujući i one prema Haškom tribunalu, moraju se ispunjavati u celini i bez kalkulacija i odlaganja. Taj kandidat je pobedio, ali od tada do danas nije učinjeno ništa. Celokupan propagandni aparat zemlje, takoreći svi mediji, voljno ili nevoljno su u službi podsticanja antihaškog raspoloženja. Od toga ćemo samo mi imati štete. Neće Hag.

Zar to antihaško raspoloženje nije postojalo, recimo, i pre dve godine, kada su mediji suštinski propagirali neophodnost izručenja i saradnje sa Hagom? Da nije problem u samom Hagu a ne u našoj percepciji?

- Ne. Kada je izručivan Slobodan Milošević i kada su izručivani njegovi prvi saradnici, stotinama hiljada građana Srbije koji su se deset godina borili protiv Miloševića i bili njegova žrtva, nije padalo na pamet da sada odjednom počnu da plaču za Miloševićem. Sada je stanje lošije u javnom mnjenju, a bojim se i u mnogim državnim strukturama. Optužnica protiv Hadžića je u Ministarstvo spoljnih poslova stigla 13. jula sa propratnim pismom glavnog tužioca i nalogom da odmah bude prosleđena nadležnom sudu, što je i učinjeno. Postupak je bio tajni. Ne verujem da možemo dobro proći ako sada Karla del Ponte kaže da raspolaže dokazima da je bukvalno sat vremena nakon što je optužnica stigla u sud, optuženi bio obavešten da beži.

Kako to tumačite? Nova vlada ne može da kontroliše vojne, policijske strukture ili jednostavno ne postoji spremnost da se sarađuje sa Hagom?

Ambasadori Nedavno su mediji objavili ko ide na koje ambasadorsko mesto i to deluje kao ponavljanje loše prakse dosovske vlade koja je saopštavala domaćim medijima imena ambasadora pre nego što su zemlje koje primaju te ambasadore o tome obaveštene. Je li tu problem u Ministarstvu ili u medijima? - Ne znam. Znam samo da u demokratskim i uređenim državama ovo ne može da se događa. Ali nije to jedina stvar koja se ne može dogoditi u jednoj Francuskoj, u jednoj Kanadi, a ovde je svakodnevna.

- Postoje neki trenuci kada se očekuje od nekih ljudi koji su na čelu vlasti, na čelu države da rade ono što je u interesu države i nacije bez obzira da li će se to u tom trenutku sviđati ovome ili onome. I zato ističem da je potrošeno pravo na kašnjenje, na razne kalkulacije, odugovlačenja, izgovore. Ako se Srbija do kraja ove godine, najkasnije do januara, februara iduće godine ne kvalifikuje za pregovore sa Evropskom unijom o pridruživanju Evropskoj uniji, plašim se da će evropske perspektive za ovu zemlju biti definitivno zatvorene, sa svim posledicama koje slede.

Juče je generalni sekretar NATO-a, pored Haga, kao uslov za pridruživanje Partnerstvu za mir pomenuo i tužbu protiv NATO-a. Kakav je vaš stav o tužbi?

- Ta tužba je podneta u vreme NATO bombardovanja i ona je pisana antipameću, tipičnom za režim Slobodana Miloševića. Prvo, nije tužen NATO, nego osam zemalja članica, i to po nekakvom izboru bračnog para. Ali sve to ostavimo po strani. Taj rat je prošao. Milošević je otišao. Mi za svoj državni interes proglašavamo ulazak u Partnerstvo za mir i članstvo u Evropskoj uniji i NATO-u. Možemo li ići u NATO i u Partnerstvo za mir sa tužbama protiv vodećih zemalja u Partnerstvu za mir i u NATO-u? Ne možemo. Mogu li Hrvatska i Bosna da budu sutra sa nama u Partnerstvu za mir i NATO-u sa tužbama protiv Srbije za genocid, agresiju i tako dalje? Ne mogu. Zato smatram da bi najbolje rešenje bilo za sve nas da svi povučemo tužbe protiv svih, da se okrenemo budućnosti, a da o nadoknadi imovine, nematerijalne štete porodicama ubijenih, postižemo političke dogovore i sporazume u interesu ljudi

Vaš prethodnik Svilanović je imao sličnu ideju da se povlačenje tužbe protiv NATO-a na neki način poveže sa povlačenjem tužbi Bosne i Hercegovine i Hrvatske protiv Srbije, ali nije naišao na razumevanje. Da li se sad nešto promenilo, da li je Shefer pokazao razumevanje za takvu ideju?

- Pa nije gospodin Shefer rekao niti je to mogao da kaže: Bosna i Hrvatska će morati da povuku tužbu protiv Srbije. Ali, iz načelnog opredeljenja da se ne mogu savezništva i partnerstva graditi na tužbama, sasvim je jasno da se to ne odnosi samo na nas nego se odnosi i na druge koji su nas tužili.

Vi mislite da treba da povučemo tu tužbu protiv NATO-a?

- Da.

Da li ste o tome razgovarali u vladajućoj koaliciji ili je to samo vaš stav?

- O tome odlučuje Savet ministara. Vođeni su određeni razgovori i mislim da smo veoma blizu ovakvom stavu.

Da li strahujete od reakcije naše javnosti budući da se ni vlada koja je izručila Miloševića koja se oštrije distancirala od njegove politike nije usuđivala da zauzme takav stav?

- Nikada neću da se plašim nečega zato što sam ubeđen da je u interesu nacije i države. Obaveza je, rekoh, političkih lidera ove zemlje sada da shvate da je došlo vreme ne za udvaranje mišljenju kad je ono pogrešno, nego za poteze koji su u interesu države, odlučni i brzi. Vodi, sledi ili se skloni.

Kome to poručujete?

- Svima. To mora da bude princip svuda. Kasnimo. Užasno kasnimo. Mi smo pre tri godine bili pet godina ispred Hrvatske sa šansama da uđemo u Evropsku uniju. Sada je Hrvatska odjednom pet godina ispred nas. Zašto? Zato što je posle izbora gospodin Sanader počeo da vuče upravo odlučne poteze, ne obazirući se na prigovore, na primedbe koje idu čak dotle da mu se ispisuju grafiti svakojake sadržine. Ali, evo, Hrvatska se kvalifikovala za pridruživanje Evropskoj uniji i gotovo je izvesno da će se 2007. godine hrvatska zastava zalepršati u Briselu.

A mi? Ja govorim o strateškim potezima koji se moraju vući ako mislimo u Evropu. Ako odluka bude da ne idemo u Evropu, onda neću da učestvujem u takvoj vladi.

Očigledno da u toj vladajućoj koaliciji, naročito posle predsedničkih izbora, dolazi do zahlađenja odnosa. Na serijama sastanaka glavnih odbora nagoveštavali su se vanredni parlamentarni izbori. Koliko će vlada trajati?

- Do novih izbora. Te nove izbore moramo imati do kraja godine. Od 1990. godine pa do danas imali smo izbora i izbora, ali još nismo imali nijedne demokratske izbore, jer su svi ti izbori održavani po Miloševićevom Ustavu. Najpreči zadatak sada je da se promeni Miloševićev ustav brzo i da Srbija po novom ustavu odmah raspiše prve demokratske izbore.

Posmatrači naše političke scene često konstatuju da se SPO ponaša oštrije prema vladajućoj koaliciji, čiji je član, nego opozicione stranke. Jeste li čuli takva mišljenja?

- Srpski pokret obnove ne može da izda nikada ni neke ciljeve za koje smo se borili od 1990. do 2000. godine, niti žrtve koje smo podneli u toj borbi. Prema tome, svako će u Srpskom pokretu obnove imati najvećega protivnika kad god pokuša da na velika ili na mala vrata, otvoreno ili uvijeno, oživljava političke figure i način delanja iz Miloševićevog vremena. Bilo kakva abolicija za Miloševićeve zločine, a pogotovu neko tiho promovisanje serijskih ubica i razbojnika iz Miloševićevih eskadrona smrti u neku vrstu čak nacionalnih heroja, jeste nešto protiv čega je svom snagom Srpski pokret obnove.

Mislite da vaši koalicioni partneri na neki način učestvuju u tome?

- Bio sam jasan. Ne znam kome je palo na pamet i kako je imao hrabrosti da određene ljude predlaže za tužioce ne obazirući se na njihovu političku biografiju i ne obazirući se na činjenicu da su i posle 2000. godine maksimalno od zakona i pravde štitili Legiju, Kertesa, Branka Đurića, mnoge još kolovođe toga razbojničkoga poretka. Šta se ovo događa sa javnim mnjenjem u Srbiji kad se Legija pretvara u neku kultnu reč i kada se taj proces odvija tako da se gotovo može očekivati da će se ti teroristi, ubice dići sa optuženičke klupe i zauzeti mesto tamo gde su sudije?! Takva se klima stvara.

I to je nešto što svedoči o razmerama duhovnog pada i moralnoga raka koji danas, snažnije čak nego u doba Miloševića, razjeda Srbiju. Tome se suprotstavlja Srpski pokret obnove. Mi tvrdimo da nema nikakve obnove, ni evropske ni bilo koje, bez moralne obnove i tvrdimo da na odbrani bilo kakvog zločina i zločinaca ne može da se zida išta osim zločina.

Zašto ostajete u vladi ukoliko ona doprinosi stvaranju takve atmosfere, promoviše zločince...

- Bio sam veoma jasan. Vlada ne vuče poteze koje bi morala da vuče. I ne samo vlada.

Ne utiče dovoljno na javno mnjenje.

- Nema odlučnih nastupa političara ni intelektualne elite u suprotstavljanju zlu koje se okuražilo. Sama činjenica da se to zlo okuražilo i da se ponaša ovako, pokazuje da to ne može biti nikako slučajno.