Svet ima više novca

Rođen sam u Surdulici ali sam odrastao na Novom Beogradu i ne bih da živim nigde drugde. Pamtim Novi Beograd iz vremena kada su se na njemu nalazili samo stara zgrada Instituta za majku i dete i paviljoni. Sve ostalo je bio pesak i najčistija voda iz Save tako da smo imali najlepše plaže. Kada smo išli do Ade Ciganlije morali smo dugo da pešačimo a onda bismo preplivali Savu koja je tada bila čista, tako da je Moma Kapor u pravu kada kaže da se voda iz Save mogla piti. Pripadam prvoj generaciji maturanata Devete beogradske gimnazije i kroz celo školovanje imao sam dve strasti: biologiju i glumu. Ipak, kada se trebalo odlučiti rešio sam da upišem medicinu. Upisao sam je 1965. godine, završio je za pet godina i nisam nikada pao nijedan ispit a imam i visok prosek. Već na prvoj godini sam rešio da ću biti hirurg a kada sam se upoznao sa dečijom hirurgijom opredelio sam se za nju. Da se opredelim baš za tu granu hirirgije uticao je i profesor Dušan Bajec kome sam se divio i u svojoj radnoj sobi i danas imam njegovu sliku.

Kao student, preko leta sam odlazio u Prvu hiruršku kliniku i u Institut za majku i dete, gde sam pomagao lekarima i bio i bolničar i tehničar i mladi doktor samo da bih bio u kontaktu sa poslom. Ponekad bih i Novu godinu dočekao sa lekarima. Sve to mi nije bilo teško jer sam voleo taj posao a volim ga i danas.

Bavio sam se i sportskom medicinom. Bio sam lekar u “Partizanu”. To je prijatan posao - zdrav, mlad svet sa kojim je lepo raditi. Najlepša putovanja doživeo sam sa fudbalerima. Izašli bismo zajedno u grad, ali nisam mogao da im pariram kada bi oni išli u neki skup butik. Ja bih odlazio u skromnije radnje.

Mislim da nema lepše grane medicine od pedijatrije i dečije hirurgije. Pred sobom imate dete koje počinje život, kome vi možete taj život produžiti ili mu omogućiti da bude kao i svako drugo dete. Deca su veoma zahvalni pacijenti zato što se kod njih odmah vidi da li je posao dobro ili loše urađen. Kod njih rane brzo zarastaju, integritet i funkcije se uspostavljaju mnogo brže nego kod odraslih. I posle najduže operacije koja traje pet šest-sati dete sutradan leži u krevetu i zadovoljno trepće. Treba steći i poverenje deteta. Mi sa njima moramo da budemo drugari. Zbog toga nam roditelji često kažu da smo mi toj deci neka vrsta drugih roditelja ili bar kumova.

Hirurške intervencije kod dece liče na one kod odraslih jer je malo dete mali čovek ali je problem u tome što je sve minijaturno i najveći rezovi dugi su po šest-sedam santimetara. Trebalo bi raditi kao da imate mikroskop ali ga u stvari nemate.

Kada sam specijalizovao urologiju počeo sam da se bavim dečijom urologijom i to radim već 35 godina.

Sada sam direktor Instituta za majku i dete, a to je najveća ustanova ovakve vrsta ne Balkanu sa 500 kreveta. Institut radi 365 dana u godini i kroz njega godišnje prođe

200 000 ljudi, 12 000 dece se hospitalizuje i obavi se 5 500 operacija, od najprostijih do onih na otvorenom srcu. Mi primenjujemo sve metode lečenja koje se primenjuju u svetu i niko ne može da kaže da se deca u drugim zemljama leče bolje nego naša. Najveći problem sa kojima se suočavamo je nedostatak novca. Lekovi su skupi, hirurške intervencije još skuplje a mi smo na budžetu i zato moramo da budemo racionalni. Preko donacija i pomoći koju smo prikupili uspeli smo da nabavimo svu potrebnu opremu. Spisak naših donatora je velik i mi sada možemo da kažemo da imamo sve što nam je neophodno. Uspećemo da zamenimo i liftove koji su radili već 50 godina a i dogradićemo zgradu. Kada to kažem svestan sam da zvuči nestvarno, pogotovo kada se setim devedesetih godina i onoga sunovrata.

U to vreme imali smo svoju muku kod kuće koju su delili i svi ostali građani zemlje, a onda bismo došli ovamo i suočili se sa onim što nas je čekalo u Institutu.

U zavisnosti od toga od čega boluje, svako dete koje leži kod nas dobija obrok koji odgovara njegovim potrebama i o tome se brine posebna služba. U doba inflacije deca su po deset dana dobijala jela bez mesa, soju i slično. Lekovi su bili posebna priča. Iz inostranstva nam je kao pomoć stizalo sve i svašta tako da smo oformili komisiju koja je pregledala sve što smo primili. Apsurd je, ali je istina, da smo preko pola onoga što smo dobili bacili jer je bilo neupotrebljivo. Nikada neću zaboraviti jednu “pomoć”. Dobili smo lekove koji su bili upakovan u drvene kovčežiće na kojima je bilo napisano da su to lekovi iz 1943. godine. Iz kojih li je samo to magacina bilo izvučeno?! Fotografisali smo za uspomenu te lekove pre nego što smo ih bacili. Ipak, red nalaže da se zahvalimo svim darodavcima i mi smo to učinili i u ovom slučaju.

Radili smo i u vreme NATO bombardovanja. Sestre su svoju decu ostavljale kod komšija i dolazile na posao da se brinu o onoj koja leže na Institutu. Zgrada Instituta je visoka i ja sam sa 12. sprata, gde se nalaze operacione sale, gledao kako raketa leti ispod mene.

Pacijenti često misle da se u svetu leči bolje nego kod nas. Kada sam bio na stručnom usavršavanju u Cliniljue Urologiljue Hospital Necker u Parizu, video sam kako oni rade. Impresioniralo je što u njihovim bolnicama svega ima. Hirurg samo pruži ruku instrumentarki i kaže šta mu treba. Nikada se ne desi da mu instrumentarka kaže da nema onoga što traži i to je velika razlika između njih i nas. Mi pružimo ruku, kažemo šta nam treba i za svaki slučaj odmah mislimo šta da tražimo ako čujemo: “Nema.” Mislim da bi se tamošnji hirurg sledio kada bi čuo tu reč i nisam siguran da bi znao šta da traži kao zamenu. Mi smo navikli da štedimo, hirurški konac je dugačak 40 santimetra i mi sa njim obavimo celu operaciju a oni ga posle dva šava bacaju. Gledao sam ih i mislio da su rasipni. Stampleri su instrumenti koji podsećaju na heftalice i njima se spajaju creva. Oni ga posle jedne upotrebe bacaju. Mi ih sterilišemo i koristimo ponovo i tako po dvadesetak puta. Priznajem da sam gledao u kantu za otpatke i pitao se kako da izvučem stemplere i donesem ih kod nas. Ipak, ja nisam video da oni rade bilo koje druge operacije od onih koje su se radile kod nas. Mislim da se sve razlike između njih i nas svode na novac koji oni imaju a mi ga nemamo.

Često možemo da vidimo oglase gde se pozivaju građani da daju priloge da se neko dete operiše u inostranstvu. Mi ne možemo da stanemo iza toga. Da je stvarno neophodna da se takva operacija izvrši u inostranstvu sami bismo tamo poslali dete, baš kao što to činimo kada za to postoji potreba.