Okovi Ohridskog dogovora

(Specijalno za NIN iz Skoplja)

Okvirni ohridski dogovor, kojim su pre dve godine okončani oružani međuetnički sukobi u Makedoniji i dalje je kamen spoticanja u ukupnoj komunikaciji Makedonaca i Albanaca. Jedna odredba iz toga dogovora koja se odnosi na decentralizaciju lokalne samouprave, povod je novoj i ozbiljnoj političkoj krizi. Makedonci nisu zadovoljni novom teritorijalnom podelom, jer smatraju da je ona poslednji korak ka definitivnoj podeli zemlje, dok Abanci insistiraju na doslednoj realizaciji pomenutog dogovora. Suština sadašnje krize sadržana je u istini da ukrupnjavanjem nekih opština Albanci postaju brojniji u njima, što im automatski, opet po klauzuli Okvirnog dogovora, daje pravo na službenu upotrebu maternjeg, dakle albanskog jezika.

Višemesečni pregovori predstavnika Makedonaca i Albanaca okončani su po slovu Okvirnog dogovora, praktično na štetu Makedonaca. Veliki gradovi, Skoplje, Kičevo i Struga pridodati su spisku naseljenih mesta u kojima i albanski jezik postaje službeni. Iskustvo iz Tetova u kojem vlast imaju Albanci, uznemirilo je Makedonce u pomenutim gradovima, pa su, predvođeni opozicionim partijama listom ustali protiv nove teritorijalne podele.

Najuporniji u protivljenju teritorijalnom ukrupnjavanju opština su Makedonci iz Struge, s kojima su se solidarisali nezadovoljni sunarodnici i udružena makedonska opozicija. Nepristajanje Stružana da se opštini priključe velika albanska naselja iz okoline, dovelo je do ozbiljnog sukoba građana i policije, što je, potom, širom zemlje izazvalo lančanu reakciju i nove proteste. Oslanjajući se na prethodna iskustva, aktuelna vlast nije ozbiljno shvatila pretnje Stružana, pa su onamo, s namerom da građanima objasne o čemu je reč, otputovali ministar odbrane Vlado Bučkovski i Nikola Ćurčiev, generalni sekretar vladajućeg Socijaldemokratskog saveza. Misija objašnjenja pretvorila se u desetočasovnu dramu koja je okončana brutalnom akcijom specijalaca makedonske policije. Umesto da saslušaju vladine predstavnike, Stružani su lokalno sedište vladajuće partije zasuli molotovljevim koktelima, preteći da će “ubeđivače” linčovati ako vlada ne odustane od albanizacije Struge. I do linča bi sigurno došlo da malobrojnom obezbeđenju sedišta SDSM u Strugi u pomoć nisu pritekli specijalci poslati iz Skoplja. U dvočasovnom okršaju, lakše i teže je povređeno stotinak građana i desetak specijalaca, a revoltirani građani demolirali su osam vladinih vozila.

Bežeći iz Struge glavom bez obzira, ministar Bučkovski je na adresu opozicionog VMRO DPMNE uputio teške optužbe, pa i onu da iza pokušaja njegove likvidacije stoji Nikola Gruevski, novi lider vmroovaca. Uporedo sa međusobnim optužbama vlasti i opozicije, u Sobranju Makedonije povedena je rasprava o novopredloženom zakonu za decentralizaciju lokalne samouprave. S obzirom na raspored snaga u parlamentu, opozicija je unapred izgubila bitku u nastojanju da spreči usvajanje zakona kojim će biti aminovana nova teritorijalna podela Makedonije.

U tom pravcu ništa bitno nije promenio ni miting udružene opozicije u centru Skoplja od kojeg su organizatori očekivali radikalni preokret, a vlast ozbiljno strepela. Umesto pola miliona branilaca “cele Makedonije”, ispred zgrade Sobranja Makedonije okupilo se osam hiljada najupornijih protivnika albanizacije Makedonije. Zanimljivo je da su glavni govornici na mitingu bili makedonski političari sa slabim rejtingom, oni koji su kao visoki državni funkcioneri pristajali i na neprihvatljivije zahteve Albanaca i međunarodne zajednice, nego što je nova teritorijalna podela zemlje. Do juče uvažavani Stojan Andov i nekada totemski obožavani Vasil Tupurkovski nisu odmakli dalje od lične netrpeljivosti prema sadašnjim nosiocima vlasti. Ovaj poslednji je, smatraju lokalni politički analitičari, glavni uzrok za neuspeh svake aktivnosti opozicije. Tupurkovski je od opštenarodnog idola postao “minorno opoziciono gunđalo”, siguran predznak da njegovo prisustvo obezvređuje ozbiljnost svake manifestacije.

Nasuprot, s pravom razgnevljenih Makedonaca, Albanci decentralizaciju lokalne samouprave prate sa distance, jednako ponavljajući da svako njeno odugovlačenje i eventualno sprečavanje za sobom povlači radikalizaciju njihovih stavova. Oslonjeni na Okvirni ohridski dogovor oni likuju i sa neskrivenom dozom cinizma obećavaju da se ništa bitno neće promeniti u sredinama u kojima njihova brojnost daje novi nacionalni lik nekim gradovima i naseljima. Oni koji u albanskom političkom bloku sačinjavaju opoziciju, glume nezadovoljnike a zdušno podržavaju Alija Ahmetija, novog svealbanskog lidera u Makedoniji.

U pariranju makedonskoj opoziciji albanski prvaci pribegavaju oprobanoj taktici; priprete zamrzavanjem pregovora i na sva zvona obelodane da su u Tirani ili Prištini održali svealbanske konsultacije. Istovremeno, preko svojih informativnih glasila proture vest da je veća grupa naoružanih kosovskih Albanaca ušla na makedonsku teritoriju. Po poznatoj informativnoj inerciji, takve glasine udesetostručuju makedonski informativni mediji i glavni predmet međuetničkog spora dobija drugu dimenziju. Strah od novih oružanih sukoba amortizuje gnev Makedonaca i razvodnjuje njihovo protivljenje nacionalnom obezličavanju makedonske države.

Pa ipak, prethodno iskustvo Makedonaca i pripadnika drugih etničkih grupacija u Tetovu, Gostivaru i Debru, gradovima u kojima vlast imaju Albanci, ostaje neporeciv argument u aktivnostima za sprečavanje naumljene decentralizacije. U pomenutim gradovima, Makedonci i ostali, sasvim su istisnuti iz organa lokalne samouprave, a bukvalno su najureni sa rukovodećih mesta u gradskim ustanovama i institucijama. Takva praksa, pokrivena olinjalom retorikom o suživotu i zajedničkom putu ka ujedinjenoj Evropi, pogoduje masovnom iseljavanju nealbanskog življa iz svih krajeva zapadne Makedonije.

Amandmanska rasprava o Zakonu za decentralizaciju lokalne samouprave, koja je u toku, teče uporedo sa javnim debatama koje iniciraju opozicija, nevladine organizacije i intelektualci. U moru mišljenja i stavova o štetnosti nove teritorijalne podele dominira gledište akademika Blaže Ristovskog, koji tvrdi da je na delu praktična realizacija “memoranduma” albanske Akademije nauka. Reč je o dokumentu koji su usvojili i publikovali albanski akademici a koji je politička platforma za ujedinjenje svih Albanaca na Balkanu. Da nesreća bude veća, program “vraćanja albanskih teritorija i gradova” do u tančina se poklapa sa novom teritorijalnom podelom u zapadnoj Makedoniji.

Nasuprot protivljenju makedonskog dela javnosti, aktuelna makedonska vlast ostaje nepopustljiva u odluci da novu teritorijalnu podelu ozakoni po svaku cenu. Argumenti koje pri tom iznose njeni predstavnici ne korespondiraju sa makedonskom stvarnošću koja, bez obzira na Okvirni ohridski dogovor, ostaje etnički polarizovana do usijanja. A povrh takve stvarnosti stoji neprikosnovena međunarodna zajednica, taj svemoćni faktor koji se nimalo ne osvrće na stvarno stanje na terenu.

U jeku protesta i sukoba u Strugi, Solana i briselska kompanija su pohvalili “rešenost makedonske vlade da do kraja realizuje Okvirni dogovor”. Ista branša je pohvalu propratila uzgrednom napomenom da “svako odustajanje od decentralizacije lokalne samouprave znači udaljavanje od evrointegracija”. Za razliku od većine građana Makedonije, aktuelna makedonska vlast je poruku pravilno shvatila i postupiće po nalogu iz Brisela, bez obzira na nacionalne lomove i međuetničke sukobe.

Predsednik Branko Crvenkovski i premijer Hari Kostov, koje javnost smatra glavnim krivcima za rasturanje makedonske države, guslaju staru pesmu. Kao i njihovi albanski partneri, jednako ponavljaju da je realizacija Okvirnog ohridskog dogovora prioritet nad prioritetima na makedonskom putu ka ujedinjenoj Evropi. Pozivajući se na podršku evropskih zvaničnika, Crvenkovski i Kostov su odsutni iz zemlje u trenucima kad se politička kriza među makedonskim političkim blokovima zaoštrava do alarmantnih granica. Predsednik u Briselu divani sa Solanom a premijer u Strazburu utvrđuje strategiju balkanske bezbednosti.

Makedonci, okupljeni oko bloka opozicionih partija, ne odustaju od protesta i blokada saobraćajnica, preteći da ovoga puta neće pristati na igru koju igra makedonsko-albanska koalicija. Predsednik Svemakedonskog kongresa, Todor Petrov bije rovovsku bitku ne bi li Makedonce privoleo da svojim potpisom ospore izglasavanje Zakona za decentralizaciju lokalne samouprave. Naime, po slovu makedonskog Ustava, Sobranje Makedonije će po svakom pitanju raspisati referendum ukoliko to potpisom zatraži 150 hiljada građana. Do te brojke Petrov i opozicija tek treba da obijaju pragove, jer do sada je iza njihovog zahteva za referendumsko izjašnjavanje o novoj teritorijalnoj podeli stalo 90 hiljada građana Makedonije. S obzirom na to da pomenuti zakon mora da bude izglasan do 7. avgusta, teško je verovati da će opozicija do tog roka prikupiti potreban broj glasova za raspisivanje referenduma.

A kad se sve sabere, kad se poravnaju pretdhodna praksa i ultimatumi međunarodne zajednice, jasno je da će Makedonci ostati u okovima Okvirnog dogovora, koji su i njegovi makedonski potpisnici odavno proglasili trajnom nesrećom za makedonsku naciju i državu. Jedan od njih, LJubčo Georgijevski, nekadašnji lider VMRO DPMNE, uzalud kuka nad zlehudom sudbinom svoje zemlje. Sa zakašnjenjem od nekoliko godina kudi “proklete” Amerikance, one iste s kojima je pravio i potpisivao sramne paktove. Da bi ga iz cele priče izopštili i ponizili, Amerikanci su mu javno uskratili ranije datu trajnu vizu za SAD. Vest o tome ovdašnjoj javnosti je saopštio američki ambasador Lorens Batler, čovek koji je parafirao i novu teritorijalnu podelu Makedonije.

Mile Radenković