Proces koji vređa žrtve

Foto Profimedia.rs

Strašan se bauk nadvio nad Srbijom bauk rehabilitacije saradnika nacista za vreme Drugog svetskog rata. NJihova saradnja ovde nije upitna, nije rezultat interpretacije istorijskih činjenica, već proizlazi iz njihovog doslovnog iščitavanja. Prvo je sredinom maja rehabilitovan Dragoljub Mihailović, iako su njegovi četnici, koliko god teška srca i međusobno nekoordinisani, po potrebi sarađivali kako s nemačkim i italijanskim snagama, tako i s predstavnicima NDH-a. Teza da je reč o pukom poništavanju presude održiva je koliko i tvrdnja da je saradnja s Hitlerom tek malkice vredna zazora. De jure je u ovom slučaju i de fakto, a četnička ideologija je, nimalo neobično, profašističku stigmu i zvanično izgubila upravo u vreme kada bi joj najteže bilo da namakne glasove, makar do daljeg.

Na red je došao i general Milan Nedić, predsednik marionetske vlade u Srbiji za vreme okupacije od strane Vermahta. Zahtev za njegovu rehabilitaciju su 2007. podneli Srpski liberalni savet, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima i Aleksandar Nedić, praunuk Milana Nedića. Viši sud u Beogradu je prošle godine ovaj zahtev odbacio, ali je već za nadolazeći 12. decembar zakazano prvo ročište u novom postupku. Kvislinški premijer je izvršio samoubistvo skokom kroz prozor zatvora u kojem je po hapšenju držan komunisti teško da su ga ubili, pošto bi im kao ulov mnogo više vredeo živ pa nije ni mogao da dobije presudu, verovatno oko vrata. Ovde se, dakle, ne preispituje sudski proces, već se odlučuje kroz koju ideološko-vrednosnu prizmu želimo da gledamo na prošlost. Istini za volju, ova neodlučnost nije specifičnost Srbije, već se uklapa u šire, globalno većanje o tome koliko je trenutno neugodno nazvati se fašistom, i, još gore, koliko bi ovakvo samoodređenje moglo biti problematično za pet ili deset godina, kada neki novi ratić zakuca na mala, krvava balkanska vratanca. Jedno je sigurno bude li Milan Nedić rehabilitovan, neće se imati mnogo prostora za srdžbu kada zapadne komšije zatraže rehabilitaciju Ante Pavelića, premda su i Nikolaj Velimirović i Alojzije Stepinac, ruku pod ruku, već ničim zasluženo ušli u družinu svetaca.

Indikativno je, međutim, što će Nedićevo predsednikovanje vladom verovatno ponajpre biti upamćeno po tome što je Srbija među prvima u Evropi, već u avgustu 1942, nešto više od godinu dana nakon okupacije, proglasila da je judenfrei, tj. etnički očišćena od Jevreja. Ne čudi što se u Savezu jevrejskih opština groze od mogućnosti da čovek pod čijim su okom njihovi sunarodnici prikupljani i odvođeni u smrt bude rehabilitovan.

Iz ugla jevrejske zajednice, Nedićeva rehabilitacija je neshvatljiva stvar. Koji god bili njegovi motivi za preuzimanje funkcije premijera, koliko god ga po drugim pitanjima smatrali izdajnikom ili herojem, njegova saradnja s okupatorom bila je toliko potpuna da je dovela do toga da preko 80 odsto srpskih Jevreja, odnosno preko 90 odsto beogradskih Jevreja bude žrtvovano. Nikad se nijednom rečju nije na ovo obazreo. Nije mi poznato da je održavao prisne odnose s Jevrejima, ali, sve i da jeste, to ne smanjuje njegovu odgovornost pred pravdom. Sarađivao je u sistematskom uništenju jednog naroda, kaže za NIN Ruben Fuks, predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije.



Ovdašnji establišment je, istini za volju, i ranije podražavao postojeći antisemitski sentiment među nemačkim, mađarskim i poljskim kolegama. Možda je slušao i govore brojnih francuskih intelektualaca koji su jevrejske izbeglice iz Nemačke direktno krivili što Pariz guraju u rat s Hitlerom. Bilo kako bilo, još su od 1940. određena antisemitska slova uvrštena u zakon, za vakta vlade Dragiše Cvetkovića. Otpočelo se s uredbom prema kojoj je Jevrejima, u velikoj meri trgovcima, zabranjena prodaja prehrambenih namirnica. Druga odluka Vlade vernije je odražavala nameru da se uskoro stavovi usaglase sa silama Osovine i da se pokrene sistematsko tlačenje Jevreja. Reč je o zloglasnom propisu numerus clausus, prema kojem je najviše 0,6 odsto Jevreja smelo da upiše srednje škole i fakultete. Legislativa je, međutim, tek pod Nedićem svejevrejsku imovinu proglasila vlasništvom države Srbije, a od te je imovine kasnije plaćan doprinos ratnom naporu Vermahta. Jevrejima su, na krvavom putu ka konačnom rešenju, oduzimana ne samo prava glasa i obavljanja javnih poslova, već je uveden i policijski čas od pet popodne, ograničavanje kretanja i pristupa namirnicama, obavezno nošenje žute trake i prinudni rad.

Jezivo zvuči, primera radi, zvanični i beskrajno uljudni ton kojim se Moricu Leviju, voljenom učitelju u selu Donja Crvica, bezmalo uz izvinjenje saopštava da napusti funkciju: Gospodinu Levi Moricu, na osnovu člana 4 uredbe o Jevrejima, broj 7 i 8 od 31. maja 1941. godine odštampane u listu nemačkog vojnog zapovednika u Srbiji, razrešavate se dosadašnje dužnosti, koju ćete predati mesnom školskom odboru. Moric se kasnije pridružio partizanima, ali je nakon sloma Užičke republike uhvaćen i poslat na Banjički logor. Hrabrost ga je navela da ne skonča u gasnoj komori, već na nogama, u begu, s metkom u telu. S jedne strane neko ko je godinama vaspitavao i obrazovao decu, s druge vojno-birokratska mašinerija koja persira, čak i dok ubija. Nedić je odlučio da stane na potonju stranu.



Istini za volju, i pre okupacije je kao ministar vojni predlagao pristupanje silama Osovine, zbog čega ga je regent knez Pavle Karađorđević 1940. raščinio i stavio pod prismotru. Formalni razlog bila je slaba vojna gotovost prilikom italijanskog bombardovanja Bitolja, kojim je veza između Beograda i Soluna prekinuta, mada se s pravom spekulisalo i da je cilj bio umanjenje Nedićevog uticaja u visokoj politici. Naime, Nedić nije krio da je u Hitlerovom novom poretku video mesta i za veliku, etnički čistu Srbiju zato je kao premijer tri puta zahtevao audijenciju kod firera, da bi na kraju u jesen 1943. izboksovao bednih dvadesetak minuta a javna je tajna bila i da je Dimitrije LJotić, osvedočeni klerofašista sitnog političkog formata, svoja glasila bespravno štampao u štampariji Ministarstva vojske i mornarice.
LJotić i Nedić su se, inače, i orodili, a spoljnopolitička načela s kojima je general 1940. izlazio pred kneza bila su sumnjivo bliska
LJotićevim.

Kada čujem ime ,Milan Nedić, pomislim na Vidkuna Kvislinga i na reč ,kolaboracija. Nacistima jeza stvaranje svog Trećeg Rajha u Evropi biopotreban neko s visokim vojnim činom, kao što su to bili maršal Peten, admiral Horti, Jon Antoanesku, na neki način čak i general Franko. Mnogi pretpostavljaju da je Nedić prihvatiopoziv Nemacada preuzme kormilo okupirane Srbije verujući da će uspeti da obustavi diverzantske akcijekoje su na početkupartizani i četnici zajedno izvodili,a zbogkojih su Nemci objavili da će za svakog ubijenog nemačkog vojnika streljati sto, a za svakog ranjenog pedeset Srba ili Jevreja. On je svesno žrtvovao Jevreje, apitanje jeida li bi uspeo da ih zaštiti od Gestapoa i SS jedinica, kaže za NIN Aleksandar Ajzinberg, koji je nemačku okupaciju dočekao sa11 godina. Roditelje i njega su uhapsili četnici Koste Pećanca,verni saradnici okupatora. NJegovog oca Matveja, Pećančeve su horde prepustile Nedićevoj policiji, bio je jedno vremena prinudnom radu u Kragujevcu,a zatimga je policija predala Nemcima uBeogradu. Ubijen je u gasnom kamionu između Starog sajmišta i Jajinaca.Aleksandar je samajkom uspeo da pobegne u Homoljske planine, gde je preživeo uz pomoć meštana ičetnika Draže Mihailovića.

Koliko je Nedićev režim svojski pomagaonacistimau sprovođenju Šoe, vidi se iz činjenice da je u ono vremehvatanje jednog Jevrejina donosilo basnoslovnih 5.000 dinara,a toliko je iznosilainagrada i za svakog člana porodice koja je krila Jevreje. Naravno, uhvaćeni Jevreji, a i oni koji su ih krili, bili su odmah streljani. Po završetku rata je Ajzenberga nova vlast čak dva puta hapsila i držala u zatvoru. Ispitivali su kako to da sam, iako Jevrejin, ostao živ. Nisam li možda bio saradnik okupatora, kaže naš sagovornik.

I upravo se ovde krije argument kojim je tezu da je Nedić želeo najbolje u najlošijim okolnostima moguće osporiti. Krenimo redom žrtvovao je oko 15.000 Jevreja (srpskih građana i srednjoevropskih izbeglica) kako bi valjda sačuvao mir i srpski živalj, previđajući pritom da su brojni Srbi Mojsijeve vere istu tu Srbiju branili u balkanskim ratovima, pa i u onom, Velikom (među njima i sam Matvej Ajzenberg), učestvujući takođe i u kasnijoj obnovi razrušene zemlje. U logorima su Srbe neretko odvajali od Jevreja, kako bi se sprečilo širenje zaraze. Jatake Jevreja, mahom Srbe, Nedić je predavao krvolocima jednako revnosno koliko i same Jevreje. Dalje, pod uticajem LJotića je zahtevao stvaranje Velike Srbije, po cenu neizbežnog sukoba s komšijskim narodima. Naposletku, bio je vrlo lakomislen političar ako je uistinu verovao da će Hitler kao deklarisani slavenofob Srbiji dodeliti nekakvo dostojanstveno mesto u nacističkom panteonu zločinačkih država. Štaviše Hitleru obnova srpske državnosti nimalo nije bila privlačna, što je i pre sastanka s Nedićem bilo očigledno.

Kako se već moglo čuti u ovdašnjem javnom prostoru, rehabilitovati kolaboratora Nedića i proglasiti ga za heroja razlika danas gotovo da ne postoji podrazumeva prezrivo poništiti svu realnu i tobožnju slobodarsku tradiciju koju srpski narod može da ima. Kosovski boj? Ogromna prevara. Knez Lazar je u tom slučaju najobičniji izdajnik, baš kao i Miloš Obilić.
Narodna poezija spevana o njima notorna je propaganda jalovog otpora. Isto se može reći i za Karađorđa, Gavrila Principa, Stepu Stepanovića, Živojina Mišića, majora Gavrilovića... lista je preduga. Proglasiti Nedića za uzornog političara je, čak i iz istorijsko-nacionalističke perspektive, neodrživo. Da su porobljeni narodi sarađivali sa svakim ko ih je okupirao, tih naroda više ne bi bilo, ili bi se, u najboljem slučaju, imali radovati robovskoj svakodnevici.



Svestan je toga Aleksandar Lebl, koji je okupaciju dočekao u naponu snage, s 20 godina. Uspeo je da pobegne iz Beograda, zahvaljujući podmitljivosti italijanskih oficira, a na naše pitanje kako gleda na rehabilitaciju Milana Nedića za NIN odgovara odsečno: Negativno. Za vreme rata nisam imao kontakta s Nedićevim snagama, jer sam odmah otišao na Baniju, gde sam se priključio Sedmoj banijskoj udarnoj brigadi. Po povratku sam otkrio da je njegova vlada moju porodičnu kuću poklonila udovici nekog nemačkog oficira. I ne prihvatam da je bio rodoljub koji je saradnjom žrtvovao svoj ugled, jer je i pre rata njegovo političko opredeljenje bilo blisko fašizmu. Odnos njegov s LJotićem dosta govori. Kao i to da su moja majka i još dvadesetak članova uže i šire porodice stradali na Starom sajmištu. To je, rekao bih, dovoljno za zaključak, kaže Lebl za NIN.

Nediću se, razume se, na račun valjaju dopisati i progon i hapšenje Roma, kao i političkih neistomišljenika, među kojima su najbrojniji bili komunisti. S njima se postupalo neretko kao i s Jevrejima ako nisu bili mučki ubijani u industriji smrti, bili su mučeni i streljani. Logor na Banjici je sam od 1941. do 1944. ugostio do 30.000 nesretnika, procenjuje se da je šestina likvidirana, a da je ostatak ili prosleđivan dalje ili lišavan svakog ljudskog dostojanstva. LJotićev Srpski dobrovoljački korpus Nedić je pomagao tokom celog rata, a pred njegov kraj se domunđavao i s Mihailovićem, čijem je komandovanju, uz dogovor s Nemcima, naposletku prepustio poslednje pripadnike kolaboracionističkih snaga.
Sećanje na njega je zasluženo razbijeno u paramparčad. Skupimo li sada to ogledalo i uperimo li ga prema sebi, neće nas dočekati lep prizor. Ali, opet, svet se upravo i sprema za ružne stvari...