Testo za krofne

Ministar finansija Mlađan Dinkić optužio je javno Bogoljuba Karića da sopstvenu televiziju (TV BK) zloupotrebljava u cilju ličnog političkog marketinga. Nema na ovdašnjoj sceni političara - dodao je Dinkić - koji poseduje adekvatan uticaj na neku drugu televiziju, državnu ili privatnu, sasvim svejedno, te je, analogno tome, Karić u povlašćenom položaju: ako ima da kaže nešto novo o gajenju zelene salate, zna se gde će da ode, nije mu daleko. Informativna služba BK je to demantovala. Bogoljub je, tokom predizborne kampanje, a i posle, na “svojoj” televiziji imao najmanju “minutažu”, kako u odnosu na neposrednu konkurenciju, tako i u pogledu svog pojavljivanja na drugim televizijama.

No, Karić je ozbiljan čovek. Izgleda kako ga ovo objašnjenje nije zadovoljilo. Zato je udesio da se, jedva dan nakon Dinkićeve optužbe, pojavi na tzv. nacionalnoj televiziji (RTS). Kako rukovodeći tim te kuće ne bi došao u nezavidan položaj da bude optužen za neprincipijelni protekcionizam, dodeljen mu je kurčeviti voditelj koji sam priznaje da ga je, mada čoveka iz malog grada, zaposlio Milanović. Nema laži, nema prevare. Voditelj je dobro obavio povereni mu zadatak. Bio je na visini Bogoljuba Karića. Pa su njih dvojica stalno upadali jedan drugom u reč, uz odgovarajuće “komplimente”. Ceh je platio nedužni gledalac emisije “Intervju”. Jer, ništa mu nije bilo jasno. Sve što je iz razgovora dvojice sumo-hrvača shvatio jeste kako je Mlađan Dinkić (plus njegov lobi) krivac svakoj našoj nevolji. “Zašto ne pada kiša?” - “Pitajte Dinkića!”. “Zašto pada kiša?” - “Pitajte Mlađana Dinkića!” I tako je, na kraju, Bogoljub ipak ispao pobednik. Samim tim što je preživeo.

Nije namera ovog teksta ni da pravda ni da kudi Dinkića preko Karićevih leđa. Dinkića, uostalom, i ne poznajem. S druge strane, ako mene pitate, Karić je, na svoj osobeni način, simpatična ličnost. Na njegove (poslovne) sposobnosti neću ni da trošim reči. Sve u svemu - niko sem Bogoljuba nije sposoban da tako prostodušno zastupa svoju demagogiju. Videli smo kako je to imalo uspeha na minulim predsedničkim izborima: kao potpuni novajlija na surovoj sceni (gde autsajderima inače nema mesta), koja se davno proslavila po svojoj neprincipijelnosti, po svojim “negativnim kampanjama”, Karić je zauzeo treće mesto, potukavši u tom nadmetanju kandidata “naše koalicije”. Više nije mogao. Ni pare nisu baš svemoćne. Ali je, ipak, izazvao (unutrašnju) krizu vlade, a umalo i da je obori.

To mu je donelo status igrača na koga i te kako valja računati u budućnosti. Odmah je osnovao sopstvenu političku stranku i nazvao je po ličnom pozicijskom sloganu iz predsedničke predizborne kampanje - “Snaga Srbije”. Bilo bi nepošteno tvrditi da sve to skupa nema uticaja na javnost. Ima. Mnogi hrle u stranku Bogoljuba Karića kao grlom u jagode. On lično sebe već doživljava kao srpskog premijera, obećavajući da će sa tog položaja pokrenuti posustalu srpsku privredu. Mogao bi to da učini već sada, odmah, ali nije obavezan, još nije izabran za premijera. Ako njegov privatni zloduh Dinkić istraje u svojim namerama, dobićemo siromašnog premijera. Da li će ga narod takvog hteti? U ovom trenutku izgleda kao da je u vezi sa tim postignut konsenzus.

Agencije za strateški marketing, koje su se više puta opekle sopstvenim prognozama, tvrde kako DS i “Snaga Srbije” beleže iznenađujući rast popularnosti u glasačkoj javnosti, da po rejtingu postaju naše vodeće političke partije. Uopšte ne sumnjam da je zbilja tako. Ali, imao bih nešto da dodam: radi se o prividima. Kada je reč o DS, koja je izgleda proglasila moratorijum na “čišćenje kuće”, njen povratak iz mrtvih je refleks, slika u ogledalu, euforija zbog pobede Borisa Tadića na predsedničkim izborima. Još više (ili manje) od toga: sam čin pobede u poslovično-srpskom referendumskom izjašnjavanju između propasti i nade jeste presudan faktor novokomponovane Tadićeve harizme koja je, eto, “vaskrsla” DS. Tako to ide kod nas Srba. Kao što smo skloni da svaku političku ideju, svaki društveni program personalizujemo, da iza njega vidimo vođu, tako zna da bude i obrnuto, da se konkretan čovek depersonalizuje u mašinu za pranje prljavog političkog veša.

Kada se, pak, radi o “Snazi Srbije”, njena “igrala je samo jedno leto” popularnost je direktna posledica neočekivanog izbornog uspeha Bogoljuba Karića, te su, otud, mnogi spremni da taj novonastali pokret ubroje u ozbiljne političke snage, prognozirajući mu svetlu budućnost. Ako je zbilja tako, onda faktor zelene salate (plus lanci i katanci) postaje značajna politička činjenica naše sudbine. Ali, ta vrsta demagoškog marketinga je za jednokratnu upotrebu. Slikovito govoreći, “Snaga Srbije” je nešto nalik testu za krofne. U prvi mah, zahvaljujući dejstvu kvasca, testo se nadima, raste, uvećava dvostruko svoj volumen, što domaćicu ispunjava ponosom. Time zavedena, ona hoće još. Ali, ako testo previše fermentira (tako nekako) zbiva se obrnut proces - ono će se, prosto, “srozati”, postajući bezoblična pihtijasta masa. Nema više govora o tome da će od njega biti ukusnih krofni. Izgleda da Bogoljub, za razliku od drugih, dobro shvata ovu nespornu istinu. Pa čini sve da spase svoje testo za krofne Srbije. U prilog tome govori činjenica kako se upustio u grčevitu potragu za prominentnom javnom ličnošću koju će njegov pokret kandidovati na septembarskim izborima za gradonačelnika Beograda, s ciljem da se bar neka vlast osvoji, a “Snaga Srbije” opstane na političkoj sceni, u surovoj areni. Suviše brige je, avaj, majka panike, pa Bogoljub kuca na mnoga vrata koja mu se garantovano neće otvoriti. Otišao je čak toliko daleko da je i Dragana DŽajića pitao hoće li da postane lordmer. Pošto DŽajića poznajem godinama, znam da bi on pre pristao da se kandiduje za astronauta. Bogoljubu će - “ako se puno potrudi” - ostati samo glodurka njegove televizije. Nije preporučljivo.

Ali, da se ipak vratimo onoj televizijskoj emisiji koja je i bila povod ovim redovima. Ne tvrdim da sam sve tačno razumeo od onolike galame, ali mislim da je osnovna tema razgovora bila čvrsta namera Mlađana Dinkića da od “Mobtela” naplati više milijardi poreza na ekstraprofit, a onda da “prisvoji” tu kompaniju i proda je budzašto. Otkud “Mobtel”, “moja mreža”? Otuda što je dotična mobilna telefonija garant Karićeve “Astra banke”, kojoj je svojevremeno zabranjen rad zbog nekih novčarskih malverzacija. Bogoljub ne misli da je to istina. On se poslužio slikovitim poređenjem. Kaže da je u drugim bankama novac iz primarne emisije “izvlačen” u inostranstvo, na egzotična ostrva, odakle se, “opran”, slivao u džepove Dinkićevih lobista. Za razliku od toga, “Astra banka” - koja i ovako nije imala inostrane klijente - taj je novac iz primarne emisije koristila za kreditno finansiranje subjekata srpske privrede. Lepo sa strane “Astra banke”. No, Karić je, očito sa namerom, propustio da objasni otkuda njegovoj banci pravo da se koristi sredstvima primarne emisije. Da li je neki penzioner, kondukter tramvaja, glumac provincijskog pozorišta, moja malenkost, bilo ko, a naročito opozicioni političari (Đinđić, Koštunica...) mogao u “godinama raspleta” steći to pravo samo na osnovu registracije svoje privatne banke u špajzu? Naravno da o tome ne može biti govora. Ta šansa je bila rezervisana samo za privilegovane, za ljubimce “kruga porodice”. Snaga Srbije je u istini. A toga još nema.