Nove snage u civilnom odelu

Foto Oliver Bunić

Kada je, pre dve nedelje, u Beču održan Samit zemalja Zapadnog Balkana, detaljno smo informisani o velikim rečima i planovima o kojima su govorili lideri regiona i njihovi evropski domaćini visokog ranga, pa čak i o povredi Aleksandra Antića na fudbalskoj utakmici, ali je jedan zanimljiv skup ostao ispod medijskog radara.

Veče pre Samita, u nekadašnjoj fabrici hleba, danas kulturnom centru, umešen je jedan potencijalni regionalni specijalitet za konzumiranje u teškim vremenima: predstavnici regiona (uključujući glavne zvezde, premijere Srbije i Albanije Aleksandra Vučića i Edija Ramu) i visoki predstavnici Evrope (Johanes Han, komesar EU za susedsku politiku, Ulrike Lunaček, potpredsednica Evropskog parlamenta, Sebastijan Kurc, austrijski ministar spoljnih poslova) sreli su se sa oko 200 aktivista civilnog sektora iz regiona, koje su okupili fondacije Erste i Fridrih Ebert, kao i Karl Rener institut (institut tamošnje vladajuće Socijaldemokratske partije), a sve u saradnji sa austrijskim Federalnim ministarstvom za Evropu, integracije i spoljne poslove.

Rezultat debate šestoro aktivista sa šest visokih regionalnih funkcionera nije samo podizanje političkog značaja civilnog društva, do koga bi trebalo da dovede evropski apel vladama regiona da uđu u stalnu komunikaciju sa predstavnicima nevladinog sektora i saslušaju njihove predloge (za početak u oblasti jačanja regionalne saradnje, obezbeđivanja slobode medija i stvaranja radnih mesta). Uz poziv vladama za prihvatanje civilnog društva u procesu evropskih integracija, čuo se i otvoren poziv nevladinim aktivistima na pravi politički angažman i kandidovanje na izborima.

Apel aktivistima da kažu dosta je, želim da promenim stvari, pa, ako je potrebno i učešćem na izborima, Ulrike Lunaček potkrepila je sopstvenim primerom podsećanjem da je na put ka sadašnjoj visokoj evropskoj funkciji i sama krenula upravo iz civilnog sektora.

Slično je životno iskustvo i albanskog premijera Rame, ali ne i Aleksandra Vučića, koji se rodio u politici. Da li mu se, međutim, neka opozicija može roditi u civilnom sektoru s kojim je, donedavno, ozbiljno ratovao, da bi, u poslednje vreme, došlo do ozbiljnog približavanja i saradnje? Neki uslovi postoje sve brojniji derivati postojećih opozicionih stranaka ne pokazuju znake konsolidovanja, a nema ni potvrde teze da Tomislav Nikolić planira da osnuje novu stranku, koju, kako tvrde diplomatski izvori, i sam Vučić povremeno plasira, insistirajući na verziji prema kojoj bi, u tom slučaju, pa još i u varijanti Nikolićevog udruživanja sa Dačićem i Dverima, on ostao jedini branilac demokratskih principa. S druge strane, istraživači upozoravaju da broj neopredeljenih građana raste iz meseca u mesec Vladimir Pejić iz agencije Faktor plus nedavno je rekao da je u prošlomesečnom istraživanju, od 49 posto onih koji bi izašli na izbore, čak trećina rekla da ne zna za koga bi glasala.

Pokušaj da te glasove pokupe snage nastale iz sadašnjeg civilnog sektora ne bi iznenadio sociologa Jovu Bakića. Politički sistem u Srbiji je izgubio legitimnost. Vučić je jedini na političkoj sceni koji ima kakav-takav legitimitet, kaže Bakić podsećajući da je i na prošlim izborima izlaznost bila tek nešto preko 50 procenata. Ogromno je nepoverenje u političku elitu, odnosno politički deo oligarhije u Srbiji, pa pretpostavljam da postoji takva ideja, kaže sagovornik NIN-a.

Prema njegovom mišljenju, Vučić radi koristan posao sa stanovišta interesa EU. S jedne strane, on im odgovara. Gledaju mu kroz prste autoritarnost, ali znaju da ničija nije gorela do zore. Kad se njegov legitimitet istroši, a istrošiće se jednog dana, pitanje je šta onda da li dolazi na scenu radikalna desnica? Vučić upravo to želi, da desnica bude jedina opozicija, pa da onda on ima nesumnjivu podršku Brisela, kaže Bakić i zaključuje da nije isključeno da Brisel želi da to nekako spreči.

Brisel bi, veruje Bakić, obezbedio novac, ali to nije dovoljno potrebna je i sposobnost i talenat aktera. A tu se javlja novi problem: Gospodar Vučić ima kontrolu nad svim televizijama s nacionalnom frekvencijom, preko kojih se informiše 60 posto stanovništva i čim vidi da je neko opasan za njegovu vlast, odmah ga medijski blokira.

Do zaključka o mogućoj transformaciji dela civilnog sektora u političku snagu, Vedran DŽihić, viši istraživač na austrijskom Institutu za internacionalnu politiku i predavač na Bečkom univerzitetu, dolazi na drugi način. Zasigurno slijedećih godina možemo očekivati velike promjene na političkim scenama, pojavu novih aktera, veću volatilnost glasača. I čini mi se da će i predstavnici civilnog društva biti dio tih procesa. Recimo, trend iz Španije, gdje je Podemos postao suštinska politička snaga, mogao bi doći i do Balkana, kaže DŽihić i objašnjava da ne treba misliti samo na nevladine organizacije, koje su samo jedan oblik civilnog angažmana.

Zato veruje da ni činjenica da nevladine organizacije nisu previše popularne i da ih značajan broj građana doživljava kao strane plaćenike ne mora da bude problem. Spontane formacije građana i civilnog sektora bi mogle postati mnogo važnije, tzv. grassroots -pokreti, čija pokretačka snaga i energija je eruptivna, daleko jača od one jednog NGO. Kada se počnu formirati takvi pokreti priča o `stranim plaćenicima`, može brzo postati primenjena na one koji takve priče sada često i potiču i koji se nalaze na vlasti, ističe DŽihić.

Prema njegovom mišljenju, važno je da su zvaničnici EU, a pre svega Nemačka, shvatili da civilno društvo čini jednu od suštinskih karika zemalja na Zapadnom Balkanu i da se treba otvoreno i ofanzivnije nego do sada podržati. Započet je proces direktne inkluzije civilnog društva u procese evropeizacije i došlo je do nove pozitivne dinamike među predstavnicima civilnog društva. Taj proces se nastavlja i važan je, kaže DŽihić i dodaje da je pitanje o drugoročnim dometima ipak nešto drugo. Iz nastupa Vučića i Rame na Forumu civilnog društva dalo se vidjeti da iza njihovog deklarativnog zalaganja za civilno društvo stoji prezir prema ovom segmentu društva kao i prema svima onima koji otvoreno kritikuju njihov samodopadljiv i u suštini autoritarni način obnašanja vlasti i javne komunikacije. Naši politički lideri još uvijek nisu shvatili da je konstruktivna kritika pokretač svakog demokratskog društva i da je transparentnost vrlina, a ne mana. Za većinu njih je demokratija samo formalni paravan iza kojeg mogu uobičajenim taktikama vedriti i oblačiti na nedemokratski način. Dok god se takvo shvatanje politike ne promjeni, civilno društvo će za njih ostati suštinski neprijatelj, što će dovoditi ili do radikalizacije ili pak marginalizacije civilnog društva.

E, tu bi, prema njegovom uverenju, mogla biti bitna pomoć Brisela. Zemlje u kojima ne bude slobode medija, gdje se civilne vrijednosti i prava svih vrsta manjina smatraju kao nužno zlo, gdje ne bude prevladalo shvatanje da i politika i civilno društvo moraju da imaju isti cilj a to su slobodna, funkcionalna i pravedna društva, takve zemlje će ostati van EU. Posebno će, veruje, biti važan odnos vlasti prema formama socijalnog bunta i protestnim pokretima na Balkanu. Oni će nas pratiti i slijedećih godina i odnos vlasti prema njima biće lakmus test za vladajuće strukture. Ako u reakciji na proteste, kojih će i u Srbiji zasigurno biti u budućnosti, krenu putem jednog Erdogana ili Putina, koji su za otvorenu represiju, vrata EU će biti zatvorena, veruje DŽihić. A šta ako je vlast važnija od evrointegracija?