Tišina

Samo površan čovek može misliti da je svaka tišina ista. Samo taj i takav nije u stanju da oseti razliku između ove ili one vrste tišine. Ne, ne mogu se naći ni dve koje su sasvim jednake... Ali, ni onaj koji tišine ume koliko-toliko da razabira, pa se čak i oholo uznosi da o tišinama nešto zna, sasvim sigurno nije čuo baš svaku posebnost, te uvek, iznova, biva iznenađen, nekada poučen, nekada postiđen... Primera radi, a paradoksalno, jednu od najtragičnijih tišina, ne računajući tišinu koja ostaje posle smrti voljene osobe, iskusio sam u Kući muzike u Beču. Ovaj svojevrsni muzej odista pleni posetioce, počevši od sobe u kojoj se čuju prvi zvuci ploda u majčinoj utrobi, da bi u narednoj prostoriji kao naročita paralela - uhu bili ponuđeni zvuci snimljeni u kosmosu. Plodova voda i vaseljena, dve krajnosti između kojih smo razapeti... Zaista, onaj koji je osmislio postavku rekao je tako mnogo samo ovim “eksponatima”, pa još i minimalističkim sredstvima, jednostavnim, posebno kada se uporede sa količinom i težinom svega što se inače nalazi u krcatim bečkim muzejima. A onda se, iz prostorije u prostoriju, nižu senzacije, od toga kako zvuči običan dan u nekom kineskom selu, kako u Anadoliji, kako zvone tibetanska zvona, a kakav je bruj onih slavnih sa Bogorodičine crkve u Parizu, sve do soba posvećenih nekima od najznačajnijih kompozitora. I tu, u jednoj od njih, zatičem tišinu, ne muziku, ne zvuke o kojima je ovde do sada bilo toliko reči. Već jednu od najtragičnijih tišina koje je ljudsko uho ikada čulo. Ova soba Kuće muzike posvećena je Ludvigu van Betovenu i sve se u njoj može ili ne mora zaboraviti, ali se iz sećanja ne mogu izbrisati slušalice u obliku malenih truba, slične onima na starim telefonskim aparatima, njih desetak su u padajućem nizu pričvršćene na jedan od zidova. Iz prve se čuje deo čuvene Devete simfonije, iz druge isti deo najpoznatijeg Betovenovog dela, iz treće sasvim isto, i tako redom, ali sve tiše i tiše, onako kako je kompozitor sve slabije čuo, iz godine u godinu, što su precizno popisane na mesinganim pločicama. Sve tiše i tiše, dok se na uho ne prisloni i poslednja trubica, ona iz koje se čuje tišina, strašna tišina u koju je Betoven zapao kada je ogluveo. Jedna od najtragičnijih tišina, dok iz sećanja, negde daleko, izmiče Deveta...

Inače, nisam nameravao o tragičnim tišinima. Već suprotno. Nameravao sam o onoj prijatnoj, recimo, tišini koja bi nastala kada bi neka od naših navodnih pevačica na tren zamukla, tišini koja bi nas razveselila. Nameravao sam o onoj korisnoj tišini koja bi nastala kada bi neki od naših taštih brbljivaca na tren zastao, mada bi nas i takva tišina bez sumnje razgalila. Nameravao sam o tišini koja bi nas naterala da se zamislimo u ovoj kakofoniji svega i svačega. Pa tačkom, evo, dajem prilog početku tog ćutanja.