Drž’te lopova

Foto profimedia.rs

Nije teško ubediti narod u licemerje i diplomatsku nekorektnost evropskih zvaničnika. Zašto bi i bilo kad su nam isti koji danas ogoljeno uslovljavaju proces integracija Srbije isključivo i samo Kosovom i to tako da su tuje kod mosta na Ibru važnije od reforme pravosuđa, doskora garantovali da su Kosovo i EU odvojeni procesi? Nije teško ubediti narod ni da su zapadne diplomate opet pokazale svoje grozne, jezive zube, kad smo jezu od pogleda na te zube osećali bezbroj puta. Narod nema mnogo razloga da veruje u eufemizme evropskih birokrata, inteligentnima često i ponižavajuće, kojima uspešno odlažu trenutak kada će sasuti spisak neprijatnih uslova u lice. Ali nacrt platforme za pregovaračko poglavlje 35 ne spada ni u jedan od tih slučajeva.

Ne zato što je pozicija za pregovore o poglavlju koje će se odnositi na Kosovo blagonaklona prema Srbiji, nego zato što u njemu nema iznenađenja u odnosu na ono što je srpska delegacija već potpisala u briselskom dijalogu sa Hašimom Tačijem i Isom Mustafom. Barem nema iznenađenja dovoljnih za kolektivno razočaranje u namere evropskih partnera i preispitivanje sigurnog puta, kojim proevropske vlade, uključujući i dve Vučićeve, vode Srbiju minimum već 10 godina (od prve pozitivne ocene za studiju izvodljivosti za SCG). Taj dokument u odnosima između EU i Srbije ne donosi ništa novo, sem što najavljuje otvaranje prvog poglavlja, ali će u odnosu srpskog biračkog tela prema Kosovu odigrati ključnu ulogu.

Odgovor na besni zaključak predsednika Srbije Tomislava Nikolića da Zapad, izgleda, više nije voljan ni da se služi terminom Priština je jednostavan - to odavno nije slučaj, a predsednik je toga i te kako svestan. Pošto su čak i sporazumi, potpisani u Briselu 25. avgusta, koje je direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić predstavio kao pobedu od pet prema nula, potpisani između Kosova i Srbije, a ne između Prištine i Beograda.

U obe verzije izložene na sajtovima obe vlade, sporazumi o ZSO, o implementaciji Energetskog sporazuma, o telekomunikacijama i slobodi kretanja (Parku mira), ne pominju Prištinu kao stranu u dijalogu, nego Kosovo. I to bez zvezdice. U tekstu pisma koji Austrija treba da pošalje Međunarodnoj uniji za telekomunikacije, kao zahtev da u dogovoru sa Srbijom Kosovu ustupi trocifren pozivni broj, Kosovo se ne piše sa fusnotom, iako ostaje da se ona neće izbaciti iz tehničkih aneksa tog tela. I dok plače nad članstvom Kosova u Unesku, Srbija ga uvodi u ITU, drugu agenciju UN.

I u dosadašnjoj praksi, Brisel je reč Kosovo označavao zvezdicom (i objašnjenjem u fusnoti) samo kada se prvi put pominje u dokumentu, a u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti i Aranžmanom o regionalnom predstavljanju i saradnji iz 2012. Pa, ipak, ni do sada se Kancelarija EU na Kosovu nije zamarala sitnim slovima ni u svom nazivu ni u dokumentima. Zato su pretpristupni izveštaji za Kosovo, na primer, samo u naslovu usklađeni sa zahtevom Srbije, a zvanični naziv Kancelarije nije ni u naslovu. Ispada da se, na koncu, samo dijalog predsednika dveju vlada i njihovih timova zvao po prestonicama. Naročito zato je, u ovom trenutku, besmislena zamerka srpskog tima na merilo o slobodi kretanja (traži se omogućavanje ulaska državljana trećih država sa Kosova u Srbiju) gde ih uznemirava sintagma trećih država, koja, po njima, nedopustivo implicira da je i Kosovo država. Uostalom, naša je elita prilično kratkovida ako, pre pet godina kada je EU prepustila da umesto UN traga za rešenjem kosovskog pitanja, nije predvidela koliko će Unija u tome biti efikasna.

Dileme više nema da se srpski zvaničnici nisu prvi put sreli sa perfidnom zamenom reči, koja, istina je, ima veliki značaj za ostvarivanje kosovske državnosti, ali su srpski pregovarači do sada birali da je ne vide. Zato optužbe da EU traži od Srbije da prekrši Ustav nemaju smisla kada ih izgovaraju ljudi koji su se toj granici približili već mnogo puta. I ne samo u nazivu i faktički, kada su integrisali sever u kosovski pravosudni sistem, nego i tako što su iz mreže sudova već izbacili sve tamošnje sudove. Danas Marko Đurić tvrdi da je taj zahtev neustavan, ne pominjući da u Zakonu o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, koji je usvojen 2013, a stupio je na snagu januara 2014, nema niti jednog suda na KiM.

Čak ni nemačko-britansko-pride-hrvatski amandman nije iznenađenje, jer se u njemu zahteva da Srbija ostane posvećena dijalogu težeći sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa u skladu sa pregovaračkim okvirom, koji je, januara 2014. predstavljen kao velika diplomatska pobeda Srbije, iako u njemu piše: Ovaj napredak (pregovora, prim. aut.) naročito će se meriti na osnovu sledećih zahteva: Kontinuiranog angažovanja Srbije, u skladu sa uslovima PSP, u cilju vidljivog i održivog unapređenja odnosa sa Kosovom. Ovaj proces će obezbediti da obe strane mogu da nastave svojim evropskim putem, izbegavajući da jedna drugu blokiraju u ovim naporima, i treba postepeno, do kraja pristupnih pregovora sa Srbijom, da dovede do sveobuhvatne normalizacije odnosa između Srbije i Kosova, u formi pravno obavezujućeg sporazuma ...

Potom se precizira da će normalizacija odnosa sa Kosovom biti predmet poglavlja 35, ali po potrebi i drugih, a ako napredak u okviru poglavlja 35 (ali i 23 i 24) bude u značajnom zaostatku u odnosu na celokupan napredak pregovora, Komisija može na sopstvenu inicijativu ili na zahtev jedne trećine država članica, predložiti da ne preporuči otvaranje i/ili zatvaranje drugih pregovaračkih poglavlja. Što znači da ni to što će poslušnost Srbije u spornom poglavlju biti merilo za nastavak procesa i otvaranje drugih poglavlja nije novost, nego, naprotiv posledica Briselskog sporazuma, kojim se Srbija obavezala da neće ometati Kosovo na putu članstva u EU. Da su iskrenost i otvorenost bili imperativ u ovom važnom pitanju, kako to danas tvrdi Đurić, već tada bi srpska javnost bila obaveštena da se Brisel nije obavezao da će izmisliti neki drugi oblik članstva specijalno za južnu srpsku pokrajinu, nego da će Kosovo u tu uniju ući kao i drugi, kao država. Srpski političari, ni oni koji su kroz prethodni režim započeli potpisivanje tehničkih sporazuma, a ni trenutni koji su sa Ivicom Dačićem i Aleksandrom Vučićem na čelu, praktično zatvorili prostor borbe za Kosovo u okvire Briselskog sporazuma, nisu nikada bili tako naivni kako ih Aleksandar Vulin, koga za KiM vežu posebni izvori lične moći, želi predstaviti danas.

Mi želimo da budemo deo EU, ali ne želimo da budemo deo EU po cenu da prestanemo da budemo Srbija, patetično će Vulin, iako zna da je on taj koji je najviše doprineo odzivu srpskog stanovništva na lokalnim izborima, koji su u srpskim sredinama konačno legitimisali kosovski sistem. Poštujući obavezu iz Briselskog sporazuma Beograd se silno potrudio da, obećavajući kule u ZSO, promeni volju birača. Zato danas Đurić ima problem da ukine paralelne institucije, što bi bila logična posledica lokalnih izbora i da, s druge strane, bez novih radnih mesta u ZSO ostavi 5.000 ljudi bez posla.

Među 36 prelaznih merila predloženih u nacrtu zajedničke pregovaračke pozicije za poglavlje 35 ima još zahteva koje je moguće ispuniti tek po formiranju ZSO. Tome treba da prethode pravne radnje koje zavise od Prištine, ali ta merila nisu trn u oku srpskoj delegaciji. Jer ona, za razliku od Mustafine vlade, nema opoziciju spremnu na sve da spreči dijalog. Ima samo prekobrojne birače, kojima nekako treba objasniti kako će Srbija izgledati pred vratima dugo željene Unije.

Ako je mislio da se istorijska paralela između austrougarskog i evropskog ultimatuma može povući, Tomislav Nikolić je imao mnogo boljih povoda u proteklih sedam godina, od 2008, kad je ratifikaciju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju proglasio istorijskim događajem za Srbiju. A bio je i za radikale, koje je pocepao na dve pole. Nikolićevu, koja je verovala u SSP, i Šešeljevu koja je ostala dosledna evroskepticizmu i zahtevu da se amandmanom unese da je KiM neotuđiv od Srbije.

Sedam godina kasnije Aleksandar Vučić ponoviće - ne damo Gazivode - kao odgovor na merilo iz diskutabilne platforme u kome se traži rešavanje problema menadžmenta imenovanog od strane Republike Srbije za upravljanje hidrosistemom Gazivode. To se može smatrati spornim zahtevom ako se od Srbije uistinu očekuje da preda Gazivode, a ne da se pridržava sporazuma o energetici, kojim nije do kraja rešeno pitanje imovine.

Možda ćete mene da smenite, imate dovoljno medija pod kontrolom u Srbiji, imate dovoljno onih koji lažu svaki dan u vaše ime, ja vam kažem ne dam Gazivode i to ću da kažem Federiki Mogerini ako uopšte budem išao u Brisel (13. oktobra), zapretio je. U Brisel je otišao, a od evropskih zvaničnika i ambasadora Vučić nije dobio kritike. Blage reakcije perifernih ličnosti EU i ambasadora u Beogradu svele su se na: nema novih uslova i sve je već dogovoreno. Pa, možda i da dva dana po iznošenju teških optužbi na račun EU, Vučić između Vlade, koju su izabrali građani Srbije i prijateljstva s Nemačkom izabere - Merkelovu.

Pozivanje na narodnu volju više nije na agendi, jer opredeljenje za EU ne počiva u narodnoj volji. Baš zato, u platformi ima i sasvim lucidnih ideja - da se kosovskim institucijama podnose kvartalni izveštaji o isplatama penzija penzionisanim policajcima, sudijama i tužiocima, koji su integrisani u kosovski sistem. U igri između Beograda i Brisela, odavno izmeštenoj daleko od volje birača, većinski opredeljenih za SNS, protiv evrointegracija i protiv predaje Kosova, neka sitnica mora da posluži i da se stvori utisak da je EU, ipak, u nečemu popustila. I da bolje ne bi mogao niko, pa ni sam Vučić.

Na početku i na kraju, jednostavna su pitanja na koje je predsednik SANU Vladimir Kostić pokušao da odgovori opisujući stanje de fakto i de jure, a potpredsednik vladajućeg SPS predložio da Srbija investirajući praktično kupi Kosovo. Da li su oci istorijske odluke o pristupanju Srbije EU zaista verovali da će se Uniji pridružiti sa Kosovom? Da li su nastavljači iste politike očekivali da će Kosovo postati prva članica EU sa zvezdicom? Naravno da nisu. Oni su znali šta sledi, a sad bi da i birače, koji nisu znali, prevedu žedne preko vode. U tome će Vučiću pomoći svi koji kosovsku realnost saopštavaju biračima umesto njega. I zato će on braniti njihovo pravo na lični stav.