Deo profita usmeriti na razvoj

Sedmoro ekonomista, uključujući DŽozefa Stiglica, Tomu Piketija i mene, prihvatilo je da postanu ekonomski savetnici DŽeremija Korbina, novog lidera britanske Laburističke stranke. Nadam se da nam je zajednički cilj da se uobliči ekonomska politika koja će počivati na investicijama, inkluzivnosti i održivosti. Ponudićemo različite ideje, a ovo su moja razmišljanja o agendi kakva je potrebna Velikoj Britaniji - i ostatku sveta. Kada je Laburistička stranka u maju izgubila parlamentarne izbore, bila je izložena kritikama, čak i svojih vodećih poslanika, zbog toga što je propustila da pridobije poslovnu zajednicu, kao „kreatore bogatstva“. Ali, iako je nesumnjivo da biznis kreira bogatstvo, njega stvaraju i radnici, javne institucije, organizacije civilnog društva. Svi oni kroz dinamično partnerstvo podstiču dugoročni rast i produktivnost. Zapravo, progresivna ekonomska agenda mora da krene od svesti da je kreiranje bogatstva kolektivni proces i da krajnji ishod na tržištu zavisi od odnosa između tih različitih „kreatora bogatstva“. Potrebno je da odbacimo lažnu dihotomiju, po kojoj država stoji naspram tržišta i počnemo da razložnije razmišljamo o tome kakav tržišni ishod želimo. Mnogo toga se može naučiti iz javnih investicija koje su, umesto da budu fokusirane na to da se biznisu ugađa ili mu se daju podsticaji, bile vođene nekom „misijom“. Politika treba da aktivno oblikuje i kreira tržišta, ne samo da ih koriguje kad im loše krene. Politike za koje se smatra da su tradicionalno naklonjene biznisu (poreski krediti i niže poreske stope) na duži rok mogu da budu loše za biznis ako smanjuju sposobnost države da u narednom periodu investira u oblasti koje podstiču rast zasnovan na inovacijama. Isto tako, vreme je i da se, umesto o merama štednje, pokrene novi dijalog o tome kako izgraditi inteligentna, uzajamno korisna partnerstva privatnog i javnog sektora, kako bi se obezbedio višedecenijski rast. Za početak, potrebno je da se investira u obrazovanje, ljudski kapital, tehnologiju i istraživanja. Veliki tehnološki i organizacioni proboji podigli su produktivnost u mnogim sektorima. Mnogi, ako ne i većina, od tih prodora svoje izvorište imali su u istraživanjima koja je finansirao javni sektor. Da bi se osiguralo da napretka bude i u budućnosti neophodna je direktna politika intervencija i investicija u inovacije duž čitavog inovacionog lanca: bazična istraživanja, primenjena istraživanja, te kompanijsko finansiranje početnih faza istraživanja. Potrebno je i strpljivije, dugoročno finansiranje. Najveći deo postojećeg finansiranja je isuviše spekulativnog karaktera i isuviše fokusiran na kratkoročne ciljeve. Spekulativni investicioni kapital, koji brzo može da se povuče, možda je prikladan za lansiranje gedžeta, ali tehnološke revolucije zahtevaju strpljivo, posvećeno javno finansiranje. U nekim zemljama, poput Nemačke i Kine, tu ulogu preuzimaju banke u državnom vlasništvu. U drugim, taj posao obavljaju specijalizovane državne agencije. Ali bi i za realni sektor, preterano fokusiran na kratkoročne ciljeve, trebalo osmisliti sistem podsticaja da se profit reinvestira u proizvodnju, istraživanje i razvoj, umesto što se gomila ili troši na kupovinu sopstvenih akcija. U prošloj deceniji, IT, farmaceutske i energetske kompanije sa spiska 500 najvećih časopisa Forčjun, potrošile su više od 3.000 milijardi dolara za kupovinu sopstvenih akcija (time utičući i na rast njihovih cena), opcija na akcije i za plate direktora. Samo u SAD i Evropi, kompanije su nagomilale skoro 4.000 milijardi dolara profita, a trebalo bi da budu nagrađene za reinvestiranje profita u proizvodnju, inovaciju i kreiranje ljudskog kapitala. Sledeće što je potrebno jeste podizanje plata i socijalnih davanja. Sve do 80-ih godina 20. veka rast produktivnosti bio je praćen povećanjem zarada i rastom životnog standarda. Ova veza prekinuta je opadanjem pregovaračke moći zaposlenih i orijentisanjem kompanija samo na poboljšanje finansijskih rezultata. Sindikati su ključ za efikasno korporativno upravljanje i stoga bi trebalo da budu više uključeni u politiku inovacija, kako bi vršili pritisak da se ulaže u obrazovanje i obuku, a na dugi rok to utiče i na rast plata. Javne institucije se, takođe, moraju ojačati. Hrabar izbor politike zahteva državne agencije i institucije sposobne da preduzimaju rizike i uče iz toga. Ako bi država usluge koje ona pruža prepustila privatnom sektoru, smanjio bi se „apsorpcioni kapacitet“ javnog sektora. S druge strane, stvaranje mreže dobro finansiranih, decentralizovanih agencija i institucija, koje rade u partnerstvu s privatnim sektorom, učinilo bi vladu i efikasnijom i strateški fokusiranijom. Poreski sistem mora da bude progresivniji, s tim da se za privatni sektor osmisle poreski krediti koji će ih motivisati da vode računa o ukupnim, a ne samo finansijskim rezultatima. Potrebno je prekinuti praksu slepog snižavanja poreza, pronalaženja rupa koje omogućavaju legalno izbegavanje poreza i poreskih kredita koji imaju malo efekta na investicije i kreiranje novih radnih mesta. Kad javni sektor preuzme ključne rizike u lancu inovacija, poput garancija za kredite kompanijama kakva je Tesla, to bi trebalo da prate i ugovori koji bi javnom sektoru omogućili da deli ne samo rizik, nego i nagradu. Potrebno je, takođe, promeniti pristup dugovima. Umesto fokusa samo na budžetski deficit, u odnosu javnog duga i BDP-a trebalo bi se usredsrediti na imenilac, na BDP. Jer, sve dok javne investicije povećavaju dugoročnu produktivnost, taj odnos će ostati pod kontrolom. Mnoge od članica OECD-a s najvišim odnosom javnog duga u odnosu na BDP, uključujući Italiju, Portugaliju i Španiju, imaju relativno skromne budžetske deficite, ali ne uspevaju da efikasno investiraju u obrazovanje, istraživanje, obuku ili dobro osmišljene socijalne programe koji doprinose ekonomskom prilagođavanju. Fiskalna i monetarna politika biće od značaja samo ako se njima stvara šansa za realni sektor. Kreiranje dodatnih količina novca kroz „kvantitativne olakšice“ neće podstaći realni sektor, ako taj novac završi u bankama koje ne daju nove kredite. A kada privatni sektor nema mogućnost da investira, ni niske kamatne stope ne mogu da utiču na to. Konačno, ne smemo da se ustručavamo da usmeravamo pravac razvoja ka zelenoj ekonomiji. Mimo infrastrukturnih projekata spremnih za realizaciju, fiskalni stimulansi trebalo bi da obezbede podršku za transformacione projekte, poput onih koji su vodili napretku u IT tehnologiji, biotehnologiji i nanotehnologiji, a koji su „izabrani“ kroz saradnju privatnog i javnog sektora. Zeleni razvoj mogao bi da znači mnogo više od obnovljivih izvora energije; mogao bi da postane novi smer u kome će krenuti čitava ekonomija. Britanska Laburistička stranka, zajedno s drugim progresivnim partijama širom sveta, ima odgovornost da promeni tok diskusije o ekonomskoj politici. Čineći to, imaće priliku da oblikuje budućnost. © Project Syndicate, 2015.