Visok rejting na prazan stomak

Foto Tanjug/Tanja Valič

Ako bi se zaista desilo ono što nam je obećano, premijer Srbije bi u danu kada ovaj NIN bude na kioscima trebalo da nam saopšti hoće li biti vanrednih parlamentarnih izbora ili ne. Što, naravno, ne znači da bi permanentna kampanja time mogla biti ozvaničena ili obustavljena: ne bi bilo iznenađenje ni da, umesto rešavanja dileme pred koju nas je sam postavio, Aleksandar Vučić pribegne novom odlaganju donošenja odluke, prvobitno najavljene za septembar.

I to ne zbog potrebe za eventualnim dogovorom sa drugim političkim akterima odavno iskazano protivljenje koalicionog partnera Ivice Dačića, kao što je poznato, nijednog trenutka nije uspelo da ga uznemiri, što je donekle i logično, s obzirom na to da skupštinsku većinu ima i bez Dačićevih socijalista. U ponedeljak smo saznali da mu nije problem ni da (javno) odbrusi i svom političkom ocu, predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću kome je do sada (javno) obično iskazivao samo ogromno poštovanje: na Nikolićevu ocenu da izbori nisu potrebni, odgovorio je priznanjem da mu mišljenje drugih domaćih aktera ni najmanje nije bitno. Podržali ili ne podržali, isto je. Ukoliko ja podnesem ostavku, izbori moraju da budu, rekao je Vučić, doduše, ne baš u saglasnosti sa slovom Ustava, koji bi, kao najbolji student prava ikad, trebalo da odlično poznaje. Jer, u članu 132 Ustava Srbije kaže se da, kad Narodna skupština konstatuje ostavku predsednika Vlade, predsednik Republike je dužan da pokrene postupak za izbor nove vlade, a tek ako ona ne bude izabrana u roku od 30 dana, dužan je da raspusti Skupštinu i raspiše izbore.

A i što bi se folirao, kad je jasno da se, uprkos pravnim zavrzlamama, poslanici ne bi usudili da se suprotstave volji politički najmoćnijeg čoveka u Srbiji koji je sam sebe proglasio za jedinog ovlašćenog da proceni šta je državni interes i za to, sudeći prema istraživanjima javnog mnjenja, dobio podršku većine građana.

Nova epizoda kosovske drame ovoga puta u vidu izglednog skorog prijema Kosova u UNESKO, ali i groznog papira, kako je Vučić nazvao pregovaračku platformu za poglavlje 35 pregovora o članstvu Srbije u EU liči na dobar razlog kako za hitno raspisivanje izbora, tako i za moguće odlaganje odluke o njihovom održavanju, kako bi se precizno izvagali svi novi elementi i šanse da se biračima proda istovremeno nepokolebljivo evropejstvo i odlučno nepristajanje na pritiske vezane za Kosovo, kao deo paketa evropskih integracija. A ne bi smetala ni činjenica da bi se, uz još jedno odlaganje, lakše namontirali istovremeni izbori na tri nivoa. Na lokalnim i pokrajinskim, koji nužno dolaze na red na proleće, i čije bi ubrzavanje bilo očigledno pravno nasilje, i na republičkom nivou, koji, prema svim istraživanjima, ne mogu ništa suštinski da promene na političkoj sceni Srbije. I za koje ne postoji nijedan objektivni razlog prihvatljiv u političkoj teoriji i praksi, poput nemogućnosti donošenja odluka u parlamentu ili snažnog javno ispoljenog nezadovoljstva građana. Ali su, ipak, poslednjih meseci ključna politička tema i razlog održavanja neizvesnosti u kojoj je ozbiljan rad na rešavanju problema u bilo kojoj oblasti od javnog značaja gotovo nemoguć.

Ako nam je, dakle, jasno da nema regularnih razloga za raspisivanje izbora, da je mantra o atmosferi koja onemogućava vladu da radi neodrživa u uslovima ogromne podrške u parlamentu i gotovo potpune opčinjenosti ogromne većine medija svakim premijerovim potezom, da li je moguće da je jedini razlog za moguće izazivanje izbora kad im vreme nije onaj lično-stranački, potreba da se iskoristi trenutak, kako premijer reče, istorijskog maksimuma naprednjaka? Ili nam premijer suštinski poručuje da nije zadovoljan radom Vlade koju je izabrao, ali ne želi da to svojim uveliko posvađanim saradnicima javno kaže?

Ako se pogledaju konkretni pokazatelji, nije baš da ne bi imao razloga za nezadovoljstvo. Tako je, recimo, prema podacima Otvorenog parlamenta, od januara do kraja septembra, prema sopstvenom planu rada, Vlada trebalo da Skupštini dostavi 182 predloga zakona, ali je nekako uspela da u roku uputi u proceduru svega 14. A od 259 ukupno usvojenih zakona od aprila prošle godine, čak 151 je smandrljan po hitnom postupku i bez javne rasprave.

Ne meri se, međutim, sav učinak ciframa. Pa tako analitičar Dejan Vuk Stanković u pozitivne učinke ubraja činjenicu da Vlada nije imala problema u institucijama sistema i mogla je da uradi sve što je želela. Dodaje i da je provera njenog demokratskog legitimiteta uspela i u svim slučajevima lokalnih izbora, kao i da istraživanja javnog mnjenja pokazuju da stranke na vlasti još uvek imaju ubedljivu podršku, doduše uz rast broja neopredeljenih i apstinenata.

Na isti tas Stanković stavlja i nastavak sprovođenja Briselskog sporazuma, uz teškoće oko primene. Učinak u evrointegracijama u direktnoj je korelaciji sa primenom Briselskog sporazuma. Krajnju ocenu daće evropski arbitar. Ako se otvore poglavlja, biće jasno da je Srbija tu na putu bez povratka, kaže sagovornik NIN-a. I dodaje da je sad na redu druga faza kosovske priče, Brisel 2, što podrazumeva nove izazove, odnosno još viši nivo usaglašavanja sa politikom EU i verovatno prihvatanje modela dve Nemačke.
On primećuje i da borba protiv korupcije i kriminala, posle dve godine dominacije, nije više na naslovnim stranama, da nema više spektakularnih hapšenja, već je sve prepušteno pravosudnim organima. I to će, veruje, sada biti test za državu koliko će obećanje zaista biti sprovedeno pred licem pravde.

Na planu regionalne politike, Stanković vidi trud vlade (premijerovi odlasci u Srebrenicu i Tiranu, na primer), ali i suočavanje sa ograničenjima nasleđa bliske prošlosti: lako raspaljivanje strasti u brojnim slučajevima, naročito u odnosima sa Hrvatskom, pokazalo je da još ne postoji klima za topljenje distance, zbog čega će regionalna politika biti na daljem iskušenju. Spoljna politika kretala se u granicama očekivanja, nastavljen je evropski put, ali bez uvođenja sankcija Rusiji, a izazov održavanja balansa između Zapada i Rusije nastaviće se i dalje. Kao što će se nastaviti i ozbiljni socijalni i ekonomski izazovi.

Na spisku ključnih zamerki ovaj sagovornik navodi nedovoljno efikasnu racionalizaciju državne uprave i kašnjenje u uvođenju platnih razreda, ali i nizak stepen fleksibilnosti prema javnoj kritici, naročito imajući u vidu da kritika nije imala veći učinak. Na spisak minusa Stanković stavlja i česte disonantne tonove premijera i predsednika u spoljnoj politici. On smatra i da su mogli biti zamenjeni neki ljudi na ministarskim mestima, kao i da se moglo mnogo više učiniti na sprečavanju svih oblika stranačkog klijentelizma.

Ako je suditi po obećanjima, ovo je najuspešnija vlada u istoriji, kao što premijer i njegovi saradnici vole da predstavljaju, kaže analitičar Đorđe Vukadinović, uz ogradu da su i drugi obećavali više nego što su ispunjavali, ali nije postojala takva nesrazmera beskrajnog niza obećanja i više nego skromne realizacije. Takav manir, veruje Vukadinović, u širokim masama odjekuje pozitivno bar neko vreme i omogućava održavanje visokog rejtinga (koji je na izborima jedini bitan) ali u ozbiljnijim krugovima stvara još rđaviji utisak o neispunjenosti obećanja.

Analizirajući pojedinačne oblasti delovanja, Vukadinović kaže da, sem deficita koji je smanjen, a što se može tumačiti na različite načine, ne vidi nijedan pozitivan ekonomski elemenat. Politički, sem novog Briselskog sporazuma, nije se desilo ništa konkretno. Bilo je mnogo dima i vatre na spoljnopolitičkom planu, puno regionalnih inicijativa i međunarodnih aktivnosti, ali - ili se ništa nije desilo ili se izvrnulo u suprotnost. Ne mislim da je kriv Vučić, ali je činjenica da je najviše najavljivao, kaže ovaj sagovornik. Prema njegovoj oceni, dve posete SAD ostale su u senci najnovije afere prisluškivanja i pisma kongresmena američkom potpredsedniku DŽozefu Bajdenu, pa zato gromoglasno najavljivani put koji je trebalo da donese novi veliki dil, u najboljem slučaju nije bio korak napred, ako već nije bio i korak nazad.

Istočnu politiku Vukadinović ocenjuje kao dosta kontroverznu, sa puno velikih gromopucateljnih najava, pogotovo u vernim medijima i tabloidima, pri čemu stvarnost, bar ekonomska, zaostaje - čak ni čuvena priča o izvozu fijata u Rusiju nije realizovana, a zamro je i raniji veliki uspon poljoprivredne saradnje. Naravno, on ostavlja mogućnost da najavljene skore posete premijera Moskvi i Pekingu nešto promene, ali celokupnu situaciju na istočnom planu vidi kao korak nazad u odnosu na pre par godina što se pegla neuvođenjem sankcija Rusiji, čime je Moskva bar zvanično zadovoljna.

Daleko najnepovoljniju ocenu aktuelnoj vladi Vukadinović, ipak, daje na unutrašnjepolitičkom planu, imajući u vidu prvenstveno stanje medija i atmosferu straha koja se dramatično proširila Srbijom. Za razliku od ekonomske i regionalne politike i međunarodnog položaja, gde je odgovornost za relativni neuspeh i ono što nije postignuto delom i na objektivnim okolnostima i drugim akterima, ovde taj alibi ne postoji. Odgovornost u najvećoj meri pada na premijera i njegovo okruženje i to je osnovni razlog za globalno negativnu ocenu koja mora da se da, bez obzira na visok rejting u javnom mnjenju, kaže Vukadinović.

Zapravo je, kaže, najveći uspeh vlasti održavanje visokog rejtinga, uprkos rezultatima koji se kreću u rasponu od skromnog do katastrofalnog u velikoj meri omogućen katastrofalnim stanjem u društvu i niskim nivoom javne svesti i javnih debata, uz manjak informacija i višak dezinformacija, spinovanja i bezočne propagande.
Mada smo, ruku na srce, čak i u takvim uslovima uspeli da saznamo svašta, od peripetija premijerovog brata sa ličnom kartom, preko čudnih načina dobijanja diploma ljudi iz vlasti, nedopustive količine diletantizma, ako ne i nečeg drugog u slučaju slanja spasilačkog helikoptera u čijem je poduhvatu stradalo šest odraslih i jedna beba, novih detalja u staroj aferi Banana sa Ivicom Dačićem u ključnoj ulozi... I dok je na sva dosadašnja pitanja i sumnje, kad je reč o njegovim ljudima premijer odgovarao isključivo osornim napadima na one koji pitanja postavljaju, u najnovijoj aferi u kojoj se pominje njegov kum Nikola Petrović, uz uobičajeni repertoar zastrašivanja, uključujući pozivanje glavnog urednika sajta koji je priču pokrenuo na poligrafsko ispitivanje, dobili smo, ipak, jednu novost prvi put u istoriji, Vučićeva vlada ipak je bila u poziciji da se ozbiljno brani i pravda. Razlog za izbore?