Razglednica iz prošlosti

Nušić nas još uvek iznenađuje. Nakon proslave sto pedeset godina od rođenja ovog klasika koja je bila dobar povod da se na domaćim scenama aktuelizuju njegova najpopularnija dela, evo i prilike da se još jednom zaviri i u onaj slabije poznat deo opusa ovog velikog pisca. Napominjemo ovo još jednom, jer su i ranije naše pozorišne kuće postavljale na repertoar i druga, žanrovski netipična dela u kojima se Nušić ogledao. Melodrame Pučina i Tako je moralo biti, dramatizacija njegove opsežne ratne hronike 1915, te veoma zanimljiva Knjiga druga pokušaji su koji su svakako imali odjeka u stručnoj javnosti, ali nekako nisu uspeli da izazovu interes publike koja od Nušića pre svega traži onaj dobro poznati, familijarni, sočni humor.

U tako kompleksnoj umetničkoj i životnoj karijeri kao što je Nušićeva, postoje momenti koji nama danas, van istorijskog konteksta i sa puno nepoznanica u njegovoj biografiji, deluju kao čist eksperiment, gotovo stilske vežbe jednog radoznalog i pronicljivog pisca, brzog pera, živog duha i ogromne energije, neopterećenog previše potrebom za originalnošću. Gledano tako, Paliluski roman nastao na osnovu drame Iza božijih leđa (adaptacija Egon Savin) koja je pak nastala na osnovu pripovetke Paliluski roman istina iz beogradske Palilule predstavlja Nušićev pokušaj da se ogleda u naturalističkoj drami.

Klasičan melodramski zaplet ovde je povod da se na scenu izvede čitav jedan svet urbane periferije s početka veka, živopisan u svojim jakim strastima, moralnom posrnuću ili primitivizmu. Zanimljivo je kako ovakva vrsta naturalizma, koja poseže za opštim opservacijama o amoralu i animalnim instinktima koje rađaju porok i zločin, od Dikensa preko Zole pa do Gorkog, deluje nekako uvek slično, ti šareni (polu)svetovi pralja i sitnih kriminalaca opsednutih jakim strastima opšte su mesto ovakve literature koja svoj smisao pronalazi tek kad se poveže sa analizom uzroka ovakvih posledica. Bez toga, ostaju nam samo galerije dobro poznatih tipova i situacija, kao što je to velikim delom slučaj sa Palilulskim romanom. U rediteljskom pristupu kao i u adaptaciji Egona Savina u prvi plan je stavljen taj gotovo antropološki momenat overview-a jedne istorijski i teritorijalno omeđene sredine, ali se ta komponenta, nažalost, iako sama po sebi zanimljiva, vrlo brzo iscrpljuje. Humor i mentalitetske opservacije su prisutne, ali one ne uspevaju da nadomeste dramaturšku prazninu ove predvidljive, sporo napredujuće priče.

Predstava se gleda više kao razglednica iz prošlosti, nedostaje nam neki dublji smisao ili razlog za njenu postavku, sem onog, istina potpuno legitimnog, da vidimo šta je sve to Nušić sem komedija pisao. Ideja da se scena podeli na enterijer i ulicu, naizgled dobra, dovela je do čisto tehničkih problema, naime, glumci (na ulici) su se povremeno jednostavno slabo čuli. Predstava je najsolidnija u glumačkom pogledu, tri glavna glumca (Hana Selimović, Miloš Biković i Jovo Maksić), savremenim pristupom, u svojim preciznim kreacijama uspeli su da nagoveste sve one psihološke dubine koje nažalost nisu stigle da se prodube u ovako, naturalističkim folklorom opterećenoj drami. Pruža li uopšte ova drama više mogućnosti ostaće dilema upućena nekim budućim tumačima.