Plan B za zlatnu koku

Ime novog vlasnika Telekoma Srbija moglo bi biti poznato pre kraja godine, ali tek kada se, i ako se tender uspešno završi, znaće se i koliko će novi vlasnik uplatiti u državnu kasu. I dok se spekuliše koliko bi novca država mogla dobiti, NIN-ova računica pokazuje da je Telekom u prethodnih osam godina ostvario neto profit veći od 1,2 milijarde evra! Da je neko 2007. toliko platio za Telekom, već bi mu se vratio sav uloženi novac i ove godine bi mogao u džep da stavi 152 miliona evra. Neto dobit je, naime, prošle godine bila 17,8 milijardi dinara, a uz skoro iste rashode, poslovni prihodi su u prvoj polovini 2015. povećani za 6,7 odsto, pa je za očekivati da ni profit neće biti manji nego lane.

Sa privatnim vlasnikom Telekom bi verovatno pravio još veći profit od prosečnih 150 miliona evra godišnje, mada je za respekt i stopa dobiti od 15 odsto - 17,8 milijardi dinara neto dobiti prema 122 milijarde dinara poslovnih prihoda u 2014. Ali, da je privatizovan u Telekomu na platnom spisku sigurno ne bi bilo 13.044 ljudi, od kojih je 9.015 u matičnoj kompaniji, a ostali u zavisnim preduzećima.



Ni loš vlasnik, ni veoma snažna konkurencija, ni globalna kriza, nikada nisu oborili profit ispod 100 miliona evra. Uz to, on bi sigurno bio i veći da je u januaru 2012. Telekom 380 miliona evra uložio u razvoj, a ne za otkup sopstvenih 20 odsto akcija od grčkog OTE-a. Samim tim bi i vrednost kompanije danas bila kudikamo veća. Umesto toga, da bi isplatio grčkog partnera, Telekom je uz sopstvenih 60 miliona, morao da se dodatno zaduži kod banaka za 320 miliona evra. Ni bivše, ni sadašnje rukovodstvo Telekoma nije bilo oduševljeno zbog toga, ali je to urađeno po nalogu vlade Mirka Cvetkovića, koji je Boris Tadić ocenio kao tešku, ali dobru odluku. Indikativno je, takođe, da su demokrate, dok su bile na vlasti, pokušale da prodaju Telekom, a sada se, kao opozicija tome protive. Naprednjaci su, pak, pre četiri godine bili protiv i pretili su tužbama, a sada im je bitno samo da zlatnu koku prodaju što skuplje. Zajedničko i jednima i drugima je obećanje da Telekom neće prodavati po svaku cenu. Tako je bivša vlada za 51 odsto tražila, ali nije dobila 1,4 milijarde evra. Telekom Austrije je bio spreman da u kešu plati 950 miliona, a da preostalih 450 miliona investira u naredne tri godine. Kasnije je u direktnim pregovorima ponudio 1,1 milijardu evra, 800 miliona odmah, a ostatak u ratama, ali je i ta ponuda odbijena.

Ako premijer Aleksandar Vučić nije odustao od uverenja da će država za Telekom dobiti više nego 2011, onda je jasno da se za 1,4 milijarde evra ne može prodati 58,11 odsto državnih i 20 odsto sopstvenih akcija Telekoma. Em što je to niža cena od one po kojoj je Telekom kupio akcije od OTE-a, em što bi u tom slučaju za 51 odsto bilo dovoljno 915 miliona evra, a Telekom Austrija je u maju 2011. bio spreman da plati 185 miliona evra više. Ako se sada to smatra fer cenom, onda 78,11 odsto akcija ne bi trebalo da se proda za manje od 1,68 milijardi evra. Tim pre što je Telekom u tri prethodne godine smanjio neto dug sa 66 na 39 milijardi dinara, jer je vratio lavovski deo starih kredita, pa oni neće opterećivati nove vlasnike.

Posle traljavog tendera iz 2011. još jedna neuspela prodaja najuspešnije državne kompanije bila bi ravna katastrofi. Zbog toga se nameće pitanje ima li Vlada i plan B? Pošto odbija i samu pomisao da Telekom iznese na berzu, ako ne bude dobre ponude, prelazno rešenje bi moglo biti spajanje sa nekom stranom telekomunikacionom kompanijom slične veličine. Ako ništa drugo, takav, mnogo veći zalogaj može u dogledno vreme biti dobar mamac za mnogo krupnije ribe od uglavnom investicionih fondova, koji trzaju na Telekom.