Sudija iz ugla sudije

Još u helenskoj i rimskoj civilizaciji i kulturi sudija je bio sinonim božanstva, sinonim pravde, garancija u koju čovek veruje, od koje traži i dobije zaštitu, kad su mu povređeni pravo i sloboda, najveće ljudske vrednosti, kvaliteti koji čoveka čine čovekom. Sudija je uzvišena društvena kategorija zbog svega toga, objektivna vrednost, ljudska sigurnost, sinonim etičkih i moralnih vrednosti.

Sud je u filozofiji osnovni oblik mišljenja koji može da bude istinit ili pogrešan i kojim se nešto o nečemu tvrdi ili odriče.

Ako tradicionalna logika klasifikuje sudove na proste i složene ili po Kantu na analitičke, koji ne daju nova znanja, i sintetičke, koji ih daju, onda kada sudija izriče sud o nečemu, svakako je to složen sud, sintetički, koji daje nova znanja. Sud koji izriče sudija ima specifičnu težinu i kvalitet, jednu dubinsku dimenziju i značaj, jer se davanjem suda o nečemu ili o nekome u izvršenju sudijske funkcije vrši sudska vlast koju je država kao jednu od svojih velikih pravnih funkcija prenela na sud, odnosno na sudiju. A, vršeći sudsku vlast, samostalno i nezavisno, po zakonu i svojoj savesti, sudija je po prirodi i karakteru sudske funkcije garancija obezbeđivanja jednakosti svih pred zakonom, garancija zaštite slobode i prava čoveka i drugih pravnih subjekata. Sudija sudi po pravu, po pravdi i svojoj savesti.

Pravo je odredivije, pravda apstraktnija. Značaj prava je odlučujući, ali i značaj pravde, kao moralnog ideala u društvenom životu je veliki.

Stariji narodi su i pravdu predstavljali kao posebno božanstvo koje se brine o njenoj primeni ili je štiti (“Temida” kod Grka, “Justicija” kod Rimljana). To “božansko značenje” pravde održano je u savremenom svetu, jer nema većeg ideala od čoveka i njegovih sloboda i prava koje će u slučaju njihovog ugrožavanja sudija zaštititi. Kad je čovek u pitanju, predmet sudske zaštite su sloboda i njegovo pravo i ukupan ljudski integritet.

Sudijski poziv je tradicionalno uzvišen, popularan, autoritativan. Iz njegove suštine to objektivno proističe. I kada to prihvatimo i znamo, samo po sebi se nameće pitanje da li je naš subjektivni odnos prema sudiji uvek pravilan?

Naslov ovog prikaza je i motivisan odgovorom na ovo pitanje, a njegova poruka bi bila odlučujuća uloga javnog mnjenja u afirmisanju sudijskog poziva.

Naravno, o afirmisanju sudijskog poziva prvenstvenu ulogu ima pre svega sam sudija, što je i pretpostavka za obavljanje sudijske funkcije.

O afirmisanju sudijskog poziva i poštovanju sudije dužni su da pored samih sudija brinu predsednici sudova, predstavnici zakonodavne i izvršne vlasti, advokati, same stranke i svi drugi učesnici u sudskom postupku.

Ako se složimo da bi svi navedeni subjekti trebalo da pokažu prema sudiji veću brigu, pažnju, uvažavanje, onda moramo svi zajedno stvoriti jednu novu kulturu odnosa prema sudiji, jer sudijska funkcija to po svojoj prirodi zaslužuje, kao velika pravna funkcija.

Funkcija sudije je velika jer sudija štiti slobodu i pravo čoveka kao najveće ljudske vrednosti, jer sudiju bira Narodna skupština, jer sudija donosi presudu “U ime naroda”, jer sudija pre stupanja na dužnost polaže zakletvu, jer sudija kao nosilac sudske vlasti, vrši zakonom određenu kontrolu izvršne vlasti. Kada se svemu tome doda i stalnost sudijske funkcije, može se zaključiti da je ovakav ustavno-pravni položaj sudije velika demokratska i civilizacijska tekovina.

Sudija nije ni “opštinski”, ni “gradski”, ni “regionalni”. Sve sudije od prvostepenog suda do Vrhovnog suda Srbije, kao najvišeg suda u Republici, samostalni su i nezavisni, autentični nosioci sudske vlasti, izabrani funkcioneri Narodne skupštine, a njihova prava i obaveze striktno su određeni zakonom i Ustavom. Prema odredbama čl. 9. Ustava Republike Srbije, sudska vlast pripada sudovima, što znači svim sudovima, odnosno svim sudijama koje je izabrala Narodna skupština, bez obzira na to u kom stepenu suda vrše svoju sudijsku funkciju. Dakle, sve sudije čine sudsku vlast, bilo da sude kao sudija-pojedinac ili u sudskom veću i bilo u kom sudu da obavljaju sudijsku dužnost. Sudovi, odnosno sudska vlast je organizovana Zakonom o uređenju sudova instanciono, ali svaka instanca čini sudsku vlast, odnosno njen deo. U okviru tako zakonom postavljene organizacije sudske vlasti, viši sud vrši nadzor nad nižim, ali to ne oduzima nižem sudu svojstvo nosioca sudske vlasti, niti umanjuje njegov značaj. Naprotiv, tako zakonom postavljena organizacija sudova predstavlja garanciju njihove samostalnosti i nezavisnosti ustanovljene u članu 96. st. 1 Ustava Republike Srbije.

Sudije se mogu razlikovati u metodu rada, stilu vođenja postupka prema maksimi “Stil, to je čovek”, pa i u primeni zakona. Međutim, u našem pravnom sistemu postoji višestepeno suđenje, pa će viši sud u postupku po žalbi ili vanrednom pravnom leku ispraviti eventualni propust nižeg suda. Vrhovni sud Srbije kao najviši sud u Republici i najviša instanca sudske vlasti preduzima mere na ujednačavanju sudske prakse, jedinstvenoj primeni zakona i drugih propisa od strane svih sudova u Republici i na stalnom stručnom usavršavanju sudija.

Odnos prema sudiji. Zalažemo se za puno i jednako poštovanje i uvažavanje svih sudija, bez obzira na instancu u kojoj sudi kao i za stvaranje nove kulture odnosa prema sudiji.

Možda i nesvesno stvaramo neku vrstu “prisnosti” sa sudijom ne vodeći računa da jedan gest, jedna reč u određenim okolnostima može sudiji zasmetati, pa čak i naškoditi njegovom ugledu. Stoga svi subjekti o kojima smo govorili treba da se zalažu za još veću afirmaciju sudijske funkcije i njeno pravo mesto u hijerarhiji izabranih lica, a za mesto koje istorijski sudiji pripada.

Predsednici sudova treba da poštuju sudiju kao kolegu, ravnopravnog partnera u vršenju sudske vlasti, jer je i predsednik suda sudija u sudu u kome vrši dužnost predsednika suda, “prvi među jednakima”.

Odnos međusobnog uvažavanja je neophodan uslov stvaranja atmosfere za postizanje efikasnosti u radu i visokih rezultata u izvršenju ustavne funkcije suda.

Predstavnici izvršne i zakonodavne vlasti treba da se zalažu u okviru svojih ovlašćenja za stvaranje optimalnih uslova za rad sudija, jer ravnopravnost i jednakost izvršne sudske vlasti može se ostvariti samo u obezbeđivanju svih potrebnih uslova za njihovo funkcionisanje (smeštajni, tehnički i drugi materijalni uslovi, u potpunosti razvijen informacioni sistem i slično).

Advokati, kao zastupnici stranaka u postupku pred sudom, moraju poštovati neprikosnovenost sudije u sudnici i na svakom drugom mestu gde sudija preduzima službenu radnju. To su procesni zakoni predvideli i utvrdili. Ne može biti “verbalnih duela” sa sudijom na suđenju, niti upućivanja uvredljivih reči, ili na bilo koji način ometanja rada sudije. Eventualno odbijanje prigovora ili odgovora na postavljeno pitanje na suđenju, treba shvatiti kao zakonom određeno ovlašćenje sudije u vođenju postupka uz prihvatanje takve odluke sudije korišćenjem zakonskih ovlašćenja, ako je zastupnik stranke nezadovoljan takvom odlukom.

Sudije se ne smeju vređati ni u pismenim podnescima. Pismeni podnesak treba da izražava stručni pravni stav advokata koji će ceniti kako prvostepeni, tako i viši sudovi u postupku po pravnim lekovima.

Kad pominjemo advokate, kao važne činioce u sudskom postupku i cenjene kolege i njihove dužnosti prema sudu i sudiji, ove napomene su generalnog karaktera, jer nepravilan odnos od strane advokata prema sudiji je ipak izuzetak.

Mediji zaslužuju poseban osvrt u odnosu na njihov stav prema sudiji i sudu uopšte. Možda u današnjem vremenskom trenutku posebno, s obzirom na povećan broj postupaka u najsloženijim sudskim predmetima, naročito krivičnim.

Mediji, u svom informisanju javnosti sa sudskih procesa, treba da naprave selekciju činjenica i načina njihovog prezentiranja javnosti tako da pri tom zaštite i ugled sudije i suda. Svakako da u tom veoma delikatnom poslu novinari svih vrsta medija treba da imaju pravu meru prezentiranja javnosti sudskog postupka sa kojeg izveštavaju, te da to svakako zavisi od stila i shvatanja svakog novinara da njegov izveštaj sa suđenja bude “ona mera” koja neće zadirati u mogući “pritisak na sudiju”, a koja će biti sasvim dovoljna čitaocu ili gledaocu da bude informisan o toku konkretnog sudskog postupka.

Naročito treba imati u vidu da izvođenje dokaza traje tokom celog sudskog postupka, te da sud svoju odluku donosi na kraju postupka posle izvedenih svih potrebnih dokaza, a razloge za presuđenje daje u sudskoj odluci.

Imajući u vidu da je zakon odredio način rada sudije i suda i donošenja sudske odluke, to ni mediji ne mogu donositi zaključke i svoje “pravne stavove”, fragmentarno izdvajajući iskaz jednog svedoka, ili drugi dokaz, i na njemu zasnivati, kroz svoj medijski izveštaj, zaključak o “krivici” optuženog ili osnovanosti optuženja.

Ovim ne želimo da dajemo bilo kakav okvir za izveštavanje medija, već sugestiju da se u svemu tome nađe ona mera kojom javnost neće unapred formirati “svoju odluku” o konkretnom sudskom procesu, već će i javnost shvatiti da će tu odluku doneti sudija, odnosno sud, posle u potpunosti sprovedenog sudskog postupka.

Treba imati u vidu i činjenicu da su i sudovi izmenili svoju praksu u stvaranju novih odnosa sa medijima na taj način što je često za odnose sa medijima ovlašćen i određen sudija odnosnog suda u svojstvu “portparola” suda koji informiše medije u primerenoj formi o najbitnijim pitanjima toka konkretnog sudskog postupka, vodeći računa da takvo informisanje ne šteti ugledu suda i sudskog postupka.

Tako će i sudija koji sudi i sud u celini biti pošteđeni “senzacionalnih” vesti u medijima, a s druge strane, javnost će biti informisana o osnovnim pitanjima toka sudskog postupka, a pri tom će se kod javnosti formirati i objektivno uverenje da će sud vršeći sudsku vlast u okviru Ustava i zakona, doneti konačnu odluku u konkretnom sudskom postupku.

Strog sud za sudiju. Svi pomenuti subjekti mogu mnogo da učine na stvaranju nove kulture odnosa prema sudiji, a time i jačanju njegovog autoriteta i još većoj afirmaciji sudijske funkcije.

Smatramo da je to najmanje što možemo svi da učinimo i bez velikih poteškoća. Time ćemo stvoriti lepšu, kulturniju i prijatniju atmosferu, a sudiji omogućiti da u mnoštvu brojki predmeta, stranaka, svedoka i drugih učesnika u postupku, u rešavanju složenih pravnih problema, koncentriše svoje misli na predmet spora. Sudija po prirodi svoje funkcije mora usmeriti postupak na pravo i zakonito rešenje čak i u otežanoj situaciji odbrane optuženog “ćutanjem” i na drugi način stavljanja sebe u težak procesno-pravni položaj, a s druge strane i suda u utvrđivanju istine.

Rečju, svi zajedno treba da stvaramo, zašto da ne, i “kult” sudije. To je pozitivan kult, jer zakletva obavezuje sudiju da poštuje i sledi veliku i istinitu filozofsku misao: “Ko hoće suditi drugome, taj podvrgava sebe još strožem sudu.”

Miomir M. Barović
(Autor je sudija Vrhovnog suda Srbije u penziji)