Hod po minskom polju

Foto AP

Ima i lošijih načina da se neko uveri u značaj i opravdanost sporazuma o kontroli iranskog nuklearnog programa, koji su prošle sedmice s Islamskom Republikom postigle Sjedinjene Države, Rusija, Kina, Velika Britanija, Francuska i Nemačka, od uvida u to ko mu se sve ogorčeno protivi. Od praktično cele Republikanske stranke i demokratskih jastrebova u SAD do radikalnih mula i fanatika iz iranske Revolucionarne garde; od izraelskog premijera Benjamina Netanijahua i čitavog niza ultraških izraelskih političara i stranaka, preko srednjovekovnog režima kralja Salmana u Saudijskoj Arabiji, pa do Islamske države i njenog vođe Abu Bakr al Bagdadija, koji u Iranu vide smrtnog neprijatelja... Ima još, ali dovoljno je i ovoliko.

Nisu ni na strani onih koji su se našli među dobitnicima baš cvećke; očekuje se, na primer, da od postepene reintegracije Irana u međunarodnu zajednicu posredno profitira i njegov stari klijent, sirijski predsednik Bašar al Asad. I oni koji su za dogovor priznaju da sporazum na 80 stranica - 100 u verziji na farsiju - nije savršen; ali koji sporazum to jeste? Obrazlažući pred novinarima u Beloj kući šta je na 18-dnevnim pregovorima u Beču postignuto i šta je bila alternativa, američki predsednik Barak Obama je bio jasan da jasniji ne može biti. Postoje samo dve mogućnosti: ili da se pitanje iranskog nuklearnog naoružanja reši na diplomatski način, pregovorima, ili da bude rešeno primenom sile, ratom, rekao je. Pametnom dosta.

Do trenutka kad će, ako Iran bude poštovao svoj deo nagodbe, sankcije početi da padaju (njihovo ukidanje trajaće godinama) ima, međutim, dovoljno vremena da oni koji bi dogovor da miniraju nešto po tom pitanju i preduzmu. Nakon što je iranski vrhovni lider, ajatolah Ali Hamnei, podržao sporazum - i bez potcenjivanja destruktivnog potencijala radikalnih krugova u Teheranu - ključno pitanje sada je ipak šta će se dešavati u američkom Kongresu, koji je dogovor dočekao s mnogo buke i besa.

Iako većinu u oba doma imaju republikanci, izgledi za obaranje sporazuma nisu veliki. Procedura najpre predviđa rok od 60 dana tokom koga će kongresmeni detaljno pretresti sve aspekte sporazuma; kako je Kongres tokom najvećeg dela avgusta na letnjoj pauzi, neke od tih sesija će morati da budu ostavljene za septembar. Posle toga, oba kongresna doma imaće 12 dana da se izjasne o prihvatanju ili odbijanju sporazuma. Ukoliko većina bude glasala protiv, Obama će morati da posegne za pravom veta, što neće oklevati da učini. U tom slučaju Kongres može ponovo da pokuša da sruši sporazum, ali će republikancima onda na novom glasanju biti potrebna dvotrećinska većina glasova u oba doma - što je skoro sigurno nedostižan cilj: u Predstavničkom domu za to bi im trebala podrška najmanje 42 demokratskih zastupnika, u Senatu 13 (neki kažu 12).

Ovo znači da će u narednim sedmicama Obamin glavni zadatak biti ne da pokuša da urazumi najvećim delom ionako neuračunljive republikance, već da disciplinuje disidente iz sopstvene stranke, odnosno osigura da takvih na glasanju ne bude previše. Kako će to ubeđivanje proteći može samo da se nagađa - ponešto se o tome kako se u američkoj politici završavaju takvi poslovi, makar i u karikiranoj formi, može saznati i gledanjem hit serije Kuća od karata - ali je izvesno da će Obama biti veoma odlučan u nameri da istera svoje.
Među posmatračima preovlađuje procena da osporavanje sporazuma u Kongresu neće proći. Ali već i taj snažan otpor njegovom prihvatanju može da ga politički potkopa, jer umanjuje izglede da mu SAD ostanu posvećene tokom čitavog njegovog važenja, dakle narednih 15 godina: šta, recimo, ako naredni predsednik odluči da ga proglasi nevažećim?

O tome da li će Obamin naslednik zaista moći da poništi sporazum čija će primena u tom trenutku uveliko trajati (opet pod pretpostavkom da ga se Iran dosledno pridržava) ne postoji saglasnost. Po jednom viđenju, pozivanjem na specijalna izvršna ovlašćenja predsednika on ili ona će to glatko moći da izvede; drugi smatraju da će, ukoliko se ispostavi da se sporazum uspešno primenjuje, novom šefu Bele kuće biti izuzetno teško da tako nešto uradi. Kad novi predsednik u januaru 2017. stupi na dužnost, deo međunarodnih sankcija će već biti ukinut, pa bi njihovo ponovno uvođenje samo na američko insistiranje podrazumevalo da Vašington za to pridobije svoje evropske saveznike, Rusiju i Kinu, te niz drugih zemalja bez čije je podrške univerzalni sistem sankcija neodrživ. Izgledi da se u tome uspe bili bi vrlo mali.

Svejedno, šteta od eventualnog američkog odustajanja ne bi bila izbegnuta. Svaki novi predsednik koji se nada da će minirati sporazum imao bi samo ograničenu polugu uticaja u vidu američkih sankcija koje bi najvećim delom bile simbolične, ali bi anulirale sporazum zahvaljujući kojem će Iran biti držan podalje od nuklearnog naoružanja, piše Gardijan.
Ispada da bi najbolju garanciju da će sporazum potrajati, barem kada je američka strana u pitanju, predstavljala izborna pobeda zasad vodećeg kandidata Demokratske stranke za novog predsednika, nekadašnje prve dame i bivšeg državnog sekretara Hilari Klinton, koja je dogovor s Iranom podržala. Kakva ironija: da najveću šansu za izbegavanje situacije u kojoj Amerika još jedan problem, umesto diplomatijom, sutra rešava bombardovanjem predstavlja povratak u Belu kuću dokazanog spoljnopolitičkog jastreba kakav je Klintonova. Ali, takvo je vreme došlo.