Svirao sam sa Benijem Gudmanom

Nedavno je u Beogradu boravio Bobi Guteša (80), pionir našeg džeza, jedan od utemeljivača domaće muzičke scene. NJegovom zaslugom formiran je veliki Zabavni orkestar Radio Beograda, 1948. presudan trenutak za sva kasnija muzička zbivanja. Guteša je bio jedan od malobrojnih vrhunskih džezera u periodu posle rata; izvanredno je svirao trombon, bio je dobar aranžer i kompozitor, i odličan dirigent. Emigrirao je 1953, sada živi u Tunu u Švajcarskoj, a zajedno sa Duškom Gojkovićem reprezentuje kompletan jugoslovenski džez u Svetskoj enciklopediji džeza.

FRIDRIH MAJER: Dobro se sećam dana kada su, iz jedne sarajevske kafane, do mene doprli zvuci kakve nikad pre nisam čuo. Toliko su me pokrenuli i zaintrigirali, da u tom danu ništa nisam mogao da radim. Samo sam želeo da ih ponovo čujem. Kasnije sam saznao da je to bila muzika Benija Gudmana.

Još kao dete umeo sam da na usnoj harmonici ponovim svaku melodiju koju bih čuo. Onda sam, kao svako dete iz bolje kuće, bio prinuđen da učim klavir. Naučio sam note i već posle mature profesionalno sam se bavio muzikom. Materijalno sam bio nezavisan od roditelja. Svirao sam harmoniku i trombon, veoma lako i bezbolno ušao sam u profesionalizam. Sa 18 godina prešao sam u Beograd, tada se kod mene razvio potpuni osećaj za džez. Moji prvi kontakti bili su sa Borom Simićem i Baćkom Genićem, sjajnim džezerima, oni su me i savetovali da se upišem na Muzičku akademiju. Jedinu visoku školu koju Nemci nisu ukinuli za vreme okupacije. Tako sam završio dirigovanje, kod profesora Baranovića.

Jedan od ključnih ljudi za razvoj džeza u okupiranom Beogradu bio je Fridrih Majer koji je, po kazni, doveden u Beograd i postavljen za šefa orkestra. Bio je vrstan kompozitor i aranžer, dobar lider benda, pre svega bio je veoma liberalan čovek. U njegovoj vojničkoj sobi slušali smo London i Moskvu, što je za njega moglo da znači i smrtnu kaznu. Bio je izraziti antinacista, kao i grupa nemačkih vojnika muzičara. Svi su bili bez činova, bačeni ovde, na dupe Evrope. Eto, to im je glave sačuvalo. Majer je stavljao nemačke naslove na američke sving aranžmane koje je, bog zna odakle, dobijao. Bećko Genić i ja bili smo veoma prisni s njim, jer moja majka je bila Austrijanka, odrastao sam na dva jezika. Ostali smo prijatelji i posle rata. Umro je u dubokoj starosti, pre nekoliko godina.

MUZIČARI IZ RITA: Podsvesno sam prihvatio nemačku propagandu, da su Rusi nekakve crvene nemani; u želji da izbegnem susret s njima, sa suprugom Radmilom otišao sam u Beč. Ušao sam u jedan orkestar u kom su svirali samo stranci, za američke vojnike, koji su nadirali preko Sicilije. Bili smo odlično plaćeni i izuzeti od prisilnog rada. Onda mi se rodila ćerka u Berlingenu, na Bodenskom jezeru. Posle mesec dana vratili smo se u Beograd. Da bih se uklopio, morao sam da idem na omladinsku prugu, tamo sam dirigovao omladinskim horom.

U jesen 1946. Bojan Adamič me je pozvao u LJubljanu, u tada najbolji orkestar u Jugoslaviji. U njemu sam godinu dana svirao trombon, a onda se dogodilo da sam tako nesrećno pao s bicikla, polomio sam prednje zube. Morao sam da ostavim trombon, odlučio sam da se vratim u Beograd. U Sloveniji se tada živelo neuporedivo liberalnije, kako je ovde bilo potpuno nezamislivo. U Trst smo odlazili svaki mesec, ovde je trebalo biti Rankovićev rođak da bi se dobio pasoš. Dakle, moja trombonistička karijera bila je prekinuta; došao sam u Beograd i javio se Špileru, šefu muzičkog odeljenja Radio Beograda. Odmah su me primili, bio sam već iskusan profesionalac, a znali su i da sam dirigovanje završio kod Baranovića. Pošto Radio nije imao svoj orkestar, sastao sam se sa Bubišom Simićem i preuzeo većinu muzičara iz njegovog orkestra “Dinamo”. Manjak muzičara bio je tako veliki da sam sa nekom ceduljom išao u Pančevački rit, kod komandanta zarobljeničkog logora.

Rekao sam: “Tražim takve i takve muzičare, violinistu, trombonistu... Takvi su se javili, i svaki dan sam išao kroz blato u Pančevački rit, svoje Nemce odvodio na probu i vraćao ih nazad. Među njima bio je Herbert Reban, vrhunski koncert-majstor. Kasnije se proslavio kao koautor svetskog hita “Stranac u noći” i mnogih drugih. Kad je otišao od nas, postao je tražen muzičar i višestruki milioner. Obogatio se na tim svojim hitovima. Interesantno, munjevito je naučio srpski. Bio je veoma lep čovek i žene su ga jurile. Poslao nam je veliko pismo iz Nemačke, bez ijedne gramatičke greške.

MALI ĐUBRE: Naravno, u početku nismo svirali samo džez, već i ruske marševe. Aranžmane sam pisao ja, posle se i Mića Kotlić razvio u veštog aranžera. I Bubiša je, takođe, počeo da piše. Materijale smo pozajmljivali iz Američke čitaonice. Trebalo je kuraži za tako nešto, u vreme rigidnog, oštrog komunizma. Događalo se da su ljudi koji su ulazili tamo zaglavljivali u zatvor. Genijalan propagandni potez napravili su Amerikanci filmom “Bal na vodi” - ni u jednoj komunističkoj zemlji nije bio zabranjen. Gledao sam ga 16 puta, Mile Pavlović, naš prvi trubač, gledao ga je 24 puta. Tačno je znao kada dolazi solo truba Harija DŽemsa, onda bi odlazio kod operatera i slušao samo taj solo.

Stvorio sam taj orkestar uz zbilja velike teškoće. Imao sam samo nekolicinu pravih muzičara, jedan od njih bio je Bora Roković. Po mom mišljenju, naš najbolji džezer. Bio je tu i Branko Pejaković, divan basista, značajan i dan-danas. Već dugo živi u Minhenu, inače, bio je lični prevodilac Milovana Đilasa. Pa, Mića Kotlić, Bubiša Simić i Vojkan Đonović. Uz veliku borbu uspeo sam da zaposlim Vojkana, jer je njegov otac bio ministar u Simovićevoj vladi.

Boru Rokovića smo odmila zvali Malo Đubre. Na kraju su u orkestru ostala samo dva Nemca: Oto, koji je svirao trombon, i Reban, koga smo zvali Radovan. Oto je bio tiha dobričina i fini muzičar, teško je učio srpski. Jednom se desilo da smo osetili neprijatan miris, okrene se Mića Kotlić, kaže: Oto, ti si prdnuo! - Nisam ja, vikne Oto, Mali Đubre je! A jednom sam nešto posebno probao trombone, Mića, koji je sedeo pozadi, iz zezanja vikne: Falš! Ustane Reban, kaže: Idi u pička materina! A još nije znao ni pet reči srpskog.

ZRNCE LIBERALNOSTI: Da se vratim na temu civilne kuraži. Povremeno sam imao veoma oštre sukobe sa sitnim partijskim funkcionerima. Jednom sam izbacio partijskog sekretara našeg dela radio-stanice, tražio je da besplatno sviramo za Novu godinu. A bili smo tako bedno plaćeni, i to nam je bio jedini izvor prihoda. Ubeđivao nas je da naša svest mora da nam naloži, da treba besplatno da sviramo za naš kolektiv...! Molim te, Vlado, izađi, rekao sam, nemoj više da dolaziš! Posle su me strašno ribali zbog toga. Bilo je momenata kad sam morao da pokazujem zube. Zaista sa velikim simpatijama sećam se tih sedam godina koje sam proveo na čelu Zabavnog orkestra Radio Beorada. Bilo je to veliko drugarstvo, čak i previše. Ja sam bio njihov Bobi, koga su iz zavitlavanja nosili po hodnicima. Autoritet šefa nikad nisam imao.

Ne znam kako su bili slušani naši koncerti na radiju, ali svi naši koncerti na Kolarcu bili su unapred rasprodati. I danas se zapanjim kad vidim koliko ljudi pamte to vreme. Verovatno im je naš džez orkestar predstavljao neko zrnce liberalnosti. Nalazili su oduška na tim našim koncertima.

Istine radi, nije to bila neka vrhunska svirka. Uvek je postojao manjak dobrih muzičara. A i muzičari su se ponašali kao deca. Imali smo samo emisije koje su išle uživo, nikakvo snimanje ili miksovanje, nego kad se upali svetlo - sviraj, pa šta ti bog da. To me je koštalo moje kose. Recimo, Mile Pavlović i Predrag Ivanović često su se koškali i dva minuta pred nastup oni se zakače. Ustane Mile, sav zajapuren, kaže: Bobi, ovaj majmun mi je rekao da sam slina! Samo da znaš da više ne sviram! Okrene se Šimpi, kaže: Majmune! Ovaj odmah skoči: Čuo si šta je rekao, s njim više ne sviram! Kriknem: Molim vas, kao boga, emisija počinje - jen, dva tri... Tako je izgledao profesionalizam u naše vreme.

MOTHERFUKERS: Jednog dana, u sedam ujutro, spopala me je Udba. Držali su me 12 sati u svojim prostorijama, u Ulici majke Jevrosime. Hteli su da potpišem da ću raditi za njih. Dva sata masiranja... Pauza... Nisam pristao. Ondašnji sistem zasnivao se na kontroli ljudi, na potkazivanju. Tako su korumpirali hauzmajstore, konobare... Moj jedini argument bio je: Kako možete to da tražite od mene, dirigenta, šefa Zabavnog orkestra?! Nekoliko meseci posle toga otišao sam kod tog načelnika, rekao sam: Slušajte, Melanija Bugarinović je za vreme okupacije svaki čas putovala u Beč da peva, i sad putuje kad god hoće. Ja sam šef radijskog orkestra u prestonici, ne date mi pasoš!? - Dobro, ‘ajde, daćemo ti! - rekao mi je on, sa visine, kao kakav superioran čovek. Kao da sam ja neka stvar koju je neprijatno gledati. Užasno su bili arogantni ti tipovi koji su imali funkcije u tajnoj policiji. Dobio sam pasoš, na jedvite jade. Otišao sam u Nemačku, i više se nisam vratio. Bio sam rešen da to učinim, posle onog maltretiranja. Kasnije mi se pridružila supruga, sa ćerkom. Pošto je bila glumica, imala je veze. Soja Jovanović joj je to sredila. Čovek koji joj je dao pasoš, rekao je: Odmah sedite na voz, i nikom ni reči o ovom. Da vas ne bi potkazali!

Frankfurt je bio moje prvo odredište, svirao sam klavir u jednom izletničkom kafeu. Potom, sa grupom istočnonemačkih muzičara, emigranata, napravili smo kapelu. Svi su bili vrhunski džezeri, svirali smo po američkim klubovima. Bio je to lep život, trombon sam svirao najbolje u životu. Crnci su najbolja publika, osećaju svaki ton: Hi man, give me five! Sećam se jednog prijatelja DŽima, stvarno je neobično kad vidite crnca u snegu. Kažem: Hi DŽim, njhat’s nenj? - Hi man, motherfuckers! U autobiografiji Majlsa Dejvisa, to vam je maderfakers, od početka do kraja.

GUDMAN, DŽERET, MAJLS: Uklopio sam se u taj milje nemačkog džeza, bez problema. To je svet koji ume da ceni profesionalizam i visoku stručnost. Istina, konkurencija je tada bila još slaba. Štutgart je postao moja druga domovina, u njemu sam živeo više od trideset godina. Svaka radio-stanica imala je svoj big bend; ja sam počeo da pišem aranžmane i sviram trombon kod Ervina Lena. Posle sam imao toliko posla za aranžmane, morao sam da ostavim trombon. Da skratim, skoro 40 godina mog profesionalnog života jesu tipičan primer stresa. Piši, budi dobro raspoložen, uvek napravi nešto dobro, jer ne možeš sebi da dozvoliš ništa loše! Studio je naručen, muzičari su pozvani, kopista dolazi da piše brze štimove... Zato sam sa 65 godina potpuno obustavio svoje bavljenje džezom. Jedino žalim što sam prestao sa svojom delatnošću u DŽez akademiji u Bernu, sedam godina sam tamo radio kao docent. Lepo je raditi sa studentima, pokazivati im džezerske štosove. Iz trombona čovek ispušta svoje jade, pisanjem sve jade skupiš u sebi. Sviranje je ekstrovertna delatnost, pisanje je introvertna, jedino kad sam za pultom, sažimam obe.

Iz susreta sa Benijem Gudmanom izrodila se višegodišnja saradnja. On je tipičan američki bend lider i biznismen - pravi njujorški “ješa”. Za kompozicije i aranžmane plaćao mi je pristojne honorare, ali autorske tantijeme delio je sa mnom - Guteša-Gudman, biznis je biznis! Sa Kitom DŽeretom išao sam na nekoliko njegovih turneja, kao dirigent simfonijskog orkestra koji ga je pratio. Učestvovao sam i u snimanju nekoliko njegovih albuma. On je fini tip, vrlo studiozan i preozbiljan. Upražnjava jogu, okrenut je ezoteriji. Veliki je virtuoz. Ima suv, opor stil, muzika koja se obraća intelektualcima.

Šezdesetih sam pisao i aranžmane za Majlsa Dejvisa, kad je dolazio u Evropu. Zaista je bio mušičav, na koncertima se događalo da okrene leđa publici. Kaže: Ne mogu da gledam te bele face! U saradnji je bio profesionalan, nije pravio razliku između rasa. Bio sam potpuno poludeo za Stenom Kentonom. Bože dragi! Prvi put kad sam ga čuo, u klubu u kom sam svirao, dobio sam migrenu od uzbuđenja. Bio je totalna inovacija - apsolutno novo! U taj voz uskočio sam glavačke. Gutao sam njegove ploče, imitirao ga... Baš taj Kentonov period doneo mi je veliki renome u Nemačkoj.

Eto, verovatno ću ostati u sećanju samo nekolicini istoričara džeza. Nikad nisam ušao u šlager, nikad u pop muziku, nisam imao veliki hit i napravio milione. Ne hulim na sudbinu, to je tako. Živeo sam onako kako sam želeo, i mogao.