LJutina života topi se na reci

Foto Đorđe Kojadinović

Kažu da nadimak više određuje čoveka nego ime. Ime je proizvoljno dato, dok se nadimak stiče. Zorana Stankovića zovu Dunavski vuk. Na pitanje zašto, odgovara šeretskim osmehom. Tako me je stari prijatelj jednom oslovio. Valjda što sam nosio bradu. Neka mu je laka zemlja, kaže on. Ali, prijatelj je otišao u nepovrat, a nadimak je ostao. To znači da je ipak bio zaslužen. Jedan momak tvrdi da ga je Zoran zavredeo stažom. Ipak je on najstariji alas na divljem Dunavu. Šezdesetdvogodišnji Zoran odmahuje glavom. Nije ni zato, ima i starijih, proceđuje i sleže ramenima.

Razlozi su mnogostruki. NJegovu zverski raščupanu bradu, koju je između naša dva susreta obrijao, grabljivački pogled i šarmantno neurednu hemingvejsku pojavu teško je ne zapaziti. Sporadične, staromodne tetovaže riba (životinja, ne devojaka), tropskih predela i obeležja JNA samo upotpunjuju sliku dobronamernog i samovoljnog izopštenika. Reći da je boem nije verno istini, jer boem može da se bude bilo gde. Zoran se, pak, samo na Dunavu oseća mirno. Baš kao vuk u svojoj jazbini. Zato i insistira da razgovaramo iznad reke, na splavu nautičkog kluba kojem pripada.

Nećemo moći danas da pecamo. Duva vetar, ima mnogo struja. Dunav je strašno moćna reka. Moraš da je poštuješ. Ako pomisliš da si snažniji od nje, polomiće te sigurno. Dunav te nauči da ne smeš da budeš siguran u nešto u šta ne možeš da budeš siguran. Uostalom, pogledaj i sam niko nije na reci, nema ni opreme u čamcima. Ako mi motor iz bilo kojeg razloga otkaže, možemo mi da veslamo koliko hoćemo, izbaciće nas voda do ušća za nekoliko minuta, objašnjava on.

Biti vuk, dakle, znači biti i oprezan na osnovu iskustva. Znati svoj trenutak i čekati ga. A Zoranov život je obremenjen čekanjem na vodi više negoli bilo čim drugim. Uostalom, mesto svog rođenja ne vezuje za slučajno krdo ljudi koje zovu naseljem, već za reku.

Rođen sam na Drini. Počeo sam da pecam sa šest godina. Kopao sam crve za druge i tako naučio. Pedeset devete mi se porodica preselila u Beograd. Tek sam se tu razmahao sa štapom. Stalno sam bežao iz škole da bih zabacio udicu. Ćale me je tukao dok nije shvatio da nema vajde. A pecanje je zarazna radnja, jer ti do mozga uopšte ne dolazi da možda nećeš uloviti ribu veću od prethodne. Prorade pumpice, udari adrenalin, stalno hoćeš još. S vremenom sam ostavio štap i dao se na ribarenje. Dakle, na mrežu. Danas na reku ne izlazim zbog uzbuđenja, već zbog para od prodaje i tišine. Pecam noću, od deset sati, jer se tada sve iznad površine umiri, a sve ispod površine zaživi i unezveri se, priča Zoran u dahu.

Prema njegovim rečima, najteža je zima. Hladno je i bez vetra, a s vetrom je skoro nepodnošljivo. I riba se tad primiri. S druge strane, leti ima dana kad izvuče tek po nekoliko kila, a desi se i da ne može da podigne sav ulov. Kad koristi posebnu vrstu mreže, senker, uđe i po sto kila. Rekord drži jedan som od 33 kilograma.

Hej, pa ko malo dete! Ako je još veća i još snažnija riba, moraš ponekad i mrežu da isečeš. Gledaš kako ti niz reku odlaze i vreme, i pare, i hrana, sve... u suprotnom, čamac ti se ceo rastrese, ili, još gore, nešto te povuče u dubinu. Neke su nesretnike tek kod Đerdapa nalazili. Zato ribari više ni ne vezuju bućke (alatke za dozivanje ribe) za ruku, kaže Zoran.
Postaje jasno da vuk mora da bude miran, iskusan, ali i potpuno svestan svog okruženja i sebe. Rečju, da zna da nije na vrhu lanca ishrane. Jer, ako te reka jednom proguta, možeš i lav da budeš, biće potpuno svejedno. Povratka u čamac nema. Zato se Zoran i stresa na pomen opasnih situacija u kojima se našao.



Uh, ni ne pominji... Jednom sam pre petnaestak godina izašao na reku. Baš lepo veče. Međutim, u roku od deset minuta krenuo neki vetar severac, uzvodan, pa je čamac bio još nestabilniji. Vidiš obalu, pa je ne vidiš. Vidiš svoj čamac, pa ga rečni mrak odmah sakrije. Jedva sam pretekao. Te se večeri četvoro podavilo kod Pančevca. Pazi, som se diže kad je nevreme, ogladni, poludi, počne da lovi i baš tad ga treba hvatati. Ovi nesretnici su bili pošli sa strukovima, posebnom vrstom opreme, njih da love. Sve radili kako treba, pa opet nestali, odmahuje glavom, kao da se budi iz košmara. Najveća pošast, kako po veštinu ribarenja tako i po riblji svet, predstavljaju krivolovci. Niko im ništa ne može i vidi se da Zorana to vređa, principijelno. Kada ih kontrola i uhvati, bace svu opremu i tvrde da nisu ni hteli da ribare. Primera radi, običan čerenac (kvadratasta mreža) košta najmanje 100 evra, ali krivolovci ne poštuju ni reku ni zanat, pa ni novce. Zoranu nije jasno kako im se ne isplati da izvade neophodne dozvole, koje, iako koštaju oko 90.000 dinara godišnje, i dalje iznose manje od gomile uludo odbačene opreme. Sumnja da tu razliku nadoknađuju lovom na linjake, vretenare, deverike i druge ribe čiji je lov zabranjen. Kupovna cena im je, samim tim, osetno viša.

Međutim, Zoranovo lice se u gađenju potpuno izobliči na pomen lova strujom. Lepo se vidi da u tome vidi greh koji nadilaze zemaljske zakone. Smatra da su takve novotarije neprirodne, ne samo netradicionalne, već i takoreći antialaske. Obesmišljavaju vreme provedeno na vodi. Remete plemenito saglasje s noćnom tišinom koje je jedno od svrha ribarenja. I, što je najgore, struja ubija sve, naročito slabije, mlađe primerke. U nepisanoj knjizi alaskog bontona, ovaj čin bi se našao na prvom mestu svake liste hibrisa.



Loši ribari i krivolovci bace mrežu tako da grabuljaju po tuđim mrežama i slobodnim ribama. Rane ih, a onda ih mi uhvatimo, polupojedene ili slabe. Mnogi ne znaju, na primer, da je gornje peraje smuđa ponekad otrovno. Kad se on nakostreši u tuđem jatu, šibne perajem nekoliko riba i one ošamućene pojede. I sad zamisli da ti takav ranjeni smuđ dođe u mrežu. Takvi ljudi takođe ne poznaju navike riba. A svaka vrsta, naročito grabljivice, ima svoj prostor u reci. Smuđ, recimo, voli da šeta. Samotnjak je. Čim upecaš štuku, s druge strane, njeno mesto odmah zauzme druga. Bucovi, pak, love u jatu. Sve imaju vrlo specifične navike, objašnjava Zoran.

Međutim, ako neko odluči da se registruje, može da očekuje svu raspoloživu, zamislivu i nezamislivu pomoć.
Jednom jedan pekar došao, prvi put u životu uzeo štap. Pomognem mu malo, vidim da ne zna. I povije se njemu štap, a kolega Vlada, inače stomatolog, kaže upecao granu. Ja velim som je, nije grana. Voda je mutna, što znači da će biti soma. Vlada kaže ako je som, napuštam pecanje i bacam se u vodu. Ja mu kažem opusti se, tvoju ribu ne može da upeca, ni moju, samo svoju. I upeca pekar soma od pet i po kila. Pola sata kasnije, ista priča, izvuče četiri kila. I počne da me zamara, kaže hajde ti sa mnom, hoće me kad si tu. Ja ga pošaljem kod Pančevca, da ga se otarasim. Kad ono opet izvadi kile i kile ribe. Ili je početnička sreća, ili mu je ja stvarno donosim. Sad je kupio čamac, sonar, sav pribor, sve. Donosi nam burek, jogurt... Fenomenalan pecaroš je postao. Ali mi Vlada i dalje kaže leba ti, nemoj više nikome da pomažeš, ubi nam ovaj svu ribu, prepričava dunavski vuk, sve se smejući.



Alasi su, nastavlja on, vrlo zdravi, jer ih voda i riba izdržavaju. Priznaje da ima problema sa srcem, ali tvrdi da nije oboleo. Kad prigusti, popije lekove, a čim prođe nevolja, opet udari i po pivu i po reci. Ima jedan Rade, kaže, ne zatvara vinjak, ali lepo peca, i još je živahan. Dalo se to videti za proslavu Petrovdana, inače slave koju dele pamuklije, pekari i alasi. Tog se dana, veli Zoran, ne pita ko si i čiji si. Tada ljutinu života svi ostavljaju pored kazana. Nema uvreda, nema nervoze i nema dovoljno dobrog razloga da se ne popije još koja. Ako je nekome baš ćeif da se s drugima goropadi, kolektivno ga isprate do keja i zamole da se vrati narednog dana. Ako uistinu dođe i izvini se, dobije punu čašicu i još puniji tanjir riblje čorbe. Ako to ne učini, čekaju ga do sledeće prilike.

Dešavalo se da nas ljudi sa strane pitaju šta su nam to toliko lepo uradili da ih toliko gostimo. Mi im kažemo pa ništa, naši ste ovaj dan. Tad su svi naši. Stomatolozi, pekari, univerzitetski profesori, bitange... Dunav nas sve poveže, priča Zoran i dodaje da obožava da gleda svoju rečicu.

To bujanje života u oštroj je suprotnosti s nezavidnom dužnošću svih alasa sprečavanjem očajnika da skokom s jednog od prestoničkih mostova sebi okončaju vek. Zoran kaže da ih je do sada na desetine spasio od davljenja, da se raznih priča naslušao, da se brojnog kamenja oko strukova nagledao i da mu i dalje nije jasno kako se čovek na to odluči. Veli da već poznaje dežurne policajce i da im nakon svake akcije spasavanja samo kaže da prepišu njegov prethodni iskaz.



Da se razumemo, nije ni Zoran bez briga. Deo mladosti sam proveo u Italiji, zato i govorim jezik. Priznajem, nisam išao da prosim, već da kradem. Obio sam neku kuću, uhvatili su me i dobio sam osam meseci zatvora. U njemu smo sami spremali hranu i ja ti se na kuvanju sprijateljim s jednim tipom, Đovanijem. Nedelju dana kasnije, on uleti u neki klinč, ja uskočim i izvučem ga. Posle mi kažu nije trebalo da se mešaš, sad iz zatvora nećeš ni izaći, osim u sanduku. Taj kojem se Đovani zamerio me je posle pozvao i pitao me ko je tebi Đovani i da li bi bio spreman da umreš za njega. Rekao sam da mi je fratelo, brat, i, u strahu, rekao sam da bih položio život. Samo me je zagrlio i do izlaska više nisam imao problema. Po izlasku, ni prebijene pare u džepu nisam imao. Setim se da je Đovani u Napulju, odem tamo i nađem ga i vidim da je klasičan mafijaš. Samo sam mu tražio pare za kartu nazad i tražio voz da se vratim u Jugu kako znam i umem. E, tad sam prvi put makazama presekao život, zaposlio se i oženio. Drugi put sam ga secnuo kad sam se razveo i potpuno odao ribarenju, jer je firma u kojoj sam radio propala, pre dvadesetak godina, priča Zoran.

Na pitanje zašto se razveo, filozofski mirno ispaljuje odgovor kakav ni najuglađeniji boemčić ne bi mogao da sazda: Zato što nisam cenio njenu dobrotu i zato što joj nikad nisam rekao da je volim. Na sreću, u dobrom smo odnosu i zna da je i dalje volim. Pitala me jednom dobro, majku li ti, hoćeš li mi bar jednom reći da si me voleo. Rekao sam da neću, govori dunavski vuk.
To sigurno ne govori ni Dunavu, ali ta je ljubav već za do kraja života.